Прочитај ми чланак

ОВО ЈЕ ДОКАЗ ДА НАМ СЕ НЕШТО СТРАШНО СПРЕМА – Амерички медији најављују сукобе…

0

На скоро завршеном саветовању добро обавештени немачки званичник поставио је питање који проблем у Европи изазива највише проблема. Одговорио је бењз оклевања: Западни Балкан, где ври нова криза како Турска и Русија врше сплетке.

Према његовом најгорем сценарију, Русија и Турска ће охрабривати своје експоненте на Балкану, Србију и Албанију, да им помогну у прекрајању граница у реиону. Српска влада, уз руску помоћ, могла би да анектира велике делове Босне насељене етничким Србима. Турска подршка могла би да помогне Албанији да предузме сличан маневар, не само на претежно албанском Косову, већ и у Македонији, где би већина припадника знатне албанске мањине волела да се уједини са матичном земљом.

Ток догађаја је тешко преднидети. Откад присталице странака које се залажу за Велику Албанију исказују претензије на неке територије које се налазе у Србији биће тешко за две земље да се договоре око нове мапе. Али ни то није немогућ исход, иако ће та идеја пре дати инспирацију зликовцу из филма о Џејмсу Бонду него неком министру спољних послова. А број оних који желе да буду зликовци из филмова о Џејмцу Бонду као да ових дана преплављује светску политику.

Озбиљна је реалност која брине Немачку. Ситуација на Балкану се расплеће, а Запад морају да брине о више ствари, а не само о руском мешању. Турска све више постаје НИНО (НАТО само по имену) снага, а упркос великим турским сумњама према у односу на Русију, председник Реџеп Тајип Ердоган све тешње сарађује са руским председником Владимиром Путином.

Турска и Русија су се зближиле захваљујући свом опозиционом ставу према Немачкој и Европској Унији. Руси не само да мрзе НАТО; они ЕУ виде као препреку својој улози велике силе по питањима Европе. И Турска се окренула против ЕУ и тражи ослонац у сукобу против Немачке и њених савезника у ЕУ. За Русију и Турску могућност проузроковања на Балкану с релативно ниским ризиком и трошковима је сувише добра да је пропусте.

Могућност чланства у ЕУ за државе као што су Србија, Македонија, Црна Гора, Косово и Босна је учинила много више него било шта друго да сачува крхки мир на Западном Балкану. Свака балканска држава би радије била чланица ЕУ него савезница Русије или Турске.

Али наде у скоро учлањење у ЕУ бледе. Европа је изгубила Британију и имала тешких момената у сређивању односа са чланицама као што су мађарска и Пољска. Двадесетосморка ће ускоро бити двадесетседморка. Чланице ЕУ немају велику жељу да приме 5 нових бунтовних држава, које ће отежати управљање Унијом и очекивати финансијску помоћ и то тада када ће постбрекситски буџет ЕУ већ бити растегнут.

И Срби и Албанци наговештавају да ако запад оде они ће гледати у правцу истока, а то ће значити померање ка националистичкој агенди уз руску и турску помоћ.

За ЕУ нова рунда балканског хаоса ће бити катастрофа: избеглице, криминал, радикализација балканских муслимана, велике прилике за противничке снаге да стекну утицај на трошкове ЕУ. Али Еу не сматра да може самостално да управља Балканом. САД ће морати да буду део решења, кажу Немци.

Хоће ли САД учествовати у игри? Ангажовање у сукобима на далеком Балкану да би се Немачкој олакшао живот није оно што Доналд Трамп сматра идејом мудре спољне политике. Чак ни атлантистички председник какав је био Бил Клинтон борио се две године да држи САД ван ратова у бившој Југославији. Господин Трамп је вероватно више скептичан кад је у питању интервенција на Балкану а могућност нове рунде ратова на Балкану посматра крајње резервисано, онако како је Барак Обама посматрао сукоб у Сирији. То би била велика грешка.

Иако су сукоби на Балкану тривијални у порењђењу с већим проблемима на другим местима, оно што избије на Балкану неће остаи тамо, а НАТО и ЕУ би могли да буду потресени до крви у случају нове рунде балканског крвопролића. Та криза има потенцијал да редефинише односе између САД и ЕУ у следећих неколико деценија.

Европљани тврде да релативно мала краткорочна америчка улагања, „активна дипломатија и појачање америчких трупа на Косову“ могу дати дугорочне резултате. Али имамо председника који сматра да тај архумент није убедљив. Изгледа да је суштина схватања спољне политике господина Трампа да пусти савезнике да иду својим путевима следећих неколико деценија. Европљани који брину за мир на Балкану треба да мисле о томе како да убеде сумњичаву Белу кућу да се ангажује. Стари апели на НАТО солидарност, одбрану слободе, страх од Русије вероватно неће бити довољни. Господин Трамп размишља о одредбама уговора, а Берлин треба да мисли о томе како да га доведе за сто.

Волтер Расел Мид је сарадник Хадсон института (Худсон Институте), професор спољних послова на Бард колеџу (Бард Цоллеге) и сарадник часописа Амерички интерес (Тхе Америцан Интерест).