ЗАНИМЉИВА ИСТОРИЈА: Због власти владари су убијали чак и своју децу, браћу …

4

Крајем 12. века младом и тек ожењеном монголу Темуџину, много касније названим Џингис-Кан (око 1167 – 1227), јављено је да му се приближава војска непријатељског племена Меркита. Пошто у том тренутку са њим није била војска његовог племена, није било друге него да се брзом брзином сви његови дају у бежанију, те је Темуџин наредио да се одмах започне са демонтирањем јурте, монголске монтажне куће, односно великог шатора.

ВЛАСТ И ПОРОДИЦАВЛАСТ И ПОРОДИЦА

Крајем 12. века младом и тек ожењеном монголу Темуџину, много касније названим Џингис-Кан (око 1167 – 1227), јављено је да му се приближава војска непријатељског племена Меркита. Пошто у том тренутку са њим није била војска његовог племена, није било друге него да се брзом брзином сви његови дају у бежанију, те је Темуџин наредио да се одмах започне са демонтирањем јурте, монголске монтажне куће, односно великог шатора. Када су завршили са паковањем и када су требали да крену, Темуџин се нашао пред скоро немогућим, односно најтежим могућим избором.

Остао му је слободан још само један једини јахаћи коњ и на њега је могао да смести или своју мајку или своју жену Борте.  У то време је код Монгола био обичај да се још веома млад момак одведе у пријатељско племе да тамо привремено живи и да за то време међу тамошњим девојкама одабере себи будућу жену. Тако је и Темуџин одабрао Борте себи за жену. Свакако, за тај брак питала се и будућа млада, те без њеног пристанка од њега не би било ништа. Дакле, Борте је била Темуџинов избор, његова велика љубав, а ни у ком случају наметнута супруга.

И тако се у једном тренутку будући Џингис-Кан нашао пред грозном дилемом, избором, кога да спаси, а кога да остави на милост и немилост својим непријатељима: да ли мајку или своју вољену, тек венчану жену. Брзо је донео одлуку и наредио је својој мајци да узјаше коња, а затим се са својим кланом дао у бег. Остављена Борте сакрила се у једна запрежна кола која је „терала“ њена служавка, али су је већ пристигли Меркити пронашли и одвели је са собом. После девет месеци Темуџин је са својом војском напао и најсуровије казнио Мерките.

Такође, из заробљеништва је ослободио своју вољену жену. Одлука младог Џингис-Кана да спасе мајку а не жену још један је доказ величине тог човека. У тренутку је схватио шта је константно, непроменљиво, а то је мајка, а шта је променљиво, подложно променама, без обзира колико је у том тренутку била велика његова љубав према жени. Вероватно је такође схватио да би му надмоћни непријатељ одмах убио остарелу мајку, док би младу и прелепу Борте свакако поштедео и задржао је за себе. Било је несумњиво и других чинилаца који су утицали на његову одлуку, али да не улазимо даље у детаље. Било како било, Темуџин је донео исправну одлуку, одлуку коју не би донело, и пре и после тога, све до дана данашњег, 99,99% мушкараца његових година.

Да није знао да доноси исправне одлуке не би он касније ни постао Џингис-Кан и не би ни створио највећу државу у историји света, која се простирала од Црног мора па све до Тихог океана. Иначе, бављењем историјом, нарочито политичком, радознали и критички настројени читалац може врло брзо да открије силе које су много јаче од породичних односа, породичних крвних веза, и које их често најсуровије, чак са смртоносним исходом руше, а то су власт, моћ и политика. Када су оне у питању народна изрека да крв није вода апсолутно не важи, већ је управо супротно од тога. Наиме, када је моћ заснована на власти у питању, најпре ће да страда управно крвно сродство.

Примера је заиста безброј, те знајући за њих, човеку се просто смучи и историја, и политика, и власт. Ево само неколико најупечатљивијих случајева из новије историје, односно из периода после Велике сеобе народа, што ни у ком случају не значи да и пре тог доба, у античком свету, није било сијасет сличних примера.

Каква може да постане мајка која окуси власт и моћ најбоље нам доказује византијска царица Ирина. Наиме, после смрти цара Лава IV (775 – 780) Византијом је владала његова удовица, дотична Ирина, уместо њиховог малолетног сина Константина VI. После десет година владања, када је њен син најзад постао пунолетан, морала је да му преда власт.

