Клуб генерала и адмирала Србије, Београдски форум за свет равноправних и Ветерани војнообавештајне службе Србије, у београдском хотелу „Москва“ 27.07.2017. године организовали су и одржали промоцију књиге ВОЈНОДОКТРИНАРНА ОСНОВА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ САД, руских аутора Ф.И. Ладигина и С.Ф: Афанасјева.

О књизи су говорили: проф. др. Душан Пророковић; Владислав Јовановић, некадашњи министар спољних послова Србије и амбасадор Србије у УН; проф. др. Радован Радиновић, генерал-потпуковник у пензији; проф. др. Бранко Крга генерал-пуковник у пензији; Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и некадашњи министар спољних послова Србије и генерал-пуковник Ф.И. Ладигин, један од аутора књиге.

Промоцијa књиге је била врло посећена. Промоцији је присуствовао велики број пензионисаних генерала и адмирала Србије, представници државних и војних инситуција Србије, војни представници страних амбасада, између осталих руске и кинеске амбасаде, као и стручњаци из области међународних односа, геополитике и из области војне доктрине и стратегије безбедности и одбране.

Оригинално издање књиге се појавило 2016. године у Москви под насловом „ВОЕННО-ДОКТРИНАЛЬНЫЙ БАЗИС ВНЕШНЕЙ ПОЛИТИКИ США“. Превод на српски језик и српско издање књиге, као издавачи омогућили су: Ветерани војнообавештајне службе Србије, Београдски форум за свет равноправних и Клуб генерала и адмирала Србије. Књига је штампана у тиражу од 1000 примерака.

Аутори књиге Фјодор Иванович Ладигин, генерал-пуковник, начелник Главне обавештајне управе – Заменик начелника Генералштаба ОС РФ од 1992.-1997. године, почасни члан Академије војних наука РФ и Афанасјев Сергеј Васиљевич, генерал-мајор, експерт у области спољне и војне политике страних земаља, својим великим теоријским знањима из области међународних односа, геополитике, војних стратегија и доктрина, а пре свега великим искуством и практичним радом на својим професионалним дужностима, успели су на оригиналан и целовит начин представити војнодоктринарну основу спољне политике САД. Садржај књиге, који је врло аналитичан, информативан и прогностички пружа мноштво аргумената, који показују и доказују непосредну повезаност спољне политике САД и њених војних потенцијала, као основног средства „господарења светом“.

Тема ове књиге је интересантна не само за међусобне односе САД и Русије, него и као тема која се у великој мери односи и на друге (средње и мале) земље, које морају са сталном пажњом да прате понашање великих сила које утичу на међународне односе, на политичке, економске, безбедносне и друге интересе средњих и малих земаља.

Сама структура и концепција ове књиге је условљена анализом две димензије спољне политике САД: прва, која се односи на дуг временски период (више од седам деценија) ослањања америчке спољне политике на оружану силу; друга, која указује на просторне размере такве политике, што по ауторима ове књиге, обухвата цео свет (Карта – Зона “важних“, „животних“, „животно важних“ интереса САД).

Књига се, поред ПРЕДГОВОРА и ЗАКЉУЧКА састоји од два ПОГЛАВЉА и више текстуалних и илустрованих прилога, који поткрепљују основне тезе саме књиге. Књига садржи укупно 197 страница са прилозима, а без прилога 151 страницу.

У првом поглављу се говори о „Војностратегијској концепцији САД – врсте и типови ратова“ и то кроз анализу: Стратегије националне безбедности САД; Војне стратегије; анализу и класификацију ратова, са тежиштем на мрежноцентричним ратовима; затим анализу војних конфликата и стратегијских и концепцијских варијанти употребе оружаних снага (ОС) САД у целини и њихових видова и родова по наособ и кроз анализу Стратегијске концепције „Глобалног удара“, чија је основна сврха да се оружаним снагама САД обезбеди могућност да униште објекте противника у најкраћем року и на великим одстојањима на бази комплексне примене ударних средстава са нуклераним и конвенционалним пуњењем, а такође на основу и посредством космичких, информационих и специјалних операција.

У другом поглаљу се разматра „Војна машинерија за обезбеђење животних интереса САД у глобалним размерама“ и то: Улога и место оружаних снага у систему државног управљања САД; Структура, борбени састав и бројно стање оружаних снага САД; Оперативни распоред оружаних снага САД, где се приказују и анализирају све здружене команде (ЗК) ОС САД, и то: ЗК ОС у Европској зони, Здружена централна команда ОС САД, ЗК ОС САД у зони Северне Америке, ЗК ОС САД у зони Централне и Јужне Америке, ЗК ОС САД у афричкој зони, ЗК ОС САД у зони Тихог океана, ЗК снага за специјалне операције, Здружена стратегијска команда ОС САД, Здружена команда за стратегијско превожење ОС САД, Здружена команда ваздушно-космичке одбране, Снаге за глобално реаговање ОС САД.

