Прочитај ми чланакНама, Србима, не треба много, само мало радости! Довољне су овакве ситнице да бисмо боље живе.
„Будимо људи”, чувене речи патријарха Павла, ових дана понавља Предраг Милисављевић, који позива вишечлане породице које нису у могућности да оду на летовање да дођу у његову викендицу на бесплатан одмор за памћење. За период од седам до 10 дана биће им обезбеђен комфоран смештај, цео спрат куће, храна, базен у дворишту, превоз од куће до викендице у селу Кључ код Мионице и назад.
Викендица у селу Кључ, Фото: Из приватног албума
– Позвао сам, преко друштвене мреже, породице које немају услова да оду на одмор да дођу код мене у викендицу. Све ћу им ја обезбедити, храну, смештај, имам базен у дворишту, има и доста простора за играње. Деца ће моћи и да науче да пливају, ако не знају. Волео бих да дођу породице са што више деце, да кућа оџвања од дечјег смеха. Позив сам објавио у среду и нико се још није јавио. Мислим да се људи стиде, јер обично ти који немају нису навикли да им неко помаже. Успео сам да пронађем једну породицу преко својих пријатеља, која ће бити код мене од 14. августа. Они су родитељи са четворо деце, три ћерке, које су шести, четврти и други разред, и једногодишњим сином. Пошто су људи без посла, немају свој ауто, ја ћу својим аутомобилом отићи по њих и вратити их након одмора – рекао је за „Aло!” официр у пензији Предраг Милисављевић.
Чека вас и базен, Фото: Из приватног албума
Прва породица ће гостовати у викендици Милисављевића шест дана, а за то време, овај официр, који је и члан угледне организације „Ист-вест бриџ”, за госте је испланирао и обилазак родне куће војводе Живојина Мишића, музеја који се налази у Струганику код Мионице, као и посету Мионици.
Идеална прилика за бекство из градске вреве, Фото: Из приватног албума
– Ово је први пут да позивам породице да их угостим, јер сам релативно скоро средио викендицу. Кућа је у духу српске традиције и села, има леп плац око куће, где се деца могу играти. Планирам да наставим са овим, јер знам из личног искуства како је то немати, а желети. Са 14 година сам отишао у војну школу и читав живот сам се мучио да стекнем нешто. Сада сам у пензији и желим да усрећим некога ко то заиста заслужује. Ово је уједно и мој позив да се зближимо као народ, да помажемо једни другима много више. Довољне су овакве ситнице и кад би свако од нас пружио мало, колико може, много бисмо боље живели. Осећај повезаности у народу био би на вишем нивоу, а нама, Србима, не треба много, само мало радости – каже Милисављевић.
