Прочитај ми чланак

ДАЧИЋА У ЗАТВОР – Има ли Србија Устав, господо?

0

Вучићев позив на “унутрашњи дијалог” о Косову (Метохија је нетрагом нестала иако је има у Уставу), који је напрасно уследио након његовог сусрета са Пенсом у Вашингтону, изазвао је очекивану буру подршке и олују одушевљења режимских медија и оних који на антисрпству већ годинама удобно обитавају, а да ништа не раде осим што, када им се каже или процене да ће се то свидети налогодавцима, одаламе западним бичем по леђима српског националног бића. Али и море предлога, оних који су Србију већ протерали с Космета, како да сада Космет протерају из Србије.

Иако “дијалог” формално није ни почео, нити се председник директно огласио у каквом оквиру и са којим циљем ће се водити, они се, пошто очигледно знају Вучићев пројектни задатак, просто утркују са саветима, конкретним предлозима, па и готовим решењима како да Србију ослободе тог, како нам саопштише Вучић и Дачић, “камена око врата” са којим више не можемо даље.

У том шароликом друштву места се нашло за шарлатанске лобисте попут Јелене Милић, србождере попут Соње Бисерко или Муарема Зукорлића, Вучићеве пријатеље попут Едија Раме, посрнуле политичаре попут Чедомира Јовановића и Вука Драшковића, али и актуелне чланове владе, попут Расима Љајића и Ивице Дачића. Наравно, има и других, мање више сличних ликова, ко би их све набројао. Оно што им је заједничко јесте да сви они, на челу са председником, имају визију Србије као цепелина који пада, чим верују да се одбацивањем “терета”, територије и становништва, могу поново дигнути у висине. То је болесно.

И још нешто им је заједничко. Иако сви говоре о реалности нико од њих за реалност не узима важећи Устав Србије, нити Резолуцију 1244, већ их њихове визије, савети, предлози и решења потпуно игноришу. Као да не постоје. То је морбидно.

Да ствар буде гора, ово је посебно уочљиво у „решењу“ од три корака, министра Расима Љајића, који предвиђа потпуну предају Косова за пет година, и предлогу о разграничењу, односно подели Космета, који након Вучићеве похвале за исти, тако слободно промовише потпредседник владе Ивица Дачић, а који предвиђа предају Шиптарима 80% територије, како би се задржало 20%. Просто несхватљиво.

И један и други не нуде решења, већ практично продају Космета, полазећи од тога да треба узети бар нешто како не би изгубили све. При томе нам не говоре како или зашто можемо „изгубити све“, ако се држимо свог Устава и Резолуције 1244? Љајићевим „предлогом“ већ сам се бавио у овој рубрици(1), а и Дачићевом ћу ускоро посветити дужну пажњу. Али, једно питање се не може избећи овде и сада:

Има ли Србија Устав, господо? Јесте ли пред њим положили своје заклетве? Није ли Вам дужност и обавеза да тај Устав штитите по сваку цену, каквим год га сматрали?! Ако Вам се не свиђа промените га у легално прописаној процедури? До тада га, ваљда, морате поштовати!

Са којим правом министар у влади предлаже „Конференцију о коначном статусу“ за пет година? По ком основу потпредседник владе самопрокламованој држави нуди 80% српског Косова да би задржао 20%? Није ли то отворено против-уставно деловање на подривању територијалног интегритета Србије онако како је види важећи Устав? Зашто тужилац на ово не реагује ако је независтан од политике?

Исто важи и за резолуцију 1244, која гарантује суверенитет Србије на Космету. Она се не може променити, осим ако Србија то не затражи, или се бар са тим не сагласи! Хоћемо ли то учинити? И зашто?

Све у свему, водите рачуна, господо! Србија још увек има Устав, а издаја је кривично дело које не застарева!