СРПСКИ КРАЉ АРТУР: Митски владар Срба – Свевлад

15

Свевлад је митски владар Срба који је владао Србијом између 630. и 660. године. Према Летопису попа Дукљанина и неким другим мање познатим изворима, Свевлад се помиње као један од првих познатих жупана међу балканским Србима.

Код Дукљанина, он се помиње као Сенулат, али његово име се у каснијим преводима транскрибује као Свевлад, на пример, код Орбинија и Марулића. По Летопису и његовим преписима, Свевлад је син и наследник његовог оца Оштроила и унук Сенубалда, краља Гота. Овај краљ је послао своја два сина, Оштроила и Тотилу са војском да оснују државе на Апенинском и Хелмском (Балканском) полуострву.

Након успостављања државе, Оштроило је послао сина са војском у Загорје (Transmontana, копнени део Хелма, за разлику од Приморја), али док је Свевлад био у боју, Ромеји су напали Оштроилову државу и он је погинуо у боју код Скадра, који се одиграо негде између 630. и 652. године. Тада га је наследио Свевлад, који је зато, бесан на Ромеје који су му убили оца, протеривао и убијао хришћане.

Границе Србије, у којој је владао староверни Свевлад, каже се да је била лоцирана у пределу између токова Пиве, Таре, Лима, Ибра, Западне Мораве и Дрине, а њен геополитички центар био је између Пиве, Таре и Лима. Међутим, држава је у почетку обухватала и територију између јужног тока реке Босне и реке Дрине. На престолу га је наследио син Силимир:

,,Кад је, пак, његов син Сенулат сазнао за очеву смрт, што је брже могао стигне са војском мислећи да ће наићи на цареве људе и осветити очеву смрт, али не нађе никога. Напокон узе краљевство и владаше умјесто оца… Чинећи многе неправде хришћанима који су живели у приморским градовима и прогањајући их, премину дванаесте године свог краљевања, а наслиједи га на престолу син му Силимир… Он је напунио земљу мноштвом Словена.“

О овом легендарном владару немамо довољно података из других савремених извора (због чега се и сматра легендом) будући да је Летопис који га помиње настао много векова доцније. Нити је материјално потврђено његово владање. Другим речима, о Свевладу знамо колико и о хрватском кнезу Томиславу и британском краљу Артуру.

(Тибор Живковић; Орбин; Летопис П. Д.)

  • EUInformer2

    Kata Nesiba, prostitutka koja je u Beogradu živela i radila 1800-ih godina, glavna je junakinja istoimene knjige Ivana Jankovića, pravnika i sociologa u penziji. Ispisujući životopis ove „beogradske bludnice i njene borbe za ustavna prava“, autor na osnovu arhivskih dokumenata pokušava da rekonstruiše istorijski period u kojem na „usijanoj beogradskoj kaldrmi“ svoje usluge pružaju seksualne radnice i radnici.

    Nakon što je prvi put objavljena 2014. godine, knjiga „Kata Nesiba i komentari“ (koju u koautorstvu potpisuju Ivan Janković i slikar Veljko Mihajlović, potonji je autor ilustracija u knjizi) doživela je novo, dopunjeno izdanje koje je ove godine izašlo pod okriljem beogradske Fabrike knjiga.

    Ivan Janković za Radio Slobodna Evropa govori o tretmanu kojem su bile izložene prostitutke, ali i pripadnici LGBT zajednice u Srbiji 19. veka. Takođe, sa ovim višedecenijskim zagovornikom ukidanja smrtne kazne i jednim od osnivača Fonda za humanitarno pravo, razgovaramo i o tome dokle je Srbija stigla sa pravosudnim procesuiranjem ratnih zločina iz ratova devedesetih, kao i zašto se nakon teških zločina u javnosti čuju glasovi da ponovo treba uvesti smrtnu kaznu.

    RSE: Kako ste se, kao pravnik, odlučili da se upustite u istraživanje o životu jedne seksualne radnice u devetnaestovekovnom Beogradu, iz čega je na koncu proizašla knjiga „Kata Nesiba i komentari“?

    Ivan Janković: Nisam to učinio kao pravnik. Moj interes, kao pravnika i kao sociologa, vrlo dugo je bila smrtna kazna. Pre trideset i više godina sam, pored ostalog, počeo da istražujem istoriju smrtne kazne u Srbiji, i to na arhivskoj građi. Radeći u arhivu natrapao sam na Katu Nesibu, za koju sam na početku mislio da je Šugava Kata. Naime, Vuk Karadžić je u nekim intrigama nabeđivan da je, kao predsednik Magistrata, to jest Beogradskog suda, početkom 1830-ih godina, u sudski konak, gde su sudije, pa i on, stanovale i radile, doveo jednu bludnicu, poznatu kao Šugava Kata. Pamteći to, kada sam naišao na tu Katu, onda sam to zabeležio i sve kasnije što sam decenijama radio, gomilala se ta građa i pokazalo se da su u pitanju različite osobe, Kata Nesiba nije Šugava Kata, ali Šugava Kata jeste postojala. I o njoj sam našao nov materijal, koji čak nije ušao ni u ove komentare.

