Уколико жели да се успешно бори у будућим ратовима, Алијанса ће морати много више да троши, али не на тенкове и авионе.
Једна од ставки око које се највише дебатовало у НАТО јесте обавеза земаља чланица да троше 2 одсто БДП на одбрану. Ова мера, иако критикована, уведена је ради дефинисања адекватне војне потрошње, у времену када на демократским изборима највише гласова доносе пореске олакшице и социјални програми, а не тенкови и војне пензије.
Обавезна прописана потрошња на одбрану је алатка чији је циљ да оснажи НАТО капацитете. Међутим, свака алатка у неком тренутку застари, а у овом тренутку „правило о 2 одсто БДП“ је најбољи пример.
Данас, „рат“ много више чине хаковање, субверзија, шпијунажа и лажне вести, него конвенционалне војне снаге. Оно што је Западу због тога много више потребно него НАТО, јесте адекватна потрошња на „хибридну одбрану“: полицију, контраобавештајне службе и слично.
Све то не звучи као нешто што би требало да буде посао НАТО, који је војни савез, а не организација која треба да се бави праћењем прљавих пара и агената.
С обзиром да нато сада увиђа озбиљност сајбер претњи, и посматра их као потенцијални основ за активирање Члана 5 колективне одбране, слаба национална сајбер одбрана сама по себи може представљати потенцијални позив за изазивање знатно већег конфликта.
Због тога је за НАТО након приступања Подгорице у савез било јако важно да одбрани Црну Гору од многобројних сајбер напада и наводног покушаја пуча у организацији руских и српских држављана. Да је пуч успео, Црна Гора би ушла у политичку кризу која би за НАТО значила да је свету послат сигнал: „Ако се играте с Мосвом и верујете Западу, нећете добро проћи“.
Политички рад који се води на тлу Европе, нарочито на њеном истоку, најбољи је показатељ колико је потребан одређени минимални стадард у издвајањима на хибридну одбрану.