У прилозима се налазе фрагменти различитих јавних политичких иступа појединих америчких лидера и представника Пентагона, којима се поткрепљују поједине тезе америчких лидера и аутора о схватањима САД као „изузетног друштва и предодређеног светског лидера са неограниченим способностима“, као и фрагменти преговора између руских и америчких представника. Посебно је занимљив прилог под називом „САД: Савремена спољна политика на маршу и њени резултати“. У овом прилогу се говори о војним уплитањима САД широм света и последицама тога уплитања, као што је била агресија САД у Панами, Југославији, Авганистану, Ираку, Либији, Сомалији итд.

О тријумфализму САД на почетку деведесетих година прошлог века у светским размерама, који је уследио и због „наивности“ и „опијенсти“ нових руских лидера „општељудским вредностима и новим општеевропским домом“, аутори говоре у предговору књиге, износећи лична искуства као учесници многих састанака и преговора између америчких и руских лидера у времену распада СССР-а и „вестернизације Русије“. У којој су мери нови руски лидери занемаривали реално стање међународних односа, и у којој су мери прихватили САД и „запад“ као будућег „вечног пријатеља“, аутори илуструју на примерима понашања руских државних лидера у време распада ВУ и СССР и уједињења Немачке. Тако на пример говоре о једном састанку у Берлину, у коме се говорило о „Споразуму о ограничењу оружаних снага у Европи“, где се руска делегација одрекла свог удела конвенционалног наоружања, које се ограничава Споразумом. Како кажу аутори, руски дипломата се упитао: „А због чега нам је сада потребна војска, тим пре тако моћна? Зашто да држимо оклопни воз на споредном колосеку? Ко нам је претња? Исти члан руске делегације је аутору књиге господину Ладагину на састанку са Американцима у Хјустону 1990. године рекао: „Опростите се ви са својим стратегијским ракетама“.

Сличних примера је било више. Можда је по свом значају посебно интересантна реакција председника РФ господина Јељцина, који је 1992. године у разговору са америчким државним секретаром Бејкером рекао: „Русији није потребно ново наоружање, као ни нуклеарне бојеве главе. Русија и САД сада нису непријатељи, већ другови“. Ове Јељцинове речи су збуниле Бејкера, који је питао: „А шта ће бити са нашим интерконтинтеалним балистичким ракетама „Трајдент – 2“, које се налазе на ракетним нуклеарним подморницама?“ На то је Јељцин одговорио: „Ако хоћете да их имате – имајте их“. Овакво схватање новог „пријатељства“ између РФ и САД од стране руског руководства довело је до тоталног колапса руске армије, „чији су припадници, војници, официри и генерали држани изгладнели“, како каже један од аутора књиге, генерал Ладигин. Аутори кажу да су сви они, руски војници и официри који су одлучили да и даље служе својој Отаџбини, остали да „одбране и сачувају главног савезника великог руског народа – армију и морнарицу“. Колико је то било важно показали су каснији светски догађаји и ширење НАТО на исток и опкољавање РФ.

Као основно полазиште за доказивање своје тезе да САД своје националне интересе стављају изнад интереса других држава и нација, изнад норми међународног права, које остварују захваљујући пре свега „непревазиђеној војној моћи“, присиљавајући све народе и државе да свој суверенитет и интегритет и властите интересе беспоговорно подреде интересима САД, ауторима је послужила анализа Стратегије националне безбедности САД.

Иако аутори књиге нису дали целовиту анализу поменуте стратегије САД, нити су у фуснотама приказали јасно порекло извора из којих су црпили информације и прецизно нотирали ставове из Стратегије националне безбедности САД, ипак се може закључити о којим документима је реч, јер се ради о документима који се објављују и у јавној – редигованој верзији, поред заштићене верзије. Аутори су приказали кратак историјат настанка стратешких и доктринарних докумената из области безбедности, одбране и војне доктрине, наводећи њихова имена и године објављивања. Аутори су врло прецизно представили основна полазишта Стратегије националне безбедности САД, као базног документа, којим се одређеују циљеви, задаци, основни правци активности администрације САД, свих федералних структура, ангажованих ресурса, снага и средстава ради достизања постављених циљева. У књизи је приказан историјат настанка и развоја овога базног документа и ко су његови приређивачи. Аутори су набројали све администарције које су израдиле Стратегију националне безбедности и то: Реганова администрација је израдила два документа (1987. и 1988), администација Буша старијег -три (1990, 1991. и 1993), затим администрација Буша млађег – две (2002. и 2006), администрација Б. Обаме две (2010. и 2015), а само за време Клинтона стратегија је рађена сваке године (од 1994. до 2000).

