Прочитај ми чланакСвесприсутна и евидентна је чињеница да је највећи број европских држава угрожен тероризмом. Потоци крви теку западноевропским престоницама последњих година. У нимало бољој позицији је и Балкан, а у њему и најугорежнија држава Србија и српски простори: Република Српска, Македонија, Црна Гора. Ово најбоље поткрепљују најсвежији догађаји.
Почетком јуна месеца, џихадисти ИСИС су путем свог часописа Румијах Србији и Српском народу упутили језиву претњу текстом под насловом “Балкан-мед за пријатеље, крв за непријатеље“. Сажета порука целог текста се огледа у следећој реченици: “Срби, нисмо вас заборавили, тренутно смо преокупирани“.
Свега пар дана иза поменутог догађаја, на граници између Србије и Републике Српске (БиХ) ухапшен је при покушају илегалног уласка у Србију, Енес Мешић, припадник ИСИС који је крајем 2016. године осуђен на вишегодишњу казну завтора због учешћа у терористчким активностима на територији Сирије. Њега је лишила слободе Гранична полиција на територији села Дубница, општина Калесија. Специфичност везана за Мешића је и чињеница да је суђен за покушај ритуалног обрезивања своје супруге, којој је том приликом нанео тешке телесне повреде опасне по живот.
Србија је, међу евробалканским државама најугроженија тероризмом. У току су интензивисани покушаји терориста са територије Аутономне покрајине Косово и Метохија да верификују отети Космет. Сведоци смо оркестриране хистерије албанских “лидера“, односно преобучених терориста и убица, као и њихових западних ментора, када је у питању неопходност да Србија добровољно одустане од десет хиљада квадратних километара сопствене највиталније и највредније територије, а то одустајање верификује адекватним међународноправним документом.
Све функционалне државе савременог света придају изузетно велики значај одбрани од тероризма. То најпре подразумева иделано уређено кривично законодавство, затим теоријско-стручну подршку (адекватну противтеристичку стратегију), а као трећи фактор, организоване респектабилне снаге за практичну заштиту државе од тероризма. Држава Србија има солидно уређено кривично законодавство. Такође, Србија има довољно способне и ефикасне снаге које за сада, успешно превентивно спречавају тероризам на својој територији.
Међутим, исправно је запитати се да ли је, и да ли ће одбрана Србије од тероризма бити на захтеваном и потребном нивоу ако узмемо у обзир податак да Србија још увек нема усвојену Стратегију за борбу против тероризма, који је (тероризам), према Стратегији националне безбедности из 2009. године, само један од двадесетак облика претњи којима је Србија директно угрожена. Више од годину дана чека се на усвајање Предлога противтерористичке стратегије.
Зашто Србија нема (још увек) националну стратегију за одбрану од тероризма? 1) мало је вероватно да у српској интелетуалној елити не постоји интелектуални потенцијал да се прикладан стратешки документ изради, предложи и усвоји; 2) наглашено истицање става политичке елите Србије да ће бескомпромисно бранити територијални интегритет државе – а под тим се подразумева непризнавање лажне државе Косово, указује да са тог аспекта не постоји препрека за доношење стратешког документа; 3) постоји апсолутна парламентарна већина које је неопходна за усвајање такве стратегије; такав документ би поред осталог, представљао важан оквир за планирање и реализацију одбране од тероризма, али и омогућио успешну сарадњу са светским партнерима на пољу супротстављања тероризму; 4) коначно, такав доктринарни документ знатно би допринео унапређењу васпитно-образовног процеса у Србији.
Једини (могући) ограничавајући фактор утицаја на (не)усвајање Стратегије за одбрану од тероризма могао би бити, и јесте, утицај западних “пријатеља“ који спутавају такав процес, уносећи конфузију и забуну у њега. Наиме, вишеслојно је контрапродуктивна наводна подршка Србији у борби против “светске пошасти број 1“, а истовремено не само аболирање за све злочине, него и конкретно награђивање и спонзорисана заштита свих терориста на Косову и Метохији, у Македонији и Босни и Херцеговини.
Такав намерно конципиран став на релацији Брисел-Лондон-Вашингтон, директно и трајно негативно утиче на искрено и сврсисходно супротстављање надолазећем тероризму на овим просторима. Ипак, и без обзира на наведени реметилачки узрок, погубно је за Србију да још увек нема важећи кровни документ у области одбране државе од тероризма, а самим тим да нема ни пратеће доктринарне, али и ниженивоовске тактичке документе, правила и упутства, који су основ директног сопровођења адекватне и правовремене одбране од тероризма.
Сведоци смо низа примера да се по хитном поступку у највишем законодавном телу усвајају закони и прописи везани за различите области друштвеног живота. Не умањујући њихов значај за функционисање савремене Србије, сматрамо многе од њих ипак мање битним, односно не толико хитним и неопходним, колико је неопходна потреба за константним и потпуним очувањем личне и материјалне безбедности грађана и државне територије.
На крају, запитајмо се да ли је потребно да се догоди извесно терористичко изненађење са трагичним последицама, да би се напокон створила клима и консензусом усвојила стратегија за одбрану Србије од тероризма?
