Прочитај ми чланакДа ли би 20. век био другачији за Србију да смо некако избегли Први светски рат или макар Aлбанску голготу. Шта би Србија била без Првог светског рата? Да ли би избегла сукоб са Aустроугарском? Да ли би постала сила међу балканским народима? Да ли би ујединила Српство и Југословене или макар сачувала независност?
Познати историчар и политиколог Пол Кенеди у свом докторату, посвећеном односима Велике Британије од 1871. (немачког уједињења) до 1914, износи хипотезу према којој би, да није дошло до Првог светског рата, привреде Немачке и Француске до 1916. постале толико повезане и узајамно зависне да би њихов међусобни рат био немогућ. Дакле, да је Јулска криза из 1914, која је уследила Сарајевском атентату и увела Европу и свет у први глобални рат, била избегнута – настала би могућност да свет после свега две године уђе у раздобље када би такав сукоб био практично немогућ.
Разуме се, рат европских сила са Русијом, за који је луцидни Aлен Џ. П. Тејлор тврдио да је био дугорочан општи циљ коме се испречила мегаломанија немачких елита, не би био искључен. Интервенција Русије 1914. године у корист Србије и Црне Горе у таквим условима, вероватно би у рату са Немачком довела до великог пораза словенске царевине и њене поделе, вероватно и пре него што би је опустошила револуција.
Шта би Србија била без Првог светског рата? Да ли би избегла сукоб са Aустроугарском? Да ли би постала сила међу балканским народима? Да ли би ујединила Српство и Југословене или макар сачувала независност?
Aустроугарска је од 1907. почела да мења своју политику на Балкану. Србија са настанком те агресивне, империјалне и колонијалне политике није имала много везе. У Србији, изузев неколико изолованих политичара, нико није подржавао умањење ионако ограничаване и угрожене државне независности. Рат између Србије и Aустроугарске, који је започео једну седмицу пре светског рата, међутим, тешко да би текао другачије него што је иначе текло српско ратовање током летњих и јесењих месеци 1914. године. Српска страдања би касније била мања, али без ступања Немачке и Бугарске у рат, Aустроугарска је имала мале шансе да освоји Србију. Србија би вероватно поделила судбину Италије на чијој је територији вођен светски рат, али и поред пораза она ипак није освојена нити избачена из рата.
У нашој науци и књижевности распрострањено је уверење да би Србија избегла недаће и голготу да је успела да се споразуме са Бугарском. Србија је према тим наводима прекршила споразум о Македонији, поразила Бугарску у Другом балканском рату и одбила да жртвује делове Македоније како би ушла у нови Балкански савез који би Централним силама 1915. супротставио чак милион и по војника.
Нажалост, реалност је била много сложенија.
Србија у Првом балканском рату није на првом месту тежила ослобођењу и укључивању Македоније у своје границе, већ слободном излазу на Јадранско море. Три године раније, 1909. године, српски премијер Миловановић био је спреман да се одрекне Босне само да би добио коридор ка Јадрану преко Херцеговине. У то време високих царина Беч је намеравао да уништи Србију, а не да јој дозволи економску самосталност. Србија је, поред Швајцарске, била једина европска земља која није имала територијални излаз на море.
Слично је било и 1912. – Бугарска се обавезала да ће стати уз Србију у одбрани њених тековина на Јадрану. Није то учинила. Српска војска је раније сама ослободила Вардарску Македонију, а Бугарска није била спремна чак ни да чека арбитражу руског цара око мале „Спорне зоне“ на крајњем северу историјске Македоније – зоне која је омогућавала Србији копнену везу са Грчком и Егејским морем. У Првом светском рату од ратујуће Србије Aнтанта је тражила да Бугарској одмах преда две трећине Вардарске Македоније и да заузврат, после евентуалне победе, добије српске земље у Aустроугарској.
Пашић је коначно прихватио да преда мањи део Македоније, али није хтео да то учини пре краја рата пошто би у том случају сви војници из тих крајева напустили ровове и српска војска би се распала. Док су на Србију вршени притисци, Бугарска је преговарала, а већ је од Берлина била узела огромне повољне кредите и добила обећања да ће поред Македоније узети и трећину Централне Србије (до Велике Мораве) и две трећине Косова. Тако је и било.
Окупација Србије која је трајала од краја 1915. до новембра 1918. показала је да Беч и Будимпешта нису знали шта да чине са Србијом и Србима. Нису поштовали чак ни своје малобројне присталице, нити су видели будућност за српску државу. То је била једна од највећих слабости њихове окупације.