Али, пошто је окусила власт и „заразила“ се њоме, после 7 година Ирина је искористила згодну прилику, оборила је са власти сина и наредила је да му се ископају очи, а затим је са својим љубавником владала као прави цар од 797. па све до 802. године. Те године је државним ударом срушена са власти и протерана прво на Принчева острва, а затим на Лезбос, где је ускоро умрла.

Чињеница да је у то Иринино време Византијом владала жена дала је оправдање франачком краљу Карлу Великом (742 – 814) да га 800. године у Риму папа Лав III крунише за римског цара. Међутим, ни за њега није важила изрека да крв није вода.

По франачком обичајном праву, сви краљеви синови били су равноправни у наслеђивању оца без обзира на њихов редослед рађања, те су тако по смрти краља Пипина Малог 768. године Франачком владали његови синови Карло и Карломан, поделивши међусобно земљу.

Карломан је умро већ 771. године, те је Карло завладао целом Франачком краљевином, иако је Карломан био ожењен и имао је два сина. Његова удовица склонила се са децом у северну Италију, у Лангобардску краљевину. Али, када је Карло освојио Лангобардску краљевину, Карломанови малолетни синови мистериозно су нестали и више се никада није чуло за њих.

Какви све могу да буду стричеви као владари доказује и случај енглеског краља Ричарда III (1483 – 1485). Он је био млађи брат енглеског краља Едварда IV, којем је верно служио. Међутим, када је 1483. године на енглески престо ступио његов дванаестогодишњи братанац Едвард V, Ричард је изјавио да су деца његовог брата незаконита и приграбио је круну за себе.

Затим су Едвард V и његов млађи брат нетрагом нестали и њихова тела никада нису пронађена. Многи су тврдили да су их Ричардови људи убили, али његова кривица никада није доказана. Какви могу да буду очеви када су на власти најбоље нам показује историја Русије.

Иван IV Васиљевич Грозни (1530 – 1584), велики московски кнез и први крунисани руски цар од 1547. године је у наступу беса 1582. године убио свога сина Ивана. Иначе, треба напоменути да се тачнији превод речи „грозни“ односи на човека који изазива дивљење, као и да је Иван Грозни у својим венама имао и српске, драгашке крви.

Руски цар Петар Велики (1672 – 1725) владао је од 1682. године, али је стварно преузео власт тек 1689. године претходно на силу уклонивши са положаја регента своју сестру Софију, која се грчевито борила да и даље влада земљом. И она је „лудо“ заволела власт. 1719. године Петров син Алексеј изгубио је живот у наводној завери против оца, те када је Петар Велики умро, на власт долази његова удовица Катарина I (1725 – 1727), а затим Алексејев син Петар, унук Петра Великог, као Петар II. Међутим, после само три године, 1730. Петар II умире, те на руски престо долази Ана, синовица Петра I. Дакле, и најужа породица силног Петра I била је трагична и несрећна и врло брзо се угасила.

Петар Велики био је велики за Русију, али је за своју најужу породицу био мали, малецки. Генералисимус Јосиф Висарионович Стаљин (1879 – 1953) није био Рус, право презиме му је било Џугашвили, мада га је, на пример, још Лењин оштро критиковао за „аутентичну великоруску шовинистичку политику“, али је свакако припадао кругу владара Русије, јер је од априла 1922. године па до своје смрти, марта 1953. године био генерални секретар владајуће бољшевичке комунистичке партије.

За време агресије фашиста на Совјетски Савез крајем 1941. године Немци су код Вјазме заробили борца Црвене Армије, Јакова Џугашвилија, Стаљиновог сина. Почетком фебруара 1943. године завршена је Стаљинградска битка совјетском победом и заробљавањем преко 90.000 непријатељских војника.

Међу заробљеним фашистима налазио се и немачки фелдмаршал Фридрих Паулус. Немачка је преко посредника предложила Совјетима замену Јакова за Паулуса. Стаљин је то изричито одбио и пред сам крај рата Јаков је погинуо у немачком заробљеништву.

По једним истинито, а по другима лажно, Стаљин је, када је одби немачки предлог за размену, изјавио: „Не мењам војнике за фелдмаршале.“. Стаљин владалац, политичар, теоретичар, идеолог, најсуровије по Јакова, победио је Стаљина оца. Тим поступком он је потврдио свој надимак још из 1913. године, то јест да Стаљин значи „човек од челика“, те је и према своме сину доказао да му је и родитељско срце од челика. А шта тек да кажемо за односе међу рођеном браћом када је власт у питању? Просто врви историја свих народа од братоубилачких сукоба. Везано за те братске односе, најупечатљивија је историја Турске. Наиме, код Турака је био одомаћен обичај да нови владар који би наследио преминулог султана, најчешће његов најстарији син, чим би ступио на престо, одмах би поубијао сву своју браћу.