    Ona je takođe bila javna bludnica, zvala se Katarina Miljković, ali poznatija kao Šugava Kata. Nisam ovu Katu istraživao kao pravnik, nego je to jedna usputna, slučajna posledica mojih istraživanja koja su se ticala smrtne kazne.

    Batina i kamdžija za vanbračni polni odnos

    RSE: Do kakvih saznanja ste došli o položaju seksualnih radnica i radnika u Beogradu u prvoj polovini 19. veka?

    Ivan Janković: U Beogradu, u prvoj polovini 19. veka, prostitucija nije bila u stvari zabranjena. Bilo je zabranjeno nešto drugo, mnogo šire od prostitucije, bili su zabranjeni nebračni polni odnosi, to je uključivalo i predbračne i vanbračne i sve druge polne oblike, uključujući recimo homoseksualne odnose. Sve je to bilo zabranjeno i sve je to predstavljalo blud, bludodjejanije i smešenije – smešali su se.

    To je jedan pristup koji je ta mala autonomna, polu-autonomna, pa autonomna Srbija u stvari preuzela iz Osmanskog prava. U Osmanskom carstvu, u šerijatskom pravu, zina, to je bio naziv, je označavala isto to što i bludodjejanije i smešenije kod nas. Prostitucija per se nije bila kažnjiva, ali su prostitutke kažnjavane, kada god bi bile uhvaćene. Kažnjavane su i njihove mušterije jer su se upuštali u nebračni seksualni odnos.

    Prostitucija u Srbiji u 19. veku nije bila kažnjiva ali vanbračni odnosi jesu

    RSE: Kakve su bile kazne za one koji uđu u taj odnos?

    Ivan Janković: Kazne su bile telesne i progonstvo. Kumulativno, nekada samo jedno, nekada samo drugo. Već od 1830-ih to sve češće može biti i kazna zatvorom. Opet kumulativno, tako da ste mogli otići u zatvor, biti telesno kažnjeni i onda prognani.

    Telesna kazna, koja je u Srbiji primenjivana vrlo intenzivno, ukinuta je tek 1873. godine. Izvršavala se nad muškarcima štapovima ili batinama, nad ženama kamdžijama i nad decom rozgom – trskom. Broj kamdžija, koje su seksualne radnice dobijale, kada bi bile kažnjene, varirao je, ali je uglavnom bio između dvadeset i pedeset. Slično je, ponavljam, bilo i sa njihovim klijentima muškarcima, koji su bili kažnjavani štapovima po debelom mesu.

    Srbija je dosta toga preuzela iz Osmanskog prava, što nije čudo, ona
    je bila deo te imperije vekovima. Telesna kazna je naravno bila česta i u
    Osmanskom carstvu, međutim ona se tamo izvršavala falakama, krivci su
    tučeni, udarani po tabanima. U Srbiji je telesna kazna podjednako često,
    ako ne i češće primenjivana, ali krivci nisu tučeni po tabanima,
    očigledno zato da se ne bi pravila veza, analogija, sa turskom vlašću,
    nego po debelom mesu.

    RSE: Zanimljiv detalj je odnos tadašnjih vlasti
    prema veneričnim bolestima. U Srbiji 1800-ih one su bile
    rasprostranjene, pa Vuk Karadžić u jednom trenutku predlaže knezu Milošu Obrenoviću
    da osnuje bolnice za lečenje „venerija“. Na to mu knez Miloš odgovara:
    „Vala, kada nas niko nije čuvao ni lečio, nećemo ni mi nikoga.“ Slično
    poručuje i institucija Upravitelni Sovjet, preporučujući građanima da
    „svaki sebe čuva“. Sa današnje distance, to je prilično nehuman odnos?

    Ivan Janković: Da, ali opet moraju da se povuku
    bitne razlike između toga i sadašnjeg vremena. Polne bolesti, naročito
    sifilis, koji tada nije bio izdiferenciran medicinski, ne govorim o
    Srbiji, govorim o Evropi, se u Srbiji pojavio i raširio u vreme Prvog
    ustanka. Pretpostavlja se da su ga donele ruske trupe, koje su se
    sukobljavale sa Turcima, naročito na teritoriji istočne Srbije. Tako da
    je taj sifilis, koji se tada zvao „francuska bolest“, kao što su se
    odevali ljudi ala franga, tako je i frenga bila „francuska bolest“.
    Naziv dolazi iz Turske, ali se i ovde koristio.

