Да ли је Запад гурнуо Турску у загрљај Русије?

1

Годину дана после неуспелог пуча председник Турске Реџеп Тајип Ердоган можда је и јачи него што је био пре њега, а Турска је сигурно удаљенија од Запада.

Немачка Турској прети санкцијама, Европски парламент тражи формалну суспензију преговора о прикључењу Турске Европској унији, турска државна новинска агенција „Анадолија“ ових дана објављује детаљне информације о десет тајних база америчке војске у Сирији… А са друге стране Турска, чланица НАТО-а, друга највећа НАТО војска, с Русијом преговара о куповини антиракетних система С-400, гради се гасовод „Турски ток“, Ердоган чак најављује и прикључење Турске Шангајској организацији за сарадњу, азијском безбедносном блоку који предводе Русија и Кина.

Какву заиста игру игра Турска? Да ли је њен отклон од Запада трајан, и какве ће последице по укупан однос снага имати сва ова трвења и престројавања?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили некадашњи министар иностраних послова СР Југославије Владислав Јовановић и публициста и историчар Немања Старовић.

„У новијој историји није било оваквих напетости између Турске и Запада. Ово је јединствена ситуација“, напомиње Владислав Јовановић, указујући да се део разлога за ове напетости налази у самој Ердогановој личности: „Његова сујета била је страховито повређена пучем који га је потпуно изненадио. Његови најближи партнери, Американци, не само да су били ћутљиви и нису реаговали, него их је Едоган осумњичио да су били и у дослуху с пучистима. А са друге стране, Русија му је притрчала у помоћ, указавши му на оно што се спрема. Све је то утицало да Ердоган почне да тражи нове координате за оријентацију Турске.“

„Неуспели пуч од 15. јула прошле године само је додатно убрзао и нагласио одређене процесе“, каже Немања Старовић. „Ти процеси лаганог одвајања Турске од Вашингтона и осталих западних партнера, почињу још 2012. и 2013. године… Тада је почео и разлаз Реџепа Тајипа Ердогана и Фетулаха Гулена, дотадашњих блиских сарадника. Гулен, кога је Ердоган оптужио за организацију пуча, од тада се налази у Америци, под заштитом агенције ЦИА којој је у прошлости, још од распада СССР-а, чинио важне услуге на постсовјетском простору Централне Азије.“

Може ли Запад себи да допусти геополитичко преоријентисање Турске?

„За Запад је Турска изузетно важна. Својевремено је имала улогу истурене карауле према Совјетском Савезу и арапском свету. Иако се ситуација у међувремену изменила, стратегијски и геополитички значај Турске у очима Запада је незаменљив. Зато је неће тако лако испустити из руку“, одговара Владислав Јовановић. Он изражава уверење да ће Запад бити принуђен на уступке Турској, али указује и да се ова земља, „иако је нарасла и економски и политички, још не усуђује да пређе Рубикон и да прекине везе са Западом“. С друге стране, међутим, додаје, Ердоганово поверење које је изграђено захваљујући руском упозорењу о пучу „сада се користи за изградњу специјалних односа Турске и Русије“.

Током последњих неколико месеци односи Турске и Немачке све су заоштренији. Зигмар Габријел, немачки шеф дипломатије, чак најављује корениту промену немачке политике према Турској — „Не можемо да наставимо као до сада“, рекао је ове недеље — а и портпарол канцеларке Меркел, Штефан Зајберт, поручује да су мере против Турске „неопходне и неизбежне“. Мевлут Чавушоглу, турски шеф дипломатије, на то узвраћа да Турска неће подлећи овим претњама.

„И турска и немачка влада у извесном су смислу робови јавних мњења у својим државама, која су веома негативно настројена према Немачкој, односно Турској“, каже Немања Старовић, поткрепљујући своје речи резултатима недавног истраживања јавног мњења у Турској, које је показало да се Сједињене Америчке Државе сматрају за највећег непријатеља турског народа. Други највећи непријатељ је Израел, а трећи Европска унија.

Ипак, уверени су Спутњикови саговорници, до озбиљнијег сукоба између Турске и Немачке неће доћи.

„Кључ политичке стабилности у Европи налази се у Анкари“, наводи Старовић, подсећајући на споразум о задржавању миграната и избеглица у Турској.

А поред тога, додаје Владислав Јовановић, „Немачкој, која жели да изађе из сенке Америке, потребно је да има сарадњу са другим важним чиниоцима“.

