Прочитај ми чланакПонављали су ту чињеницу, сви и у свакој прилици. За сваку повијесну чињеницу која је откривала разне „демократе“ и повијесне ликове који су лизали усташке чизме увијек су понављали исто. Побједници пишу повијест. Онда су скужили тко је побједник. И да могу и они почети користити чињеницу своје „побједе“.
Данас је јасно тко је побиједио 1990. Побиједили су у контрареволуцији усташки елементи, помогнути црквом и страним службама. Побиједили су они који су 1945. златом купили своје мјесто на броду за Аргентину, за неки забачени прихватни центар за заробљенике на граници Италије и Аустрије. Побиједили су они који су 40 година чекали, они који су 40 година мрзили све што је њихов пораз представљао. Одгајали су дјецу уз слику Анте Павелића и чекали. Kако видимо и дочекали су. Играли су мудро, прикрили су слике Анте Павелића, десетљећима глумили „демократе“, заобилазили теме о усташама, партизанима. Онда су дочекали својих пет минута.
Да, Хрватска коју данас познајемо је она Хрватска која је 1945. расута по свијету, она која је пјевала „Јуру и Бобана“, она која се поносила Јасеновцем, Градишком и Дотршчином. Данас је Хрватска врло јасно одређена као сљедница НДХ, врло јасно одређена као држава која се сврстава на страну фашизма, усташтва и нацизма. Хрватска данас рехабилитира ратне злочинце, подиже им споменике, велича терористе и тероризам, а манифестације односа према властитом становништву су више него неоусташке и неонацистичке. Хрватска се данас срами људи који су овај простор представили свијету као оазу храбрости и људскости које није било у Европи у то доба. Не каним писати оде партизанима, тко су партизани, што је био партизански покрет и које су његове вриједности јасно показује повијест и документи тога доба.
Данас отворене усташе обнашају власт у Загребу, до јучер је узгајани унук усташког ратног злочинца био министар – а није више јер сматра ову неонацистичку владу – преблагом. Данас је рехабилитирати ратне злочинце ствар друштвене прихватљивости оних који то проводе, данас је терористима у Хрватској нормално поставити споменике.
Управо је тај однос државне политике према повијести јасан показатељ тко је на власти. Њихов однос према повијести је оно што смо учили, што су нам говорили и што је опћеприхваћена чињеница. Тако када данас у Хрватској, чланици Европске уније, слушамо како је злочиначки усташки поздрав „“за дом спремни“ легалан и законит, када министри културе постављају вијенце под споменик Рааелу Бобану знате на чему сте.
Усташе су побиједиле у II свјетском рату, ту повијест коју данас слушамо је посљедица њихове побједе, па онда побједници и пишу повијест. Па премда и након 72 године, могуће је промијенити побједника, а ми то данас управо гледамо. Усташе су нови побједници II свјетског рата, то данас говоре „демократи“, а литрама свете воде то заљева установа која је дала најпознатијег ратног злочинца ових простора.
Занимљиво, зар не? Повијест увијек пишу побједници.