    Tek kada su jasno izdiferencirani simptomi i uzroci sifilisa, a to je
    u Evropi bilo tek krajem 1830-ih godina, i kada su uvedene neke
    relativno efikasne terapije, koje su ujedno bile i škodljive, živa se
    najviše koristila za lečenje sifilisa, tek onda, po padu Miloša
    Obrenovića, ustavobraniteljskom režimu počinje koliko-toliko sistematska
    profilaksa, prevencija i terapija i suzbijanje veneričnih bolesti.

    Muški haremi i mladići u ženskoj odeći

    RSE: U jednom segmentu knjige bavite se
    položajem LGBT zajednice tokom 1830-ih godina u Beogradu. To je na neki
    način i poruka ovdašnjim zastupnicima najradikalnijih homofobnih ideja,
    da homoseksualnost nije postojala kod Srba dok nam „mrski Zapad“ to nije
    poturio kao kukavičje jaje?

    Ivan Janković: Postojalo je, naravno, uvek i svuda.
    Ali, Dušane, razumem da vi hoćete da napravite tu paralelu. Međutim,
    govoriti o LGBT zajednici u Srbiji u prvoj polovini 19. veka, kao i
    govoriti o njoj u Engleskoj, Francuskoj, Italiji, ili bilo kojoj drugoj
    daleko razvijenijoj zemlji, je prosto besmisleno. One su mogle postojati
    isključivo kao tajne, kao prikrivene, kao klandestine grupe i kao takve
    su i postojale. Gej prajda nije moglo biti.

    Gej prajda nije moglo biti, ali je beogradski vezir imao miljenike

    Tu se meša nekoliko tema. Jedna tema je odnos prema seksualnosti u
    Osmanskom carstvu, na Orijentu uopšte. Držanje muškog harema je bilo
    potpuno legitimno. Sultani, i ne samo sultani, već i velikodostojnici,
    uključujući i beogradskog vezira, koji je relativno sitan činovnik, su
    držali, kako ženske, tako i muške hareme. Beogradski vezir je imao
    đojlene. Đojle znači miljenik, neko ko je drag, mlade ljude za čije
    izdržavanje je Srbija davala novac u okviru danka, koji je davala Porti,
    posebno veziru za izdržavanje njegove svite. Ničeg sličnog u
    hrišćanskim društvima nije bilo. Prosto je bilo nezamislivo da jedan
    hrišćanski monarh ima svoj harem uopšte, a pogotovo muški harem. To je
    ogromna razlika između hrišćanstva i islama u ovom periodu. To je jedna
    nit.

    Postojanje takvog odnosa prema seksualnosti u Srbiji, u prvoj
    polovini 19. veka, nije moglo ne uticati na stavove hrišćana, dakle i
    Srba, koji su činili većinu tog hrišćanskog stanovništva, na njihove
    stavove prema homoseksualnosti uopšte.

    RSE: Na koji način je uticala?

    Ivan Janković: Uticalo je tako što se stvarnost
    prihvatala. Ako ste živeli u jednoj varoši, sada govorim o periodu sve
    do kraja 1830-ih, pa i duže, u kojoj je glavni velikodostojnik imao
    homoseksualne odnose sa svojim haremom, takoreći javno, ne mislim da su
    odnosi bili javni, ali njihovo postojanje se nije krilo, to mora da
    izmeni vašu ideju u nekoj meri. Vi ste onda to kao hrišćani
    racionalizovali time da je to samo još jedan primer grešnosti i
    neprihvatljivost islama, kao vere i religije, i mogli ste da gradite
    čvrst otpor prema takvim praksama.

    Druga nit koja je tu relevantna je da u toj jednostavnoj seljačkoj
    zajednici, koja je činila veći deo Srbije, represivni aparati, koji su
    seksualnost potiskivali, nisu bili onako jaki i rafinirani kao što su
    postali kasnije sa civilizovanjem te mase. Tako da koliko god da je
    osuđivano povremeno mešanje ili smešanije ili blud, nisu predstavljala
    tako veliki šok, kao što su to činila kasnije, u 19. veku i sve do
    sredine 20. veka. Mi to i danas posmatramo sasvim drugačije, zato što su
    to danas ustavom zagarantovana prava. Prava na seksualnu orijentaciju.

    RSE: Za današnje čitaoce interesantno je da su u
    Beogradu tokom 1830-ih ordinirali i transvestiti. Zapravno, dečaci koji
    su nosili žensku odeću. I bili su izuzetno popularni.

    Ivan Janković: Kako da ne. To su čočeci. Već za njih
    je transvetiti jedan anahronizam, zato što mi to danas kažemo. Čočeci
    su mladi muškarci, po pravilu, posebno obučavani za pesmu i igru. Oni su
    u Osmanskom carstvu, po pravilu, poticali iz neosmanskog stanovništva,
    dakle iz manjinskog, hrišćanskog, ali ne samo hrišćanskog, bilo je i
    Albanaca, od hrišćana Jermena, koji su bili posebno na ceni. Bilo je
    naravno i Srba među njima.

