Прочитај ми чланак

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ херој антиглобализма?

0

На данашњи дан, 20.08.1941. године, рођен је Слободан Милошевић, последњи аутохтони српски председник и државник. Све после њега било је манипулација и издаја, сурогат политике и убијање српског националног бића. Квислинштво. То кажем ја, прогнаник са Космета, који је први пут за њега гласао управо на изборима оне фаталне 2000-те, када је започео његов стрмоглави пад.

Није то моје „за“ било зато што је већина била „против“, већ што ми је песница плаћеничког „Отпора“ отворила очи, баш као што их је многима затворила. Наравно, знао сам да то моје „за“ ништа неће променити, баш као што није ни моје дотадашње „против“, али било ми је лакше што нисам био на страни оних који су вршили масовни национални харикири и са бакљама у руци хвалили се како су „палили Рајхстаг“.

И данас ми је. Данас када Србија живи проклетство издаје свог владара и срља у још веће проклетство издаје Косовског завета.

Да није, провоцирањем болести и нелечењем, мучки убијен у Хашком Трибуналу, 11. марта 2006., Слободан Милошевић би данас имао 76 година. Своју прилику да Хагу не буде испоручен пропустио је одбијањем азила који му је понудила Русија непосредно након пуча 2000-те. Захвалио се, послао тамо своју породицу, а он остао на попришту борбе, свесно бирајући радије смрт него издају.

Али, баш та и таква смрт, као и његово последње обраћање јавности 02. октобра 2000., дају смисао његовој херојској борби против злокобних циљева евро-атлантизма и стравичне претње униполарног света. Јер, шта рећи за човека који је пре 17 година изговорио ове речи:

“У склопу те политике за распарчавање Југославије Косово би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први део Србије са којим би се она морала да опрости, не изражавајући, при том, чак ни наду да ће јој тај део њене земље једном моћи да буде враћен”.(1)

Треба ли се ишта додати или одузети овим речима као објашњењу за ову јефтину политичку представу о „унитрашњем дијалогу“ и глупост са „замрзнутим конфликтом“ коју нам данас сервирају Вучић и Дачић са својом издајничком свитом.

Иако је данас свакоме јасно како је и зашто срушен Слободан Милошевић није згорег да се подсетимо на речи чувеног енглеског репортера и уредника за међународне односе телевизијске станице „Скај Њуз“, Тима Маршала, који тврди да је Америка дала огромне суме новца за рушење Слободана Милошевића, па је тако, према његовим речима, само 2000. године у Србију ушло преко 25 милиона долара.(2)

Осим Маршала, ове тврдње износи и Америчка агенција за међународни развој, која је на свом сајту објавила да је 2000. године Америка за рушење Милошевића уплатила око 25 милиона долара, а неколико стотина хиљада је дато директно „Отпору“.(3)

Но, то је било само 2000-те. Укупна сума за уклањање Милошевића била је далеко већа. Маршал у својој књизи „Игра сенки – Петооктобарска смена власти у Србији“ пише да су Америка, Британија и Немачка потрошиле више од 60 милиона долара на финансирање српске опозиције и рушење режима Милошевића.

„Догађајима који су се одиграли 5. октобра 2000. године претходила је велика припрема. Нико од милион људи који су тог дана били у Београду није се, тек тако, пробудио и дошао на идеју да оде у престоницу и спали зграду парламента. У сеоској кафани у Лакташима, у Републици Српској, одржан је 4. октобра састанак британских обавештајаца, службеника ЦИА и представника ВОЈ-а, а Британци су као телохранитеље водили и екипу специјалаца САС. На том последњем састанку требало је донети коначне одлуке о ономе шта ће се дешавати следећег дана. Људи из војне обавештајне службе су јасно рекли: „Чак и ако Милошевић позове војску да изађе на улице, Врховна команда неће послушати““(4) – рекао је Тим Маршал у једном интервјуу. Баш тако се и догодило.

Све ово чини Милошевића симболом слободе коју смо изгубили и жртвом оних чији намесници и даље владају Србијом. А апсурдност тог самоубилачког 5. октобра 2000-те најбоље се огледа у чињеници да су данас на власти управо они који су тог дана са ње били збачени, јер су у њој владали у име Милошевића.

Сада, они немају храбрости да помену визију, борбу и жртву Слободана Милошевића, чак ни када говоре о НАТО агресији. Напротив. „Против човека којем је живот одузет у модерном нацистичком казамату, сеју неистине и лажи, са намером да га потисну из сећања и избришу из историје. У ту сврху, јуначки отпор народа страном агресору, којем се Слободан храбро супротставио, настоје да прогласе за националну заблуду. Они који су бранили земљу, малтене се проглашавају за издајнике. Историја је међутим одредила Слободану посебан лист“ – речи су које је тадашњи потпредседник Удружења „Слобода“ (за одбрану лика и села Слободана Милошевића), изговорио на седамдесетогодишњицу његовог рођења, пред његовом бистом у Пожаревцу.

И данас ове речи одражавају суштину онога што се дешава не само са Милошевићем, него и са Србијом. Јер, без обзира што је овај аутор итекако свестан грешака које је Милошевић чинио, нема дилему да су судбине Слободана Милошевића и слободне Србије нераскидиво повезане. Како? Тако што ћемо тек онда када Милошевић добије своје место у Алеји великана, свој споменик у Београду и улице по српским градовима знати да је Србија национално слободна, да је збацила окове неолиберализма, или евро-атлантизма, како хоћете, које је себи навукла тог 05. октобра 2000-те. До тада немојте се питати да ли су запослени у Србији радници или робови. Бесмислено је.

А док се то не деси треба да га се што чешће сећамо и спомињемо. У свакој прилици. Јер, у његово време Сулејман Угљанин чучао је у Турској да у Србији због свог националистичког дивљања не би био ухапшен, док данас парама из српског буџета обележава годишњицу сепаратистичке „Санџачке декларације“. У Слобино време Расим Љајић је илегално организовао „Референдум о Санџаку“, по приватним кућама и буџацима Рашке области, а данас као министар српске владе јавно прави платформу за признање „Косова“ супротну Уставу. И тако редом…

Оно што даје наду јесте да сваког дана народ у Србији постаје свеснији чињенице, на коју је он указао још пре 17 година – да нису нападали „Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије“. И зато, треба запамтити речи проф.др Велка Влканова, копредседника Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића:

„Kако време тече, његов живот све више ће се претварати у легенду, а његово дело – у школу у којој се учи храброст. А нама остаје понос због тога што смо се дотакли његове величине“(5)

И још нешто нам остаје. Жал што се време антиглобалистичке борбе Слободана Милошевића није поклопило са ером Путинове Русије.

1. www.ceopom-istina.rs/nekategorizovano/posledn-i-govor-slobodana-miloshevi-a/
2. www.ceopom-istina.rs/vesti/tim-marshal-o-rushen-u-slobodana-miloshevi/
3. Исто
4. Исто
5. www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/slobodan-miloshevi-heroj-antiglobalizma/