Прочитај ми чланак

ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ ЗА СРБИН.ИНФО: О уласку Србије у НАТО

0

Др Драган Петровић за Србин.инфо о америчкој дубокој држави, о уласку Македоније и Црна Горе у НАТО и осталим темама.

Да ли је Доналд Трамп доживео потпуни пораз од „америчке дубоке државе“ када је у питању однос са Русијом?

Сведоци смо велике америчке офанзиве на Балкан, односно на Србију, са циљем да се Русија потисне са Балкана. Потврда за то је пријем Црне Горе у НАТО, офанзива да се Македонија прими у НАТО, притисци на Милорада Додика и РС, као и притисци на Србију око Косова и Метохије.

Како би Русија требало да се постави према Србији и Балкану у новонасталој ситуацији?

 

Слажем се у потпуности да је америчка политика у пракси током 2017, календарске године, посебно овде на Балкану, практично наставила свој претходни континуитет из периода Барака Обаме, пре него што се може рећи да је дошло до неких иоле озбиљнијих промена у њој – што су многи очекивали након победе Доналда Трампа. Трамп је доиста најављивао крупне промене у америчкој спољној политици у предизборној кампањи, пре свега у правцу успостављања стратешког договора и у сваком случају смањења напетости у односима са Русијом.

Русија у овој календарској години, наилази на једну врсту консолидације атлантистичких снага у Европи, што се може видети пре свега у победи Макрона у Француској, и то не само у председничким изборима, већ и у успеху његове новостворене странке на потоњим парламентарним, где нису успели да постигну успех и Марин Ле Пен и Филон који геополитички далеко више одговарају не само суверенистичким снагама у Француској, већ и интересима Русије и интересима мултиполарних снага у свету.

Увлачење Црне Горе у НАТО без већинске воље њених грађана, на основу сумњиво организованих избора у октобру прошле године у вези измишљеног покушаја државног удара и недемократског обрачунавања са опозицијом, сумњам да је реално поен за Алијансу, мада геополитички након више година долази до њеног ширења и сада заокруживања поморске акваторије Балкана. У Македонији се руши уз помоћ НАТО утицаја Охридски договор, који је предвиђао да након избора власт формирају најјача македонска странка уз подршку најјаче албанске партије, што омогућава у пракси да Зајев добије мандат премијера.

У вези са Републиком Српском настављају се притисци у правцу непоштовања Дејтона «у име Дејтона», где је велика препрека не само Додик, већ и укупан српски фактор и снага Српске. По питању Косова и Метохије врше се додатни притисци у правцу заокруживања његове државности и покушаја интеграције и његвог севера под власт Приштине. Још само је северни део Косова и поред свих до садашњих етничких чишћења од стране албанског тероризма остао етнички српски. На жалсост у свим овим питањима званични Београд, односно власт Александра Вучића не само да не пружа помоћ српском интересу, већ заправо представља његово изневеравање, па чак све више представља важан фактор додатног притиска на наше егзистенцијалне интересе.

Од саучествоавања у потврди фарсе за измишљени државни удар на Ђукановића у Црној Гори и у сваком случају одсуству било какве, па чак ни медијске пажње тамошњој опозицији, до гурања реализацијом противрдржавног Бриселског споразума Косова и Метохије и чак његовог севера из Србије, чији би завршни ударац била ова иницијатива око КиМ коју сада покреће, а која ако се не спречи у свом пакленом науму, довешће и до формалног признавања од стране званичног Београда независности наше досадашње јужне покрајине и њеног избацивања и из самог Устава.

У том правцу јако је тешко да нам Руска федерација, али и друге пријатељске земље могу помоћи, ако се има у обзир овако погубна политика званичног Београда. Русија се са једне стране бори да одржи снагу свог наоружања у односу на спољне притиске, потом има две велике кризе у току где је ангажована, а то је сиријска и украјинска криза. На Балкану, Русија стога игра прилично дефанзивно, не желећи да буде увучена у нову велику кризу која би ангажовала њене капацитете. Ипак мислим да би Русија морала више да улаже у тзв. «меку моћ» а не само да инсистира на покушају договора са званичним владама, посебно имајући у обзир да саме САД, Британија па и неке друге западне силе, земље региона укључујући и Србију, претварају у протекторат латиноамеричког типа. Ту се фактички паралише демократски поредак, контролом директно или индиректно читаве медијске сцене, фаворизовањем дела наметнуте домаће компрадорске друштвене елите и посебно у политичком смислу где се суспендује изборни систем у правцу њихових неоколонијалних фаворита, те укршањем ових фактора те земље жртве се претварају у протекторат «у име демократије».