    Čočeci su mladi muškarci, po pravilu, posebno obučavani za pesmu i igru

    Oni su predstavljali svoju veštinu u kafanama. Imali su svoj esnaf.
    Putovali su u malim grupama. Te grupe su se zvale čok ili ćok. Pod
    rukovodstvom starijeg muškarca, koji se zvao čok paša, koji je vodio
    računa o njima, koji je ugovarao poslove. Tako putujući, zadržavali su
    se prema okolnostima i tamo gde ima interesa. Gde naiđu na publiku, onda
    se tamo zadrže, manje ili duže, pa izvode svoje veštine u jednoj kafani
    ili u nekoliko kafana ili kako kada.

    Bilo je pokušaja i u samom Carigradu da se zabrane ta predstavljanja
    čočeka, jer su, kao i obično kod svih tih graničnih delatnosti koje su
    na ivici zakona, bile povezane sa drugim oblicima kriminaliteta. Pre
    svega, često su dovodili do nasilja. Naravno, ti pokušaji zabrane nikada
    ne mogu da budu uspešni, pa nisu bili ni tada. U Beograd su povremeno
    dolazile grupe čočeka i izvodili svoj program u kafanama. Na Dorćolu ima
    takav jedan slučaj, koji je opisan u knjizi, vrlo tragičan, gde je
    jedan čoček iz ljubomore ubijen i tako dalje.

    RSE: Knjiga pokazuje i jedan brutalan odnos
    prema ljudskom telu, prvenstveno ženskom. U jednom odeljku knjige
    pominjete glagol „bastisati“. Činu bastisanja su bile izložene žene koje
    ne pripadaju većinskoj veri.

    Ivan Janković: Bastisati prosto znači udariti,
    osvojiti, to se odnosi pre svega na gradove, gradovi se bastišu.
    Neprijatelj se kao takav bastiše, a bastišu se i žene, koje u ratnim
    dejstvima budu zarobljene. Bastisanje podrazumeva nasilje i to je manje
    ili više nasilna obljuba ili oblik silovanja, međutim ne samo to.
    Bastisane žene su, po pravilu, prevođene u onu veru kojoj je pripadao
    taj koji ih je bastisao i to se ciklično ponavljalo. Ponekada po više
    puta u jednoj generaciji.

    Uzmimo samo primer Beograda. Beograd je 1806. godine pripadao Porti.
    Imao je garnizon i bio je turski grad. Njega su 1806. godine osvojili
    srpski ustanici. Oni su tada masovno bastisali žene i sve što se
    zateklo, od Turkinja, kako su ih zvali, iako to naravno uopšte nisu
    morale biti Turkinje, svakako muslimanke, sve bez izuzetka su bile
    silovane, pokrštene i vrlo često uzimane kao ljubavnice ili žene, puno
    takvih primera je bilo.

    Sve što se dogodilo 1806. godine, kada su Srbi ušli u Beograd, se
    ponovilo 1813. godine, kada su Turci ušli u Beograd i sve te žene, koje
    su tada naravno bile sve hrišćanke, neke od ranije, neke pokrštene, sve
    one su bastisane. Upravo ta sudbina je stigla majku junakinje ove
    knjige, majku Kate Nesibe.

    U 19. veku uopšte, telo je bilo objekt i to objekt na kome su se
    mogle izvršavati kaznnu. Javna batinjanja, i to važi za celu Evropu,
    javna pogubljenja, izlaganja leševa pogubljenih, izlaganja odsečenih
    glava, to je bila svakodnevnica. Vi ste, odrastajući u bilo kojoj
    varoši, uzmimo Beograd, svako malo mogli da vidite neko ljudsko telo
    podvrgnuto ekstremnom nasilju, torturi, smrti, komadanju i tako dalje. U
    Srbiji, do 1851. godine, su leševi pogubljenih osuđenika stavljani na
    točak, običan kolski točak, na koji se mrtvo telo zaveže, pa se taj
    točak uglavi na jednu visoku motku, pa se motka pobije u zemlju i prema
    presudi telo ostaje dotle dok ne strune.

    Dakle, kada vi odrastate u takvom svetu, u svetu u kome su iznakažena
    tela javno izložena pred vama, sa nekom pedagoškom idejom, ona su tu,
    da bi ste vi prilagodili svoje ponašanje, da ne biste završili kao i
    oni. Velike promene u odnosu prema ljudskom telu su u Srbiji nastupile
    1850-ih godina, tada je ukinuto stavljanje tela na točak, izlaganje
    glava i tako dalje.

    RSE: Interesantno je da je iznad sudske vlasti,
    bila reč knjaza Miloša. U pojedinim slučajevima se i sama Kata,
    nezadovoljna sudskom odlukom, obraća knjazu, čija reč je ponekad jača od
    zakona. Koliko se u današnjoj Srbiji zadržao taj model da je uticajni
    pojedinac jači od slova zakona?

