ХРВАТИ ОТЕЛИ СРБИМА ИМОВИНУ вредну 30 милијарди долара

2

Савез Срба у региону завршава велики посао евидентирања имовине оштећених, протераних и свих других лица на простору Хрватске и Федерације БиХ. Извештај ће бити представљен јавности у августу и биће послат свим посланицима Европског парламента, каже председник Савеза Миодраг Линта. Могу ли се онда Срби надати правди?

Линта прецизира да је од почетка 2016. године око 11.000 породица избеглих и прогнаних лица пријавило оштећену имовину и кршење стечених права. Рок је неколико пута продужаван, а како наводи у емисији „Спутњик интервју“, тражио је подршку Комесаријата за избеглице Републике Србије, пошто је то државна институција која се бави том проблематиком, али одговорили су му да имају много других обавеза. Проблем је био и тај што су многа избегла лица у годинама, па не користе интернет.

Да појаснимо — шта се све потражује?

— Спектар потраживања оштећених грађана из Хрватске, БиХ и мањим делом из Словеније односи се на имовинска питања: отете и уништене куће, куће које су обновљене, али у далеко мањим габаритима него што су биле пре рушења, срушене и отете викендице, привредни објекти, помоћни објекти, станови, заостале и неисплаћене пензије, динарска и девизна штедња, а велики су проблеми и око радног стажа. Добром делу људи Хрватска није признала радни стаж до почетка ратних дејстава. Ту су проблеми у вези са држављанством и са осталим статусним питањима.

Посебна тема су пољопривредно, шумско и грађевинско земљиште. Имате један систем отимачине земље наших људи у Хрватској. На који начин? Велики број Срба на подручју Крајине, Далмације, Кордуна, Баније, Лике, Славоније је имао поседовни лист, али нису до рата ускладили катастар и грунтовницу. А Хрватска је донела Закон о власништву 1996. године где је рекла да се морају ускладити катастар и грунтовница. Они онда пошаљу на нечију кућу која је срушена позив да мора доћи у суд да реши то питање, а кад се не одазове суд донесе одлуку да је власник те земље држава Хрватска.

Који је ред величине те оштећене имовине?

— Једини прави попис уништене и отете имовине који се односио на људе који су протерани у хрватској злочиначкој акцији „Олуја“ 1995. године урађен је 1996. године. Урадило га је тадашње Савезно министарство правде, а 68.000 породица је попунило тај образац. Извештај је урађен тек 2001. године и према том извештају вредност те имовине је износила 30 милијарди долара. Ради се о огромној имовини, иако ни тада није обухваћена сва имовина свих протераних Срба из свих хрватских градова.

Зар Хрватска, која тврди да је правна држава, није дужна да надокнади штету?

— Навешћу интересантан податак. У урбаном делу Хрватске где није било ратних дејстава минирано је у класичним терористичким акцијама преко 10.000 српских кућа и локала. Хрватска је имала, до почетка рата, према свом Закону о облигационим односима, обавезу да надокнади штету у таквим случајевима. Један део породица чије су куће срушене — рецимо, у Задру је срушено близу 500 кућа, на подручју града Бјеловара око 600 српских кућа — почео је да подноси тужбе за накнаду штете. Тадашње хрватско руководство, на челу са Фрањом Туђманом, видело је опасност да ће морати да надокнади штету. Тужбе су гурнуте у фиоку. После рата, на иницијативу државног одвјетника Владимира Шекса, фебруара 1996. године Хрватски сабор је укинуо тај члан 160. који је државу Хрватску обавезивао да плати накнаду штете.

Од тада није више постојала правна могућност. Под притиском међународне заједнице 2003. године, кад је Хрватска почела припреме за почетак европских интеграција, донет је сет закона по којем је могуће добити накнаду нематеријалне штете. То значи само ако је током минирања тих кућа неко рањен или погинуо, али више није постојала могућност да се добије материјална одштета за саму срушену кућу. Имали смо случајеве да је један део адвоката несрећне људе гурао у те судске процесе, иако се унапред знало да је то изгубљени процес.

Навешћу пример. Душан и Ана Кундак су имали кућу од 200 квадрата у Липику, кућу код Шибеника од 100 квадрата, обе су миниране. Кренули су судски поступци, оба поступка су изгубили и морали су да плате 35.000 евра за парничне трошкове. Обоје су пензионери и сада им се узима трећина пензије до њихове смрти да надокнаде део судских трошкова, плус оно што су плаћали адвокате.

Зашто онда верујете да нешто можете да промените?

