Прочитај ми чланак

НОВИНAРСКA ПРИЧA ИЗ 1977: Овако је живела једна просечна југословенска породица

0

Јануар 1977: Како се живи с просечним примањима испричао је домаћин једне од 1004 породице које статистика сваког мјесеца анкетира… Причу доноси Index.hr у сарадњи с yugopapir.com.

„Уредник “Ослобођења” Aцо Штака хтео је да му за новогодишњи број направим разговор с једном од породица које статистици служе као образац у рачунању југославенских просечних примања и расхода.

На свом попису таквих четверочланих породица статистика има 1004, које живе у 50 југославенских градова.

Ја сам покуцао по Штакином задатку, на једна врата који дан уочи новогодишњег “урнебеса” и примљен сам не просечно статистички него домаћински.

Разговарали смо о свему и свачему; отворили су ми цело породично књиговодство, али су замолили да остану за јавност онако како их статистика крсти – “просечна југославенска четверочлана породица”.

– Ето, вели ми домаћин после треће чашице препеченице и богате мезе састављене од сухе печенице, кобасице и киселих, домаћих краставаца – за овај новогодишњи и празник Републике ја и моја породица, с гостима, за те двије трпезе поједемо један, нов-новцијат фрижидер од 180 литара. Наиме, потрошимо толико пара за печенице, мезу, слаткише и пиће, односно декорацију, да бисмо могли купити тај фрижидер.

– Ма ја, имам фрижидер и не треба ми други, али – наставља мој суговорник – хоћу да ти кажем каква су данашња времена. Некад сам ја за тај фрижидер морао радити шест месеци, а данас га могу купити за једну плату. За ауто, овај “Стојадин”, некада сам могао да одвојим 50, а сада га могу имати за 15 мојих плата.

Ја сам, међутим, сачекивао некада још једну четверочлану породицу на прописан, пристојан ручак с пет хиљада старих, а данас ми за то треба најмање 200 нових динара. Одоше у неповрат времена када сам јањетину јео за 900 старих динара килограм, бијели сир за 500, а кајмак за хиљаду старих динара килу.

Aли, дођоше, ето, нова времена у којима ја за моју плату могу купити све што ми треба од главе до пете од одеће, а некад нисам могао један зимски капут купити, од оног “громби” штофа који је тада био у моди. И тако, причи не би било краја да ја не упитах домаћицу да буде “конкретна”.

Упитах је колико њој треба да одвоји за храну дневно, па да се у кући једу нормална три оброка, деца и ужину, да се пије кафа и ујутру, и кафа и ракијица послијеподне и увечер.

И она направи рачуницу по којој за обичан радни дан за све то се троши 80 до 90 динара, а недељом и суботом 110 до 120.

Кад се у овој кући слави…

Био је уторак, три дана прије почетка Нове године, и домаћица нам израчуна што је за тај дан узела не рачунајући бакалук (зејтин, брашно, шећер, кафу). Купила је 450 грама млевеног меса, килограм макарона, једно пакло пармезан сира, пола килограма лука, килограм кромпира, три пара кобасица, литру млијека, четири јаја и килограм јабука.

A јеловник је био: ујутро домаће слатко с водом, бијела кафа и ровита јаја за ђецу. За ручак је била пашташута (италијански макарони са сафтом и мљевеним месом), салата од киселог купуса из домаће каце, и воће, а за вечеру кобасице или јаја пржена и крофне, односно јабуке!

Пошто муж има топли оброк у фабрици, а деца ужину у школи, то је нешто од овог спремљеног и купљеног остало и за следећи дан као додатак ономе што ће се сутра кухвати.

Ја вам нећу дужити више, само да напоменем, да ова четверочлана породица има месечно примања око 6.200 нових динара, да станује у двособном комфорном и потпуно намештеном стану, да деца иду у школу, тата с пријатељима понекад сврати на љуту, да суботом и недељом возе један стари “НС принц 1000” од 1965. године, којег ће ускоро замијенити “Стојадин” јер су осигурали учешће за кредит.

И да се у овој кући слави свака субота и недеља богатијим ручком и вечером, да се пирује за два дечја рођендана, Први мај, 29. новембар и за Нову годину.

И да ћете их изненадити само понекад, па у фрижидеру неће бити сухомеснатих производа, али биће јаја, млијека и комад сира, а у шпајзи ајвара, киселог купуса и бар пет-шест тегли киселих краставаца или парадајза, односно домаћег слатка.

“Да не лажем”, вели домаћица пошто ми је објелоданила све ставке свог породичног књиговодства, “и мени су јануар, мај и децембар најдужи месеци у години, јер се за празник Републике, Први мај и Нову годину троши немилице. Aли зато наиђу месеци воћа и поврћа, односно јефтине зелене пиајце па се то једно с другим пребије”.

“Када отплатимо ауто, који ћемо ако пуно не поскупе на кредит купити до прољећа, почећемо размишљати и о викендици”, вели домаћин.

“Има један мој другар, такође бравар-алатничар, парцелу једно 15 километара од града и ваљда ћемо моћи нешто крова да саставимо од каквих дасака и балвана, тако да се може лети и у рану јесен и пролеће бар сваки други викенд ноћити у природи. Син ми расте а ја, погледајте ме, још бих могао једно радно вријеме да одрадим дневно, и ми ћемо то сами, онако како умијемо и можемо да изградимо, ако нас на неке “вијуге” не буду натјерали урбанисти”.

A за Нову годину

Ето, таква нам је рачуница просечне четверочлане југословенске породице, која је, као и већина наших породица, новогодишње празнике дочекала у свом дому, испред малог екрана и богате софре.

За ту софру, како нам је у поверењу рекла домаћице прије Нове године, спремљена су четири кг телећег печења, сарма од киселог купуса, килограм и по сухомеснатих производа, торта, пита с месом и сирница, 10 флаша пива, четири литра црног и два бијелог домаћег вина, а од раније је било ракије и вињака.

Кћерка је за поклон добила везену блузу, а син једну виндјакну.

Је ли све то поједено и попијено, је ли било све у рахатлуку и весељу, не знам, али када сам их напуштао био сам уверен да се у овој домаћинској кући домаћински и живи и слави.