    Ivan Janković: Mislim da tu poređenje nije moguće.
    Naime za vreme prve Vlade, od 1815. do 1838. godine, Miloš je bio pravi
    apsolutistički vladar. U prvim decenijama, sve do 1830, u stvari nije ni
    bilo sudova u pravom smislu te reči. Tradicionalno, kao i u drugim
    srednjevekovnim društvima u Evropi, u monarhu vladaru se objedinjuju sve
    grane vlasti. On je i zakonodavac i sudija i izvršitelj. U stvarnosti
    naravno postoji čitav jedan aparat koji te njegove funkcije vrši, ali
    one su sve u njemu. Tako je bilo i u Srbiji do 1830, pa i do 1838.
    godine.

    Te 1838. godine Turski ustav razdvaja, izričito, eksplicitno, tri
    grane vlasti i zabranjuje, pokušava da uspostavi neku ravnotežu. Od tada
    imate sudove i od tada Miloš Obrenović više ne može da vlada, a on ne
    može da vlada zato što on ne može vladati po Ustavu. On je i psihološki
    jedan apsolutni samodržac. Kada su ga pitali, kako će on sada po Ustavu
    vladati, pitao ga je jedan strani putnik, on je odgovorio: „Neću ga se
    držati.“ To je naravno tačno. Dakle za period prve Miloševe Vlade,
    poređenje iz ovih razloga se ne bi moglo držati sa današnjicom.

    Spomenik knezu Mihajlu Obrenoviću na Trgu republike u Beogradu

    Drukčije stoje stvari sa periodom posle 1838. godine, periodom
    ustavobraniteljskim, kako se zove taj režim do 1858. godine i kasnije
    drugom Vladom Miloša i Mihaila Obrenovića. Tu načelo
    sudske nezavisnosti trpi ogromna ograničenja, ali ona su ustavna. Ona
    proizilaze iz Ustava iz 1838. godine i kasnijeg Mihailovog ustava,
    odnosno jednog skupa ustavnih zakona. Zbog toga ministar pravde može da
    utiče najdirektnije, legitimno, na odluke sudova.

    Treba imati na umu i da su i ti sudovi i te sudije u periodu, cela
    prva polovina 19. veka, naravno pa i mnogo kasnije, bili ljudi nevični
    pravu, to su često bili nepismeni ljudi. Oni su u stvari bili spremni da
    sude po osećaju za pravdu, u vreme kada je Srbija već dobijala jedno
    obimno zakonodavstvo, koje bi sudija morao da poznaje. Zbog toga su
    upravne vlasti, pre svega Ministarstvo pravde, na jedan način i pomagali
    sudovima, kada su vršili takav uticaj.

    Kondom kao ‘sredstvo za izvršenje prekršaja’

    RSE: Kata Nesiba se može čitati i kao priča o
    osobi sa margine, koja se bori za svoja prava. Za života glavne
    junakinje vaše knjige doneseni su prvi srpski ustavi: 1830., 1833.,
    1835. i 1838. godine. Čini se da je ona, iako nepismena, shvatala značaj
    „najvećeg pravnog akta“?

    Ivan Janković: Mislim da je to malo preterano reći.
    Ali je, iako nepismena, naravno, shvatala značaj koju pravna zaštita
    daje i kada god je mogla, tu zaštitu, koja joj je po pravu pripadala,
    ona je i tražila.

    RSE: Gde je Srbija danas po pitanju zakonodavstva, kada je reč o oblasti prostitucije?

    Ivan Janković: Ona je, neki kažu slučajno, uvela
    kažnjivost za klijente, kupce seksualnih usluga i to je jedan novitet, a
    kada pitate gde je komparativno u odnosu na druge zemlje, onda je
    najbolje to opisati ovako – u Srbiji je prostitucija kriminalizovana,
    ona je kažnjiva, i to nije dobro, to nikada nije dobro. Ne samo što je
    kažnjiva, kao što je bila proteklih sto godina, ne baš sto, ali u
    socijalizmu svakako, nego je delo, koje bi trebalo da bude trajno, to je
    bavljenje prostitucije, prostitucija u vidu zanata, vrlo teško
    dokaziva.

    Danas se seksualne radnice kažnjavaju samo zato što se zateknu na
    određenim lokacijama, kao što je čuveni „picin park“ i što kod sebe
    imaju kondome. Čak u sudskoj praksi, praksi prekršajnih sudova ima puno
    primera da su u prekršajnom postupku kondomi oduzimani kao sredstvo
    izvršenja prekršaja, što je jedna teško prihvatljiva praksa.

    Problematičan zakonodavni okvir za bavljenje prostitucijom u Srbiji

    RSE: U stručnim krugovima i među aktivistima
    vodi se debata o „švedskom modelu“, prema kojem se kažnjava mušterija. S
    druge strane, u Nemačkoj i Holandiji prostitucija je dekriminalizovana,
    a seksualne radnice plaćaju porez i teče im radni staž. Šta vidite kao
    bolje rešenje za Srbiju?

