Прочитај ми чланакПрва асоцијација на Јелисавету Секу Саблић свакако је хумор, но ова изврсна уметница и једна од најбољих југословнеских глумица, за себе приватно то не може рећи.
Како наглашава уопште није духовита, па додаје да је чак и мргуд.
– Рођена сам у Београду, на Чубури, у болници која данас носи назив „За мајку и дете“ у Тиршовој улици. Родила сам се 1942. године, у јеку рата и најстрашнијих опасности за мене, моју мајку и оца, јер моја мајка је била Јеврејка – Сефардкиња са Дорћола. Никада током рата није носила жуту траку. Када се удала за мог оца, Стевана, хришћанина и преселила на Чубуру, родитељи су је се одрекли. Није имала контакта с њима све док њену фамилију, пет сестара са децом, нису одвели у логор на Сајмиште – реченице су из аутобиографије ове талентовене глумице „Моја мала аутобиографија“.
Живот је био суров тих 40-тих година прошлог века. Сека то добро памти. у својом монографији се присетила и моментата које је током рата проживљавала.
– Мој отац је пореклом са Баније, па смо често породично одлазили у његово село које се зове Мала Градуса. Тамо су људи били још гладнији него ми у граду, тако да им је отац често слао пакете из Београда. Могло би се рећи да је цело моје детињство заправо било лепо. Обележено сиромаштвом, али без муке, без глади. Отац је радио и бринуо да увек будемо сити. С друге стране, моја мајка увек је желела да изађе – у позориште, у биоскоп, била је жељна „провода“, „луксуза“…Тако сам ја, као мала, стално говорила како ћу бити богата. „Кад порастеш, шта ћеш бити?“ – „Бићу богата!“ Наравно, у реалности је испало потпуно супротно од тога, иако сам остала при ставу да је веома важно обезбедити достојан живот који не подразумева понижења. Међутим, како сам одрастала, све више су ме занимале нематеријалне вредности“, рекла је за Новости.
Након рата, Секин отац Стефан, важио је за заклетог антикомунисту, али је био добар мајстор и није био политички нагажован, па није трпео последице. Чак је и један министар био његов редовни муштерија, с обзиром на то да је Секин тата радио као кројач.
Сека је завршила основу школу „Свети Сава“, а након тога је писала „Четрнаесту београдску Гиманзију“. Како пише у њеној биографији бавила се музиком, свирала клавир, али и похађала литералну и глумачку секцију.
Завршила је гимназију и Факултет драмских уметности 1965. године, као најбољи студент у класи Мате Милошевића. За време гимназијских дана била је један од оснивача аматерског позоришта Дадов, а по завршетку факултета дебитује у Позоришту „Бошко Буха“.
Иако је мајка наговарала да упише даклтилографију, Сека никада није одустајала од свог талента. Њене улоге су се ређале, једна за другом.
Прву улогу је имала у позоришту „Бошко Буха“, заједно са тадашњим дечком, глумцем Божидаром Болетом Стошићем, а један од класића био јој је и Драган Николић, који јој је касније био и кум, писала је Политика.
О, свом браку и љубавном животу никада није много причала. Постала је мајка са тридесетчетири године сина Стефана. Он је успешни позоришни редитељ, који се као отац остварио 2013. године. Стефан је добио сина Леона, за којег је Сека много везана.
Иако је сви знају као „крлајицу хумора“ на питање колико је смех и духовитост део њене свакодневице, Сека каже:
– Уопште нисам духовита! Ја сам један мргуд и стално нешто гунђам. Често ћерке мојих пијатељица њима кажу: Јао, благо вама, ви се сигурно стално смејете са Секом”, а оне кажу: Ма какви, она гунђа, она је један мргуд. Тако је, брате, таква сам! Ја у животу не глумим. Заправо, не глумим ни на сцени. Истинитија сам на сцени него у животу. Милицајцу не умем да одглумим да ми не пише казну, него и на суд идем – рекла је раније за Блиц пулс.
Иако се нама као публици чини да је увек бити добро Сека Саблић, испоставља се да је Секи жао што је никад редитељи нису звали за одређени тип улога.
– Никад нисам добила улогу заводнице. Сад кад погледам своје старе снимке и слике, помислим „Боже, што сам била добра риба“. Није ми јасно шта ми је фалило, па ми то никад нису дали да глумим. Ето, то никад нисам била – рекла је Сека.
У животу је хтела све да проба. Никада није била жртва предрасуда. Коментари људи са стране је нису тангирали, а коментаришући инсерт из серије „Немој да звоцаш“ у којој пуши марихуану, испричала је како је имала прилику да проба „тежу“ дрогу због које је имала халуцинације.
– Шта је ту тако чудно? То су глупости и будалаштине! Пробала сам из знатижеље. Живимо у го*нима и свако жели блато. Неко се усудио да ме, у мојих 70 и нешто година, коментарише и прозива да ли се бавим дрогом или не, а ја ту причу поклоним као анегдоту. Не треба пливати по ђубрету, то је све што имам да кажем – рекла је Сека одговарајући на питања читалаца Пулса.
Према њеним речима радост у њеном животу је донео унук Леон, за којег је много везана и са којим проводи сваки слободан тренутак.
– Леон је испред свих, он је мали цар – рекла је раније за „Стори“ Сека Саблић.
Али, само једна ствар може да је насмеје.
– Леон има три и по године и већ је велики унук. На пример, последњи пут ме је насмејао када сам га питала: „Како си се провео на мору?“, а он ми је тада одговорио: „Лепо, ниси ми недостајала“. Та његова изјава ми је стварно била смешна, а и сада је.
