ПОЛИТИКА КРАЉА АЛЕКСАНДРА на Балкану

4

Многобројни су примери из прошлости како могу да се превазиђу традиционална непријатељства. Југословенски суверен је цео наш регион замишљао као заједницу која не толерише уплитање сила.

Живимо у времену које обележава успостављање новог мултиполарног система односа међу великим силима. Процес демонтаже глобалног светског поретка одвија се врло болно, и то корак по корак. Покушаји задржавања принципа „једна суперсила и један војни блок“ доводе до одржавања старих и стварања нових жаришта напетости у многим земљама и регионима.

Балкан, који се налази на раскрсници цивилизација, по ко зна који пут у историји одраз је те слике глобалних трансформација и противречности. Зато је сасвим нормално што Србија интензивно трага за новим моделом односа у региону, који ће Балкану, у веку који је пред нама, обезбедити мир, стабилност и конкурентност. Пројекат балканске царинске уније и национални дијалог о Косову на иницијативу држваног руководства само су део идеја у потрази за решењима за превазилажење последица крваве драме распада Југославије. И то неће бити први пут да Београд први пружа руку у име бољег разумевања на овим пространствима.

Србија је у 20. веку два пута извршила уједињујућу мисију, после Првог светског рата као предводник Краљевине СХС, односно Југославије, а по завршетку Другог светског рата Београд је постао центар огромног пројекта Покрета несврстаних. Суштински, било је то прво нарушавање ондашњег светског поретка.

Читав један век пре предлога о балканској царинској унији, краљ Александар Карађорђевић је кренуо у мисију успостављања сарадње међу балканским државама. А он ће своју дипломатску каријеру заправо започети још као престолонаследник, када је отворио процес бугарско-српског зближавања, које ће резултирати стварањем балканског савеза 1912. године и Првим балкански ратом који је дефинитивно отерао Османску империју са овог полуострва. Врло је важно напоменути да се ова његова активност одвијала мимо утицаја великих сила. Нажалост, наша историографија је ту његову улогу врло често гурала у други план.

Послератна Европа, подељена различитим интересима и завађена идеологијама фашизма, нацизма и бољшевизма, готово непрекидно је била пред претњама новог рата. Велике силе су гледале, у најмању руку, да је поделе између себе на интересне сфере. Ревизија мировних уговора, а самим тим и граница европских држава, била је предмет сталних спорова.

У таквим приликама краљ Александар је настојао да води самосталну политику, а балкански савез је замишљао као заједницу држава овог региона која не би толерисала страна уплитања и која би била значајан чинилац у политичким односима у Европи.

Став југословенског суверена био је да Балкан сам по себи није „буре барута“ које угрожава светски мир, већ су то велике силе које својим мешањем у односе на Балкану, супротстављајући једну државу другој, постају „покретачи“ свих несугласица и мржњи између њих, које затим доводе до ратова с катастрофалним последицама. Његова девиза је била „Балкан балканским народима“.

У „балканску кампању“, замишљену као ширу турнеју ратним бродом „Дубровник“ по Јадранском, Црном и Егејском мору, Александар креће почетком јесени 1933. Планиране су посете Истанбулу, Крфу, Атини и дворцу Евксиноград у непосредној близини Варне. Ово здање добило је име по грчком називу Црног мора – Евксинос, што значи гостољубиво море.

Посета Истанбулу показала је да односи између Краљевине Југославије и Турске, иако су били оптерећени тешким успоменама на крваве сукобе у прошлости и традиционалним непријатељством, таложеним вековима, могу лако да се превазиђу и да од љутих противника створе лојалне савезнике.

У граду на Босфору краљу и краљици је приређен свечани дочек. Поред политичара, војних званичника и дипломатског кора, окупила се и огромна маса народа да поздрави југословенског суверена. „Дубровник“ је усидрен пред палатом Долмабахче на Босфору, а Александра и његову пратњу на пристаништу су поздравили Кемал Ататурк и председник владе Исмет-паша. Државници и њихови министри су, затим, неколико часова водили политичке разговоре на броду „Дубровник“ и у палати Долмабахче. Врло брзо и лако су постигли начелну сагласност о спољној политици.

Оснивач нове модерне Турске Кемал Ататурк на сваком кораку је указивао посебну пажњу према госту. После вечере, која је служена у златном посуђу и трајала све до поноћи, играли су покер све до зоре. Била је то ноћ разговора и дружења. На растанку, краљ је поклонио Кемалу Ататурку златну табакеру, а овај њему свој уметнички портрет.

Резултат ове мировне мисије краља Александра могао је да се види већ почетком следеће године. У јануару 1934. била су усаглашена гледишта четири државе, Југославије, Румуније, Грчке и Турске, о Балканском савезу. Текст пакта је припремљен и парафиран почетком фебруара у Београду, а свечано потписан 9. фебруара 1934. године у Атини.