    Ivan Janković: Svakako dekriminalizovanje
    prostitucije i to će jednog dana da se desi. Postoje mnogi drugi
    mehanizmi kojima se može štiti dostojanstvo žena i muškaraca, osoba koje
    se bave prostitucijom. Kriminalizacija prostitucije ne može i nikada
    nije donela nikakvog dobra. Naveo sam ovaj drastičan primer oduzimanja
    kondoma, kao sredstva izvršenja krivičnog dela.

    To nas čeka, kada, to zavisi delimično i od aktivnosti upravo ovih
    NGO-a na koje ste mislili. Nije to samo JAZAS, tu je i Astra. Imali ste
    čitav niz nekih istraživanja i izveštaja sa tih istraživanja koji su
    vrlo dobri i to je neki proces koji nas čeka.

    Za suočavanje s ratnom prošlošću potrebna smena generacija

    RSE: Izađimo malo iz teme kojom se bavite u
    knjizi. Bili ste među osnivačima Beogradskog centra za ljudska prava,
    kao i Fonda za humanitarno pravo. Kako vam iz današnje perspektive
    izgleda proces tranzicione pravde u Srbiji?

    Ivan Janković: Mislim da taj proces zahteva vreme.
    Kada kažem vreme, zahteva smenu generacija. Generacija se obično uzima
    na 30 godina. Sličan slučaj vredi imati na umu – Nemačku koja se naravno
    ne može porediti sa Srbijom ni po zločinima, niti po bilo čemu drugom,
    govorim o Drugom svetskom ratu.

    Jedan istoričar, Helmut Dubil, je napisao izvrsnu
    knjigu „Niko nije slobodan od istorije“. On je uzeo da pregleda
    zapisnike nemačkog Parlamenta od 1950. godine, pa do ne znam kada,
    tražeći reč „žrtva“, sa namerom da vidi ko se smatra žrtvom i ko je
    smatran žrtvom. Ustanovio je da su u prvih dvadeset godina takoreći
    žrtve isključivo Nemci. Kada se govori o žrtvama, govori se o Nemcima, i
    to bilo kao žrtvama nacizma, žrtvama zavedenim od Hitlera
    i tako dalje, bilo kao žrtve savezničkih bombardovanja i nasilja. Tek
    krajem šezdesetih godina, počinje da se govori o Jevrejima kao o
    žrtvama, po prvi put se to pominje u Parlamentu.

    Naravno od ranije se to znalo, uostalom Nirnberška suđenja su to
    vrelo jasno pokazala, svet je bio toga svestan, ali do te promene u
    svesti dolazi u Nemačkoj tek kada se ta ratna generacija zameni, kada
    dođe do smene generacija.

    Mislim da će se nešto slično događati i kod nas, a ne samo kod nas nego u celom ovom regionu, pa i u drugim slučajevima.

    RSE: Imate vere u to da će neke buduće
    generacije napraviti taj korak koji je napravljen u Nemačkoj, uprkos
    tome što odrastaju u društvu koje konstantno radi na poricanju onoga što
    se dešavalo tokom devedesetih?

    Ivan Janković: Upravo tako, zato što je prirodna
    reakcija uvek suprotna. Baš ta okolnost, da je poricanje dominantan
    diskurs, izaziva reakciju i potrebu da se raskrinka i da se uđe ispod
    poricanja i vidi šta je to tamo dole.

    RSE: Autor ste knjiga o smrtnoj kazni „Na
    belom hlebu: Smrtna kazna u Srbiji 1804. – 2002.“ i „Smrt u prisustvu
    vlasti“. Svaki put, kada se u Srbiji desi neki gnusan zločin, deo
    javnosti, naročito na društvenim mrežama, pokrene pitanje ponovnog
    uvođenja smrtne kazne, koja je ovde ukinuta 2002. godine. S obzirom na
    to da ste, osim prava, doktorirali sociologiju, ali i bili
    višedecenijski zagovornik ukidanja ovog oblika kažnjavanja, kako
    objašnjavate ovu pojavu?

    Ivan Janković: Mislim da je prirodna. Isto se događa
    svuda u svetu. Radi se o jednom jakom porivu retributivnom, odmazde. Za
    većinu ljudi svuda, možda sa nekim malim izuzetkom nekih
    severnoevropskih zemalja, odmazda je prirodna reakcija. Kada god se desi
    gnusan zločin, a mediji ga učine još gnusnijim, većina ljudi traži
    smrt, zato što im se čini da je to jedino pravedno. „Oko za oko, život
    za život“.