С обзиром да је сваки султан имао велики харем имао би и поприлично синова, те би свако ступање новог султана на власт проузроковало крвопролиће, масакр све његове браће. Такав сурови обичај код Турака проистицао је из њиховог вишевековног искуства, а са основним циљем да се територија државе не дели, као што је, на пример, био обичај код Франака, те да се не умањује снага турске државе. Дакле, и поред велике раскоши у којој су живели, живот било ког султановог сина, чак ни најстаријег, није био ни мало пријатан, ни мало лагодан.

Турски обичај наслеђивања султана врло рано су и Срби спознали, а то се десило 1389. године за време Косовског боја. Наиме, када је Милош Обилић убио султана Мурата I, његовом сину Бајазиту први циљ није био да добије битку, већ да најпре убије свог брата Јакуба, што је одмах и учињено.

Такође, по завршетку битке Бајазит је брзом брзином, све у кас, отишао за Једрене како би у тадашњој турској престоници најпре учврстио своју власт. Борба између султанових синова понекад се догађала и за време султановог живота, нарочито ако је он био слаб владар. Синови, или они који су их подржавали, нису чекали да им отац умре, већ су се и за његовог живота најсуровије разрачунавали. Тако је, на пример, за време владавине султана Мурата II (1421 – 1451), у пролеће 1443. године на мистериозан начин удављен његов син и престолонаследник Али Челебија, а са њиме су удављена и оба његова сина од којих је млађи био шестомесечна беба, док је старији имао тек годину дана.

После тих грозних убистава престолонаследник је постао други султанов син Мехмед Челебија, касније чувени султан Мехмед II Освајач (1429 – 1481), који је, поред осталог, ушта спада и Србија, освојио и Цариград 1453. године. Да зло буде још веће, сурови турски обичај наслеђивања престола, понекад би се проширио и на султанове ћерке. То нам најбоље доказује трагична судбина породице великог везира Мехмед-паше Соколовића (1505 – 1579), пореклом Србина, рођеног у селу Раванци код Рудог и одведеног у Једрене у склопу данка у крви, иначе касније великог добротвора српског народа.

Захваљујући својим изузетним способностима Соколовић је направио бриљантну каријеру и чак се 1562. године ородио са самим султаном Сулејманом Величанственим, оженивши његову унуку, односно ћерку његовог сина престолонаследника и будућег султана Селима II. После три године, 1565. Мехмед је постао велики везир.

Исту титулу је носио и за време владавине свог таста Селима II (1566 – 1574), иначе ноторног алкохоличара, те је стварни владалац Турске управо био Мехмед-паша Соколовић, као и за време владавине султана Мурата III (1574 – 1595), све док није 1579. године убијен у атентату који је на њега извршио један верски фанатик, односно дервиш. У каснијим разрачунавањима, борбама за власт у Турској, због тога што је оженио унуку Сулејмана Величанственог, односно ћерку Селима II, чиме су његова деца постала тим султанима и њиховој деци крвни род, сви мушки потомци Мехмед-паше Соколовића су побијени. Најупечатљивији доказ како власт може погубно да утиче на породицу догодио се баш у српској историји и тиче се судбине нашег најтрагичнијег краља Стефана Дечанског, који је владао Србијом у 14. веку од 1321. па до 1331. године.

Стефан је најпре ослепљен по наређењу свога оца, краља Милутина. Међутим, џелат му није пробо зенице и све док му је отац био жив он је преко очију носио повезе, а када је краљ Милутин изненада умро, Стефан је скинуо завоје са очију и прогласио је да му је свети Никола повратио вид. И поред очеве смрти Стефан није могао одмах да мирно заседне на српски престо, већ је морао најпре да се за њега бори са својим братом Константином. Ни ту није крај његовим мукама. После десет година владавине, против српског краља Стефана Дечанског побунио се, нико други, него његов син Душан који је успео да збаци оца са власти и да га утамничи у граду Звечану. У њему је 11.11.1331. године Стефан Дечански удављен.

Имајући у виду све напред наведено помислили би неки да је уништавање сопствене породице зарад власти и моћи, као и грађанске ратове који из тога проистичу, могуће избећи на један, додуше деструктиван начин, а то је да владар нема породицу. Међутим, нису у праву, јер се тек људи без деце много лакше одлучују да туђу децу шаљу у рат, у смрт.

