Прочитај ми чланак
Одакле ти Боже ови друмови?
(Циганска романса; свирају и певају: група Ођила)
Одакле ти Боже ови друмови?
Видиш да су слепи, проклети?
Што их, брате луди такве измисли,
кад ни један тамо не води?
Тамо где смо зору чекали,
тамо где смо росу испили,
с’ ветровима коње јахали
и уснула поља будили.
Да ми подаш пола својих градова,
да ме поспеш кишом дуката,
да ми купиш златни чардак највећи
ја до зоре морам побећи!
Тамо, где смо чергу подигли,
тамо где смо ватре палили,
даирама звезде хватали
масечеве песме певали.
Тихо, идемо са њим,
да се Сунце не наљути,
да се Небо не пробуди,
јер су уморни,
моји кумови
то су једини,
пратиће ме кад се
Белом Зором оженим!
Хајде, запевајмо сад,
па ко хоће нек се буди,
нека читав свет полуди,
не морам се ја,
Небом кумити,
Зором женити,
више волим њу
гараву, тајно љубити!
Руке!
Руке пружи ми!
Нек’ огрну ноћ у бело,
нека моје врело тело
зором умију,
не требају ми бољи другови,
нико од нас лепши није,
нико срећнији!
Душу, душу узми ми!
Нек’ у ватри сва изгорим,
све док очи не затворим
песме певај ми!
Златне кочије,
ноћ ће довести,
са усана твојих,
ја ћу отров попити!