    Često se zaboravlja da je taj zakon taliona „život za život“, koji
    nalazimo u Starom zavetu, u stvari predstavljao svojevrstan
    civilizacijski iskorak, jer on manje nalaže smrt za smrt, a više hoće da
    ograniči broj smrti, zato što je odmazda, sama po sebi, nekontrolisana.
    Ako vi, kao pripadnik drugog plemena, ubijete nekog iz mog plemena, ja
    neću samo vas da ubijem, nego ću da ubijem sve vaše, da vas zatrem.
    Zakon taliona hoće ograniči tu razobručenu odmazdu, tako što propisuje
    da se ne sme uzeti više od jednog života ako je jedan život izgubljen.

    Ta reakcija je, dakle, prirodna. Naravno, to ne znači da treba uvesti
    smrtnu kaznu, daleko od toga. To je pitanje, samo jedan primer, jedna
    oblast u kojoj populistički sud ne može biti uvažen, zato što je
    protivan osnovnim vrednostima na kojima naša moderna društva počivaju.

    RSE: Kako prosečnom građaninu, prezasićenom
    tabloidnim napisima o takvim teškim zločinima, objasniti zašto je važno
    da smrtna kazna ne bude vraćena?

    Ivan Janković: Najjednostavniji odgovor je zato što
    smo obavezni, ugovorima koje smo potpisali, da ne uvodimo smrtnu kaznu.
    Pripadnost Savetu Evrope, organizaciji kojoj mi pripadamo, isključuje
    mogućnost da države članice primenjuju i uvode smrtnu kaznu. Bio je
    uslov za pristupanje Savetu Evrope, ukidanje smrtne kazne. To bi bio
    jedan formalno pravni odgovor da tako kažem.

    Drugi, dublji sloj, koji je mnogo važniji, je da retributivni nagon,
    poriv i potreba za retribucijom, koliko god da je još uvek prisutan, u
    većini našeg društva, je istorijski stalno ograničavana i to
    ograničavanje retributivnog, kao i nekih drugih poriva, upravo čini
    civilizacijski proces. U tome se civilizacija ili uljudba sastoji.

    RSE: Na kraju, vratimo se junakinji vaše knjige.
    Da živi u današnjoj Srbiji, da li bi Kata Nesiba bila javno eksponirana
    starleta ili seksualna radnica iz „andergraund“ miljea?

    Ivan Janković: Mislim ovo drugo. Pomalo sam
    zaljubljen u Katu i mislim da se ona nikada ne bi spustila do estrade,
    imala je suviše jaku ličnost.

    • Бели Орао

      Па. ј. ти матер по сто пута.

    • Simerijanac

      Радио је то чопор паса па је тако Јиржек настао.
      Иначе, курвинска матер му воли однос са животињама.
      Из њеног ( и не само њеног) односа са животињама није настао само он, но и његова најближа фамилија.

    • Херцеговина

      Хахахахаха…
      Ко се с нама дружи, језик му све дужи:))))
      Сјећам се кад си нас у почетку кад дођосмо на портал ,,упозоравао,, на псо…вке;;;))

    • Бели Орао

      Ма није побратиме, него су почели да ме нервирају. Како год му кажем он се.е. Онда боље да га отерам у пм. Ево ви сви терате Фјордића, једино сам ја од наших другар са њим. Моје мишљење је да је ок, лик само разочаран. Изгледа и да је био тамо где треба и да би опет. Можеш да замислиш кад из Врања родног хоће да иде у Војводину.

    • моћни Ђоле Јанговић

      Јеебо те он Радосаве! Моје мишљење је да је фродо сјебаног мозга! Ко га теро да дува лепак пизда ли му маатерина!? Ја и ти нисмо…

    • Бели Орао

      :) . Ма пролупао је, али ће се оправи. Кад га ббудемо хилзновали.

    • моћни Ђоле Јанговић

      Попушта строга дисциплина и лепо васпитање титове војне академије лептејебо под вандалским и паганским ударцима четничије на Србину..:)))
      Не би он да не види од нас..

    • Херцеговина

      Још мало па ће почет да му одговара ка козаци из Запорожја турском султану;)

    • perungromovnik

      а ја сестру, чисто да ти правим друштво…

    • Бели Орао

      Слажем се. Млађи си. :)

    • Simerijanac

      САДРЖАЈ

      НАСЛОВНА СТРАНА
      ПРАВОСЛАВЉЕ – АКТУЕЛНО
      АНТИЕКУМЕНИЗАМ
      СВЕЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА
      БОРБА ЗА ВЕРУ
      МИСИОНАР
      ПРАЗНИЦИ
      ДУША ПОСЛЕ СМРТИ
      АПОКАЛИПСА
      РЕЧ СВЕТООТАЧКА
      СВЕТА ЛИТУРГИЈА
      ПОДСЕЋАЊА
      КАЛЕНДАР
      СВЕТ ОКО НАС
      ИНТЕРВЈУ
      ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ
      ЕПАРХИЈСКЕ НОВОСТИ
      ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА
      СТАТЬИ НА РУССКОМ ЯЗЫКЕ
      СРБОЦИД

      СВЕТ ОКО НАС

      Небојша Вукановић: Зубачки молебан и благослов функционера

      Можда сте помислили да ће бити другачије?