То је одавно примећено, те је у законодавству многих држава, па и Србије, некада постојао законски услов да би се неко уопште могао бавити политиком, да има свог порода, своју децу, односно да је родитељ. А шта тек такви људи, људи без деце, могу да ураде када дођу на власт, колико несреће могу свету они да нанесу, најбоље доказује случај Адолфа Хитлера (1889 – 1945). Лично је проузроковао избијање II Светског рата у којем је животе изгубило 50 милиона људи, док о неизмерној материјалној штети да и не говоримо. Творац је идеологије која је за стратешки циљ имала уништење читавих народа, а пре свих Јевреја, Словена и Рома.

У нацистичком документу „Источно питање“, насталом пре рата, предвиђено је, тачније – зацртано је да по немачком освајању у Пољској треба да остане 10% тадашњег становништва, у Белорусији 25%, а у Украјини 40%. Пред сам крај рата, 29. априла 1945. године, Адолф Хитлер се венчао са својом дугогодишњом љубавницом Евом Браун, а одмах сутрадан су у бункеру Рајхканцеларије у Берлину заједно извршили самоубиство. Ева је попила цијановодоничну киселину, док је Хитлер испалио себи метак у слепоочницу.

По ранијем сведочењу Еве Браун, која се аматерски бавила филмом, на њено дугогодишње упорно инсистирање код Хитлера да добију, да имају децу, он је то изричито одбијао тврдећи да генијални људи, у које је очигледно убрајао и себе, рађају ретардирану децу, као и да: „Деца генија имају великих тешкоћа у животу, …сви су кретени!“. Без обзира колико у Хитлеровом ставу има истине, а није да је нема, њиме је он ослободио свет од нових компликација, а можда и од нових трагедија у будућности, да је којим случајем оставио за собом потомке.

Да није све тако црно, да власт и моћ не уништавају увек породице властодржаца, да има и супротних пример, додуше куд и камо ређих, доказује нам случај енглеског краља Едварда VIII (1894 – 1972), који је 1936. године прво ступио на престо, али се исте године и одрекао престола зато што су енглеска влада и парламент били против његовог брака са Американком Валис Симпсон. Његова изабраница не само да није била аристократског порекла, већ није била ни девојка, јер је за собом већ имала неколико неуспешних бракова.

У случају Едварда VIII љубав је победила жељу за влашћу, жељу за моћи, али таквих примера у историји је неупоредиво мање од супротних, претходно наведених у којима су се за власт најсуровије, по цену живота борили родитељи са својом децом, или деца између себе, или други најближи рођаци, те се он мирне савести може окарактерисати само као изузетак који потврђује правило. Шта рећи на крају? Један став и једно питање су очигледни.

Став је да је политика, ако се под њом подразумева само човекова активност са циљем да се дође на власт, да би се имала моћ која из ње проистиче, највећа брука и срамота за људски род. Наша народна изрека да је политика највећа курва исувише је блага формулација. Питање је: ако се има у виду шта су све властодршци били у стању да ураде својим најрођенијима, својим најмилијима, својим најдражима, шта ли су тек у стању да ураде онима који им то нису, којим им нису ни род, ни помоз’ бог?

  • brane121

    Nazalost ovo je istina….i dan danas,cak i na ovom portalu mozemo naci Srbe koji bi bez problema ubili drugog Srbina jer samo drugacije misli. Kako bi oni rekli…omastimo konopac i pravac Terazije. Dok takve bolesne budale ne izumru,Srbiji nema napretka….

  • моћни Ђоле Јанговић

    Какав је ово закључак у задњем пасусу? Ко је ово писао; женско или мушко? Ово нека баба нарикача?!
    Ниједан народ није без владара, ниједна држава не може без владара, а тај мора да има вољу за моћ, вољу да прошири посед и да ојача своју државу, војску, привреду и дипломатију, или нека иде у манастир као и овај нарикач што је ово писао. Боље да и није мрчио артију… боље да је писао о хеклању и штрикању чарапица за новорођенчад…

  • Херцеговина

    Овај енглески краљ се одрекао владавине због пи…ке, а наш србски трампио државу(Банат са Темишварем) ЗА пи..ку!

  • Meilosav Blogovic

    Занимљива лажна историја, Иван није убио сина већ су их све живом отровали енглески шпијуни, њихова тела су истражена и то је тачно. Запад је болело што је оснажио Русију, прогласио је духовном наследницом Ромеје, увео први законик.