Односи Турске и Америке нарушени су, чини се, још озбиљније. Након што је турска државна новинска агенција „Анадолија“ открила локације и друге детаље о десет тајних америчких војних база у Сирији, портпарол Пентагона изразио је озбиљну забринутост због тога што савезник НАТО-а „намерно доводи америчке трупе у опасност“ објављујући поверљиве информације.

Подсећајући да се једно од жаришта пучистичких активности одвијало у бази Инџирлик, у којој је стационирана америчка војска, те да је језгро пуча било у ваздухопловству које је под великим америчким утицајем, Немања Старовић наводи да је погоршању односа дојучерашњих блиских партнера значајно допринела и америчка подршка сиријским Курдима, „која није само политичка већ и у огромним количинама наоружања, укључујући и тешко оружје које је стигло у последњих неколико месеци. Притом треба имати у виду да су снаге сиријских Курда продужена рука терористичке Радничке партије Курдистана у Турској… Уз све то, и у катарској кризи интереси Турске налазе се на позицијама које су супротне од америчких“.

„Све ово, корак по корак, Турску додатно удаљава из сфере утицаја Вашингтона. А када системи С-400 коначно стигну у Турску и буду под контролом турске армије, изван кишобрана НАТО-а, моћи ћемо да кажемо да је ова земља једном ногом изашла из Западне алијансе“, констатује Старовић.

А да ли ће се прикључити источним интеграцијама? Ердоган је у новембру прошле године, наиме, јавно изразио жељу да Турска постане пуноправна чланица Шангајске организације за сарадњу, у којој тренутно има статус дијалошког партнера. „Бизнис инсајдер“ је то прокоментарисао као „претњу друге најјаче НАТО војне силе драматичним заокретом према Русији и Кини“.

„Постоји генерални тренд нагињања истакнутих западних земаља ка Истоку. Не заборавимо да су и Британија и многе друге западне земље приступиле Азијској инвестиционо-инфраструктурној банци коју предводи Кина, што је Америку разљутило. Али то је подешавање према реалности“, коментарише Владислав Јовановић. „Иран и Пакистан већ су у ШОС-у или су надомак чланства, и Турска мора о томе да размишља. И може се десити да се ове земље, које су некада биле мач у рукама Америке против Кине и Русије, заједно нађу у организацији коју предводе ове две државе.“

На крају, Спутњикови саговорници сагласни су у оцени да ће Турска пре свега настојати да води самосталну политику, а да ли ће је она одвести ближе Истоку или Западу зависиће пре свега од односа двеју страна према курдском питању. Западна претња активирањем курдске аутономије Турску је засад успела да приближи њеном старом регионалном ривалу, Ирану…

  • dragomirmilovanovi

    Zapad je ovoga puta jednostavno promašio. Neuspeli puč, je konačno Erdoganu i Turskoj otvorio oči i uši. Konačno su shvatili da im zapad nikada nije bio iskreni prijatelj i saveznik, već je tu ulogu glumio dok je imao interesa. Ti interesi su izgleda postali suprotstavljeni u Sirijskoj krizi. Pošto Erdogan nije bio poslušan prema zapadu, oni su odlučili da ga „sklone“, za sva vremena. I skoro bi im to i uspelo da ga nisu Rusi spasili. Tek onda je Erdogan shvatio, ko mu je pravi saveznik (prijatelj), i okrenuo leđa pokvarenom zapadu. Puč je Erdoganu pokazao, koliko duboko je zapad bio infiltriran u sve pore Turskog društva. Skoro sve su imali pod kontrolom, vojsku, policiju, sudstvo, javna glasila, i još mnogo toga, tako da je zapad samouvereno pomislio, da je dovoljno da migne malim prstom i neposlušnog Erdogana (i kompletnu njegovu porodicu, kao i bližu i dalju rodbinu), ne bi više bilo u životu. Zato su čistke posle puča u Turskoj, bile tako masovne. Razmere zavere su verovatno iznenadile Erdogana, kao i sve u Turskoj. Ali kao što se ponekad događa, našla se slamka spasa u Ruskom upozorenju, šta mu se sprema. Da nisu Rusi bili tako privrženi međunarodnom pravu, Erdogan i svi oko njega bi bili već prošlost. Tako da su imali šta da proslavljaju 15.jula, ponovo rođenje. Nikada Turska i zapad neće više imati takve bliske odnose, kao što su ih imali do 15. jula 2016. godine.