Прочитај ми чланак„Како да очекујемо да Винча и њена култура постану ‘европско драго дете’ и мезимче Старог континента када је у Србији третирамо као запостављено недоношче?“
Овим ријечима почињу разговор за „Београдске приче“ у данашњим “Новостима“ Андреј Старовић, виши кустос Народног музеја и Драган Јанковић, кустос Музеја града Београда на археолошком налазишту „Винча“, најављујући идеје за неке нове дане овог спектакулраног историјског европског места.
Рађање цивилизације
“Неискоришћени културни и историјски потенцијал тјера нас да делимо мишљење, али и тугу када поменемо ово налазиште из доба неолита, мјесто гдје се прије више од седам миленијума рађала Европа“, кажу саговорници “Новости“. “Европски стручњаци који дођу овде, као и у Лепенски вир, остају без даха, видно узбуђени и тужни, уз неизоставно питање: „Да ли је могуће да ви ово не користите?“
Налазиште у Винчи приказује једно од првих урбаних насеља у Европи, настало прије око 7.500 хиљада година, цивилизацију која је достигла врхунац на многим пољима. Прије њих постојала је такозвана економија преживљавања, а они су први пут достигли луксуз пристојног, па чак и лагодног живота и вишка вриједности. Живјели су у кућама које су биле знатно удобније и функционалније него код наших предака из средњег вијека, 6.500 година касније.
“То се види по њиховом начину живота“, објашњава Јанковић. “Никада човек није имао толико високу културу становања. У Риму, знатно касније, само елита је живјела добро. У многим егзистенцијалним елементима би чак и данашње српско село могло да позавиди становницима овог неолитског насеља на обали Дунава“.
У савременом свијету данашњи поглед на Винчу доводи посматрача у невјерицу. Истина, пролазе овуда огромни туристички крузери Дунавом, из даљине се чује водич који са разгласа објашњава добростојећим туристима шта се налази на обали, а умјешни туристички упосленици могу само – да им машу(?!).
Нема пристаништа, нити инфраструктуре која би угостила богате туристе.
Они ће новац оставити некоме другом, на неком другачијем мјесту.
“У Винчу годишње дође око 4.000-5.000 хиљада посјетилаца“, каже Јанковић. “Реално, сваке сезоне би на овом мјесту морало да буде око 100.000 странаца“.
Европско свјетло
Оно што је Винча била за културу и напредак људске врсте пре 7,5 хиљада година, Вучедол у данашњој Хрватској је био три миленијума касније.
Винчанци су овладали производњом бакра, и живели су многоструко боље од свих познатих цивилизација тога доба. Сличан статус је имао Вучедол, чији су становници овладали производњом бронзе, па је тамо постојала чак и серијска производња изливањем оружја у калупима.
Неке секире изливене тамо пронађене су чак у Скандинавији, а њихова моћ била је изузетна у то време.
Туристички потез који обједињавају Винча, Вучедол али и многи други локалитети у сливу Дунава, просто су прави мамац за сваког Европљанина који трага за својим правим идентитетом.
Ова, готово потресна прича о немару и лошој организацији ипак има другу страну. Неискоришћени потенцијал који су оставили праоци из неолита могао би, уз напор, ипак да досегне до европске и свјетске публике.
“Осмислили смо туру „Путовање у почетке“, која би водила посјетиоце у мјесто одакле потиче суштина свега што је везано за историју Старог континента“, кажу саговорници “Новости“. “Аплицирали смо за културну туру Европе, за коју сертификат издаје Савјет Европе. Таквих, културних тура има 33, од којих се само четири баве културно-историјском баштином. Ове туристичке трасе почеле су да усмјеравају туристе од 1987. године, од стране Европског центра за културне туре са сједиштем у Луксембургу. Трансдунавски европски фонд одваја озбиљан новац за финансирање оваквих пројеката, и контактом с њима подигли смо причу на значајно виши ниво“.
Ове године имамо сјајну прилику да се нађемо као кандидати заједно са Хрватском, Румунијом, Мађарском и Бугарском, дакле, подунавским државама.
“То би била прва тура која би се бавила почетком Европе и њеног идентитета“, додаје Старовић. “У тој причи све почиње са Лепенским виром, Винча има једну од централних улога, а трећа тачка би била Вучедол“.
Процедура ће потрајати због прецизности која је потребна званичним европским институцијама да донесу одлуке и определе капитал, али то је пут којим бисмо морали да идемо. Наравно, уз разумевање и јасну подршку државе.
Посета Винчи и култури која је дубоки коријен цивилизације, у будућности би морала да представља понос свих становника Старог континента. Такође, морала би да уобличи много јаснији, позитиван идентитет Београда и његову препознатљивост на овом, ходочасничком путовању у срце европског рађања.