Ипак, да је Србија избегла светски рат, то не значи да би спречила сукоб па и рат са Aустроугарском. Да је укључена у реформисану Aустроугарску, како је то желео српски конзервативац Живојин Перић, Беч и Будимпешта би свакако настојали да продубе постојећи јаз између Срба и Хрвата. Српска државна администрација и традиције, показале би се као проблем око укључивања Србије у царство, њихово изравнавање са ограниченом аутономијом Хрватске морало би, с обзиром на велике фрустрације хрватског друштва, да води ка потчињавању Србије. Поремећени баланс у југословенској јединици Хабзбуршког царства водио би сукобима и погромима. У правом рату који би могао избити међу круновинама, Aустроугарска би војно интервенисала и јачала. Уколико би тријализам опстао дуже времена, садашњи однос снага у региону, који се на штету Србије тако разликује од онога који је постојао пре нешто више од стотину година, био би успостављен деценијама пре него што су га постигли југословенски комунисти.
У српској јавности постоји уверење да би, да Краљевина Србија није ратовала у два светска рата, Срба данас било много више. Истина је да је Србија током Првог светског рата међу зараћеним земљама изгубила сразмерно највише становника. Слично је било и са српским земљама где је у Другом светском рату извршен геноцид. Ипак, чињеница је и да после велике већине ратова у првим послератним годинама не само да уследи демографска обнова, већ се број становника чак и повећа. Тај феномен није заобишао ни Србију и њене земље. Проблем ратних губитака није пре свега у квантитету жртава већ у квалитету, пошто у ратовима са великим жртвама по правилу страдају најбољи.
Избегавајући рат Србија не би повећала своје изгледе да буде самостална нити да се развија. Штавише, миран распад Aустроугарске довео би Србију у вишедеценијско надметање са њеним југословенским католичким наследницама, које би подсећало на огорчени, неисплативи и скупи сукоб са Бугарском између 1885. и 1945. године. Босна и Херцеговина могле би у том случају да постану нова Македонија.
Посебан проблем наступио би са великом аграрном кризом која је уследила Светској кризи из 1929. године. Како би на пренасељену независну Србију, којом владају представници села – радикали, деловала глобализација тржишта и пад цена аграрних прозвода? Да ли би у изостанку спремности да земља буде индустријализована били садржани темељи њене будуће, чак колонијалне потчињености?
Питање преласка преко Aлбаније такође отвара могућност алтернатива. Шта да се Србија предала крајем 1915. године? Једна држава није морала да прође голготу као Србија и страдање најмање 40.000 њених младих грађана, да би у коначном исходу победила у рату и постигла национално уједињење. Румунија је, рецимо, прихватила пораз, краљ је именовао владу која дочекала окупационе трупе, а сâм монарх је на руској територији наставио да ратује на челу остатака војске. После искустава са Aлбанском операцијом и великим губицима војске током запоседања албанског приморја 1912, који се највише могу приписати глади и зими, одлука о повлачењу преко Aлбаније донесена три године касније делује као прилично неодговорна.
Питање је, међутим, да ли су Краљевину Србију њени непријатељи сматрали равном Румунији. Румунија после пораза није била подељена. Њени западни крајеви нису имали своју Мачву и Шабац у њој, који су претрпели геноцидна разарања од стране аустроугарске војске. Бугари су анектирали румунску Добруџу, али тамо није избио устанак као Топлички. Гушење буне, какво је извршено почетком 1917. на југу Србије није имало упоредника у историји Првог светског рата. Останак српске војске у отаџбини, њено разоружавање, подела државне територије и живот под окупацијом не би обавезно донели већи мир и бољи живот Србији. Крај рата и распад Aустроугарске би без српске војске као организоване силе, која је бројала 157.000 искусних војника, можда прерасли у општи грађански рат. У Босни и Херцеговини тај сукоб би имао социјалне и верске елементе, у Хрватској верске и етничке, у Црној Гори династичке… Ко би угушио качачки устанак на Косову и Метохији који је беснео годинама после завршетка Првог светског рата?
Другачији ток светских ратова донео би Србији више мира и омогућио мање жртава. Пример Бугарске, која је избегла велике жртве у 20. веку, а притом је још бивала сваки пут поражена, говори да је наслеђе какво је косовско ипак важно за идентитет једног народа. Без наде и узвишених успомена, по свему судећи, нема ни изгледне будућности…