— Зато што сматрам да питање људских права у Хрватској, питање повратка и имовине није правно питање. Хрватско правосуђе није ни независно ни непристрасно, то је класично етнички мотивисано правосуђе и Хрватска је ушла у ЕУ само зато што је ЕУ зажмурила на такво правосуђе и дала зелено да се затвори поглавље 23. То је пре свега политичко питање. Хоћемо да покушамо као очајници да апелујемо на политичке факторе у међународној заједници.

Планирамо да пошаљемо извештај свим посланицима Европског парламента, њих преко 700. Ваљда ће неко од њих 700 обратити пажњу на тај извештај. Ако је чињеница да су људска права, поред владавине права, темељне вредности Европске уније, да ли је могуће да нико неће да се огласи на конкретне чињенице. Увек нам је спочитавано кад износимо бројке да баратамо оквирним подацима. Сад хоћемо да кажемо да имамо 11.000 породица са именом и презименом. Да ли ће Европски парламент зажмурити на 11.000 имена и презимена?

СРПСКА ГОЛГОТА

Ту је и Суд у Стразбуру?

— Правним путем није могуће остварити људска права не само у Хрватској. То није могуће ни пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Један део наших земљака је прошао ту Голготу хрватског правосуђа и његове четири инстанце, али су мислили да ће се тада квалификовати за Суд у Стразбуру. Међутим, Хрватска је озбиљна држава која је уз помоћ својих савезника излобирала да за протеране Србе ни то није правна институција него политичка категорија. Европски суд је стао на становиште да ако из Хрватске долазе тужбе у којима се третирају догађаји пре ратификације Европске конвенције за заштиту људских права у Хрватском Сабору, тај суд ће се прогласити ненадлежним. А Сабор је ратификовао конвенцију за заштиту људских права и слобода новембра 1997. године.

Све што се десило стотинама хиљада протераних Срба, десило се пре новембра 1997. године. И Европски суд за људска права је стао на политичко становиште и фактички учествује у цементирању једног етничког чишћења. Правним путем није могуће да протерани Срби остваре своја права. То је цинизам и лицемерје. Питање људских права протераних Срба је, пре свега, политичко питање. Да ли је неко спреман у Бриселу, Берлину да каже: „Господо, имате независну државу Хрватску. Као чланица ЕУ имате обавезу да седнете за сто, да са тих 11.000 породица разговарате и проверите да ли је то тачно што су написали“. Колике су шансе да ћемо успети? Реално мале, али човек треба да се бори за своје док је жив. Најгоре је кад одустанете. Онда нисте тема.

Има ли већег цинизма од онога што смо недавно чули од шефа Пентагона Џејмса Матиса, који је на састанку са хрватским колегом рекао да се операција „Олуја“ проучава као једна сјајна ствар у америчким војним школама?

— То је једна цинична, скандалозна изјава, али и очекивана. Део међународне заједнице, пре свега Запад на челу са САД, двадесет и пет година води политику двоструких стандарда према Западном Балкану. Према тој политици, искључиви кривци за оружане сукобе деведесетих година прошлог века су Срби, они се третирају као злочинци и агресори, док су тобоже, Албанци, Бошњаци и Хрвати невине жртве које су водиле ослободилачке ратове. То је једна матрица која се на Западу не мења и онда кад чујете из западних центара моћи да се они залажу за помирење на Западном Балкану, видите једно врхунско лицемерје.

Како је могуће да се мире четири народа, ако само један народ кривите за све оно што се дешавало? Та изјава показује да, нажалост, званични Вашингтон није спреман да се дистанцира од погрешне политике администрације Била Клинтона и да истрајавају на тој политици. А САД не хвале ’хрватску‘ акцију „Олуја“, јер она је испланирана у Вашингтону. Њу је технички водила америчка фирма МПРИ коју су водили амерички пензионисани генерали. Мени је драго што је председник Вучић, приликом посете Вашингтону, јасно осудио изјаву Матиса и рекао да нема шта да се хвали у тој акцији у којој су протерани људи, у којој је извршено етничко чишћење.

Остатак текста прочитајте на: https://rs.sputniknews.com/intervju/201708041112158317-linta-srbija-hrvatska-imovina/

  • gifteconomy

    Да имамо некy дипломатију, адвокате, борце за људска права… па да нападну ватиканске педере за сво зло почињено у другом Крсташком Рату, Другом Светском Рату и 1999 па да покупимо и ватиканскло злато и вратимо земље у Хрватској !

  • Prle Tihi

    Па нека и даље људи траже од власти дозволе за ватрено оружје па ће тако нажалост и даље бити отимано 30 по 30 милијарде долара вредне имовине од људи.