Прочитај ми чланакДок се власти нагорњавају ко ће боље заштитити "националне интересе", обични људи желе мир, а млади из Книна град у ком нема мржње и корупције.
На порталу 100посто.хр објављена су размишљања младих који су у том граду рођени 1995. године, у тренуцима кад је рат беснео на просторима бивше Југославије.
Репортер Јурај Филиповић пише како је екипа аутомобил паркирала у центру Книна, међу возилима са београдским таблицама.
„Само немојте изазивати, неће вам нико дирати ауто на том српском паркингу“, добацила је госпођа из пекаре.
Филиповић додаје да Книн „исфорсирано заблиста 5. августа“, да су смештајни капацитети, као и ресторани и кафићи пуни, док локално младо становништво, засићено од политизирања, пре бира да се „учаури“ и пасивно посматра како њихов град после свега пропадне још мало више него годину раније.
„То се углавном догоди после сваког политичког говора. Овде више нема ничега, ни културног садржаја, ни превеликог избора за обраовање, нема посла, ничег што би младе задржало у Книну“, наводи се у тексту.
Даље Филиповић преноси речи Тонија Шоштара, 22-годишњака који је Хрват, а има полубрата Србина.
„У Книну је прошло раздобље мржње и инцидената на улици због националности. Ту и тамо се пред Олују неко по улици вербално закачи, али углавном је подношљиво. Моја породица је током рата била је у Немачкој, тамо смо се родили сестра и ја. Никада нас нико није одгајао већим Хрватима него што јесмо. Доста сам слушао о рату, али мишљења сам да он никоме ништа доброга није донео. Занима ме само посао и будућност те како ћу у догледној будућности прехранити породицу“, каже Шоштар.
Николина Ивковић каже да се у Книну веома тешко живи, као и да се јежила када јој је отац причао о Олуји.
„Често сам маштовито замишљала како је тај 5. август изгледао, како је мој отац ратовао за слободу и како је био поносан… Рат је на њега оставио неке последице, то је нормално. Ја нећу ићи на дан Олује на нашу тврђаву. Тог дана радим, зарадићу дневницу. Не видим разлог због ког би требало да будем у првим редовима. Зар ме то чини већом Хрватицом?“, пита Николина.
Ивана Радић је рођена у Сомбору, а живи и студира у Книну.
„Одрасла сам овде, зашто не бих овде градила свој живот? Међуљудски односи су коректни, нко се не обазире више на националности осим оних младих инфицираних политком и поделама. Мислим да би овде више желели да раде у струци, а не да размишљају ко је Србин или Хрват. Не треба причати о Олуји, чињеница је да је мој народ страдао. Родитељи су ми ретко говорили о томе, рекли су ми да се на то не треба враћати и трљати со на ране. Свако има право да слави шта хоће и да се понаша како хоће“, истакла је Ивана.