Из тих земаља по примеру Србије се од таквих протекторатских и наметнутих влада добијају колонијалне концесије у виду експлоатације природних богатстава, распродаја индустрије и привреде, реализује наметнути неолиберални модел, што доводи до енормног осиромашења становништва, демографског пада (негативан природни прираштај и исељавање највиталнијег дела популације), а у нашем случају комбинован и са територијалним комадањем, опасности од мигрантског притиска и др.

Сарадња са Русијом, макар рутинска и лишена стварног садржаја од стране режима Александра Вучића заправо служи да се уз контролисане медије за унутрашњу употребу збуњује додатно народ да он води «избалансирану спољну политику», иако заправо нема напретка по питању признавања статуса еко базе у Нишу док се у исто време НАТО полутајним споразумима увлачи у Србију и др. Парадокс је да Спутњик овако како се води заправо служи више као додатан медиј за промоцију погубне Вучићеве политике, него као редак руски медиј на овим просторима, који би као такав требало да прикаже оно што је у осталим медијима на територији Србије пригушено: да највећи део српске популације воли Русију, а не САД или ЕУ, и да српска стваралачка елита има позитиван став о Русији, те да пун капацитет наше сарадње у већини области од привреде до културе није ни дотакнут.

Уколико би Русија извукла закључке из биланса своје политике са корумпираним и марионетским од стране НАТО и атлантистичких структура режима Ђукановића, који је уз то криминализован и недемократски, наметнут народу у Црној Гори који је у сржи русофилски, те део Српства у целини кроз историју, могла би да избегне сличну могућу грешку са режимом Вучића, који је у суштини пресликани режим Ђукановића на овим просторима, са сличним геополитичким задатком, начином рада, недемократичношћу и налогодавцима. Сарадња Ђукановића и Вучића по питању представљања домаћој и међународној јавности фарсе од тзв. државног удара за октобарске изборе у Црној Гори је нелогична са аспекта српског националног интереса, али је логичан сплет околности сарадње двојице политичара на истом задатку у региону и од истих налогодаваца и начина деловања.

Не верујем да је Русији и званичној, а и оној незваничној у лику широких маса руског народа у икаквом интересу да подржава, или да се макар таква слика намеће уз помоћ компрадора и блокираних медија, у којима на жалост реално саучествује и Спутњик, да помаже Вучићев режим који егзистенцијално економско-социјалним мерама слама српски народ, предаје Косово и Метохију, помогао је Ђукановићу да увуче недемократски (једино тако је и било могуће) Црну Гору у НАТО, доводи на место премијера Ану Брнабић која је све само не компетентан премијер а поготово не борац за српску ствар и интересе што би одговарало тој најјачој функцији у политичком систему земље, и тд. Изјаве Гускове, које Вучић карикира и чак подсмева им се у вези Коосова, у којима она исправно закључује да је у садашњим околностима Вучићево покретање на овај начин дијалога о укупном статусу КИМ ризик од његове потпуне предаје, јесу охрабрујуће, али недовољне чак и да се пренесе воља или мисао Русије у Србији у време гебелсковске манипулације медијима и недемократских притисака.

Русија је велика сила, имам част последњих година да у њој боравим два пута годишње као предавач на факултету и сведок сам њеног успона и тога што се недовољно зна у Србији да је Русија бар ове широке области њеног европског дела које сам обишао (Централни регион, Волго-Вјатски, Поволожје, Северозапад) развијена, лепа и богата не само у оквиру своје две метрополе, већ практично у целини, инфраструктурно, привредно, туристички приближно некад и на нивоу најлепших и најразвијенијих делова западне и средње Европе, којима се Балкан иначе диви и које су репер неког привредног развоја, лепоте и богатства. Русија је и овако недовољно промовисана и мање заступљена у владајућим медијима најомиљенија земља у Србији, а Путин најпопуларнији политичар уопште (и у конкуренцији са политичарима из Србије).

Међутим, улагање у меку моћ, дакле у руске медије у Србији (та телевизија би била најгледанија у Србији, а не наметнуте турске серије), у већу сарадњу са нашим научним и стручним институцијама, култури, спорту, вишеструко би се вратили већ у кратком року. Слично улагање у меку моћ веће у читавом региону, колико је год могуће, у српским традиционалним областима Републике Српске и колико је сада могуће у Црној Гори. Потом Македонији, али и Бугарској, Грчкој, уз комбиновану повећану привредну сарадњу даје резултат већ у средњем року. Наметнуте од атлантиста миграције са исламског подручја Блиског и Средњег истока, северне Африке угрожава православни хришћански Балкан, и Русија нам је ту најважнија помоћ за опстанак и егзистенцију.