Аутори се држе основног става, који су и потврдили у књизи, а то је: „Непромењив камен темељац за сва издања Стратегије националне безбедности САД (без обзира која би администрација по партијској припадности била и у којој би години, у 1987. или 2015. усвајала нову стратегију) који опредељује карактер, обим, начин, метод, коришћење и ангажовање ресурса, снаге и средстава за постизање циљева владајуће елите у Вашингтону, на међународној арени, били су и остају примарни животни интереси САД у свим спољним и војним политикама“. (стр.20). Они овоме додају и став, који је добро познат, да су САД одмах после завршетка Другог светског рата прогласиле цео свет зоном такозваних „важних“, „животних“, „животно важних интереса САД“. „Чврстину агресивне хегемнонистичке спољне политике САД и њено очување у перспективи“, како то кажу аутори, потврђује и Стратегија националне безбедности издата 2015. године, у којој се отворено подвлачи: „Ова Стратегија одређује како ће САД штитити своје националне интересе и подржавати чврсто и стабилно лидерство у свету“ (подвукли аутори књиге). Даље аутори наглашавају да ће САД у складу са наведеном стратегијом било када и било где користити војну силу ради заштите животно важних интереса.

Следећи постављену тезу аутори даље у књизи уочавају чврсту везу између Стратегије националне безбедности и других у хијерахији нижих доктринарних докумената којима се операционализују ставови Стратегије националне безбедности, и јасно потврђују тезу да иза снажне спољне политике САД стоји војна моћ. Аутори у том смислу истичу значај „Стратегије националне одбране“, „Националне војне стратегије“, „Свестрани преглед стања и перпсектива развоја оружаних снага“, „Национална стратегија за борбу с тероризмом“.

У другом поглављу које смо већ поменули, аутори показују непосредну везу између Стратегије националне безбедности и америчке спољне политике са једне стране и војне машинерије (структура, борбени састав и бројно стање ОС САД, њихов оперативни распоред у свету) с друге стране.

Да би САД могле спроводити своју спољну политику на начин на који то чине данас, оне морају имати снажну војску, која данас по свом буџету превазилази све остале оружане снаге у свету заједно. У књизи су приказана ратишта и војишта за рат и ратна дејства која је исцртала војска САД на целој планети, укључујући и простор РФ, у којима су снаге и средства ОС САД сведени у здружене регионалне и функционалне команде, увек спремне да приступе „заштити“ или наметању војном силом својих „националних интереса“. Аутори у овом поглављу износе прецизне податке о саставу ОС САД, о бројном стању и распореду и саставу појединих набројаних команди, без да нам наводе изворе за ове податке (Видети као пример – Шему Здружене команде ОС САД у Европи). Међутим знајући професионалну орјентацију аутора књиге и начине на који они долазе и на које су долазили до података ове врсте, нема разлога да сумњамо у њихову тачност.

 

У закључцима аутори између осталог износе коначне оцене о међусобној супростављености националних стратегија безбедности САД и РФ, као антипода, са супротним фундаменталним погледима и принципима две највеће нуклеарне силе. Аутори кажу: „РФ брани своје националне интересе, узимајући у обзир националне интересе других субјеката међународног права, а у случају да се они не подударају, тражи компромис путем преговора. САД стављају своје национане интересе изнад других држава и нација, изнад норми међународног права“.

О новим трендовима у америчкој политици након избора Трампа за председника, аутори говоре врло опрезно и суздржано, држећи се става „Политика САД је политика двојних стандарда; америчке бирократе сматрају да је оно што је добро за Америку, добро и за представнике других држава, они мисле да једноставно другачије и не може бити“.

У књизи се препоручује „чврст став Русије по принципијелно важним питањима, као и њена аргументована одбрана на разним међународним форумима или билатералним сусретима – чак ако се одмах и не дође до позитивног резултата – могу обезбедити успех“. Овакав став је важан и због тога што ће САД као „главног изазивача“ сопственој светској доминацији и постојећем систему и даље сматрати Русију. Русија за САД представља персонификацију „другости“, као предводник православне цивилизације, представља „цивилизацијску супротност“.

Зато можемо рећи да су закључни ставови аутора посве исправни, а они гласе: „Наша земља (мисли се на Русију, прим. аутора.) све док постоји, неће бити прихваћена као партнер, него као противник САД и Англосаксонаца. Од тога треба кренути и остати сам свој, на тај начин радити на успеху и бољој будудћности руског народа у овим бурним и немирним временима“.

Овакви закључци су значајни и за многе друге земље у свету, не само за Русију. Са одмицањем 21. века, ниједна од значајних светских сила нити ће желети, нити хтети даље да трпи апсолутно америчко лидерство. То доводи до стварања дубоких геополитичких раседања, где се геополитички систем налази у неизвесној фази транзиције.

Књига „ВОЈНОДОКТРИНАРНА ОСНОВА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ САД“ представља значајно научно и стручно штиво неопходно и добродошло свима онима који се баве питањима међународних односа, геополитиком, стратегијама безбедности и одбране и војним доктринама (професорима, студентима, политичким и државним функционерима). Такође она својим разумљивим језиком пружа увид у врло сложене светске односе између великих сила и онима којима ова питања нису у фокусу професионалног рада.

Књига по свом обиму није велика, али је језгровита, информативна и аналитична. Она сама по себи отвара потребу даљег бављења овим питањима, а реалност друштвених и међународних односа захтева нова разматрања и додатне анализе наведених питања и проблема о којима је у књизи реч.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

Извор: fsksrb.ru

Ознаке: анализа, винко пандуревић, спољна политика САД