      Славка Којић: Сабор је једино меродавно тело за заузимање званичног става СПЦ

      Чешка: Како је римокатолицизам направио најбезбожнију државу Европе!

      Здравко Јовановић: Да ли владика Григорије уопште верује у Бога?

      ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

      Уредништво: Рат симболима у СПЦ

      Бернар Ле Каро: Истинито Православље или самовоља?

      Епископ браничевски Хризостом Војиновић: Света Литургија са објашњењима

      Закључци Богословског семинара на тему „15.правило Двократног сабора и прекидање црквеног општења“

      Света Мученица Херувима из румунског манастира Петру Вода или како се брани Вера

      НАСЛОВНА СТРАНА

      Александар Дугин: Либерализам као тоталитарна идеологија

      понедељак, 07 август 2017

      Шта
      је доминантна идеологија савременог Запада и његове геополитичке
      авангарде – САД? Ово питање погађа сваког од нас. Будимо отворени: ми
      смо изгубили у глобалном геополитичком сукобу и зато смо дужни да знамо
      прецизно и строго – ко је господар у новим условима планетарног
      распореда снага, какве су основне црте његовог погледа на свет, шта он
      мисли о свету, историји, судбини човечанства, о нама самима?

      То
      је неопходно свима – и онима који имају намеру да се помире са судбином
      и покорно служе новим господарима, и онима који одбијају да прихвате
      овакво стање ствари и теже устанку и освајању нове геополитичке слободе.

      Нас
      су убеђивали да на Западу уопште нама никакве идеолигије, да тамо влада
      плурализам ставова и убеђења, да је свако слободан да верује у шта год
      хоће, да мисли, говори и чини што хоће.

      То
      је апсолутна лаж, пропагандни потез позајмљен из арсенала „хладног
      рата“ (рата против нас). На Западу заправо постоји доминирајућа
      идеологија која није ништа мање тоталитарна и нетрпељива него било која
      друга идеологија, само што су њени облици и начела својеврсни,
      философске претпоставке су другачије, а историјска база јој се у корену
      разликује од идеологија које су нама познате и на које смо навикли.

      Та
      идеологија је либерализам. Она се заснива на догми о „аутономној
      индувидуи“ (тј. на доследном индивидуализму), „практичној
      рационалности“, вери у технолошки прогрес, на концепцији „отвореног
      друштва“, на уздизању начела „тржишта“ и „слободне размене“ не само у
      економски, него и у идеолошки, социјални и философски апсолут.

      Либерална
      идеологија је „десна“ у уском економском смислу, односно, „лева“ у
      смислу хуманитарне реторике. При томе све друге спојеве десног и левог, и
      или једноставно десно и лево по себи, либерализам одбацује, демонтира,
      маргинализује, ускраћује им право грађанства. Уместо отворених физичких
      репресија против оних који другачије мисле, он прибегава тактици благог
      гушења, постепеног померања на маргину друштва, економског дављења
      дисидената и опонената и тако даље. Али чињеница остаје чињеница:
      доминантна идеологија Запада (либерализам) активно се бори против
      алтернативних политичко-идеолошких пројеката, али ради постизања својих
      циљева користи методе истанчаније, „мекше“ изоштреније него што су други
      облици тоталитаризма – али методе које су баш због тога само још
      ефикасније.

      Либерални
      тоталитаризам није бруталан, није отворен, већ је замагљен, нестваран и
      невидљив. Али ништа мање суров. Постојање „доминантне идеологије“ ма
      Западу постепено се све јасније схвата у нашем друштву. Реалност
      либерализма или идеологије либерализма постала је очигледна, те смо,
      према томе, дошли до веће одређености.

      Присталице
      Запада нужно морају од сада да деле све идеолошке претпоставке
      конкретног либерализма (а не неке магловите „демократије“ под којом
      свако има право да подразумева нешто магловито и деодређено), а његови
      противници да се уједињавају у неприхватању те идеологије.

      Међутим,
      либерализам има још један, скривени слој. Ради се о неком богословским и
      религиозним претпоставкама које су, на крају крајева, довеле Запад до
      оног идеолошког модела који се у њему укоренио и данас постао
      доминантан. Тај слој није толико универзалан и недвосмислено прихваћен,
      као што су то вулгарни клишеи „отвореног друштва“ и „људских права“, али
      ипак је управо он основа и тајни извор либералне идеологије која
      преовлађује на планети, либералне идеологије која је сама по себи само
      врх леденог брега.

      Ради се о протестантској есхатологији.

      Извор: „Трећи простор“

  • Novica

    Ако је прогањао хришћане у приморским крајевима, онда верујем да о њему постоје забелешке у архиву у Ватикану. Али је тај архив недоступан свим истраживачима.

    • Бели Орао

      Тамо све има, од почетка, до данас.

  • Бобан за Царевину Србију

    Тиби Бог ти душу простио.