Чин потписивања пропраћен је салвом из 101 артиљеријског оруђа, звоњавом црквених звона и звуцима фанфара. Према потписаном текста о савезништву, Југославија, Грчка, Румунија и Турска су гарантовале узајамну безбедност својих граница. Бугарска је одбила да приступи овој асоцијацији, али је предложила склапање билатералних савеза о ненападању са чланицама као неку замену за један колективни споразум.

Међутим, краљ Александар се није задовољавао постигнутим договорима. Истински је био заинтересован за успостављање добрих односа с Бугарском и придавао је томе велики значај. До првог састанка с краљем Борисом је дошло на железничкој станици у Београду, 18. септембра 1933. године. Разговор се углавном водио о куртоазним питањима.

До новог сусрета је дошло петнаестак дана касније, када су југословенски краљ и краљица били у Евксинограду, крај Варне, у оквиру споменуте мировне турнеје ратним бродом „Дубровник“.

Разговор између два краља водио се на југословенском броду без присуства њихових министара, и они су сами одлучили шта ће њима од тих разговора саопштити. Ова Александрова посета је најављивана као „породични“ састанак двеју краљевских кућа, међутим, њој је у Бугарској придаван политички значај. У софијској штампи наглашавала се могућност будућег савеза двеју земаља. Краљ Борис, отварајући заседање Народног собрања, посету Александра Карађорђевића је назвао видним доказом срдачног пријатељства. Посланици Собрања су ове речи бурно поздравили.

Југословенско-бугарско зближавање настављено је посетом бугарског краљевског пара Београду, од 10. до 13. децембра. Госте су дочекали краљ и краљица, представници Владе и Скупштине, а онда су у отвореном аутомобилу прошли улицама, поздрављени од масе грађана. Закључци тродневних разговора два краља и њихових министара су били да само политика мира и трајна консолидација прилика могу пружити њиховим народима пуно јемство за будућност.

Почетком марта, приликом повратка са сахране белгијског краља Алберта, бугарски краљ је искористио прилику да се у возу код Младеновца састане с краљем Александром. У мају је министар спољних послова Јевтић посетио Софију и договорио се с краљем Борисом о узвратној, званичној посети свога суверена Бугарској.

Посета краља Александра Софији представљала је истински тријумф његове балканске политике. Он није остављао утисак неког ко посећује бившег непријатеља. Ту нијансу у његовом понашању осетио је и бугарски народ, који је изашао на улице и клицањем га поздрављао. У једном тренутку маса света је пробила полицијски кордон у жељи да се што више приближи југословенском суверену.

У разговорима који су вођени у Рилском манастиру, Александар је добио гаранције од Бориса да ће Бугарска остати неутрална у случају оружаног сукоба у средњој Европи.

Југославији је Балкански пакт донео велике политичке предности које су се односиле на гарантовање граница на Балкану. Југославија је тако могла несметано да се окрене западним границама и да концентрише своју војску за одбрану од евентуалног напада Италије.

Али само неколико недеља касније, 9. октобра 1934. године, у Марсељу је Александра стигла казна великих сила за самосталну спољну политику. Револверски хици које је испалио Владо Черноземски зауставили су остварење девизе – Балкан балканским народима.

ПОЗДРАВ БУГАРСКЕ ВОЈСКЕ

Александар је посебно освојио симпатије Бугара за време дефилеа војничких трупа испод балкона двора где су стајала два краљевска пара. Како је која формација наилазила, наш краљ их је поздрављао са: „Здраво, јунаци!“

Уместо традиционалног одговора: „Жив био, краљу!“, из војничких редова је одјекивало френетично – Ура! На пријему који је увече приредио краљ Борис, бугарски виши официри дизали су чаше у здравље будућег „балканског цара Александра“.

  • Lazar

    Овај нас је завио у црно.

  • Lazar

    Брате сад зјбвш, масон сам био а више нисам постоји колико и био сам Јевреј па више нисам. Он је био алави масон који је прекршио правила игре јер је хтео да буде већи Хрват од Хрвата, зато је и убијен. Све друго су басне.

  • tomahawk

    Ne zna se ko je gori, Aleksandar ili Sloba
    prvi je stvorio Jugu drugi je rasturio

    • dr Srbivoje

      Juguuuuuu sugoslaviju su rasturili separatisti ustase dva puta 1941 i 91. Drugi put su imali veliku pomoc svih vatikana, nemacke, sad pa i Rusije. Sloba je bio bolestan sugosloven za razliku od tudjmana koji je bio hrvatski fasista.