Прочитај ми чланакСрпски вашари су прилика да се чалабрцну домаћи специјалитете са роштиља и купи понешто што не може да се нађе у америчким подавницама: ручно израђене бројанице из манастира, иконе светаца, православни крстићи, тамјан, опанчићи, мајице са традиционалним мотивима, књиге на српском језику, ЦД-ови са музиком из Србије…
Каже се да је Чикаго један од највећих српских градова у Америци. У њему живи неколико милиона људи, а сваке године насељавају га имигранти из целог света. У овој светској метрополи има места за свакога, а његова права лепота види се лети, када се, после дугих и окрутних зима, преобрази у један од најлепших градова на свету. Тада Чикаго зазелени и процвета. Отворе се летње баште, ресторани на крововима зграда, стазе за трчање и вожњу бицикла, велика Мичиген плажа…
Ова метропола позната је по уличним фестивалима који се у току летњих месеци одржавају у целом граду. Тада се улице затворе, замиришу роштиљ и пиво, а улични продавци отворе своје тезге на којима продају све што се замислити може – почев од слика, накита, сламнатих шесира и тамних наочара па све до шарених блуза и каменчића за скидање малера. На сваком фестивалу постављено је неколико позорница на којој пред раздраганом публиком наступају музичари из целе Америке.
Чикаго је отворени град у коме се чују разлицити језици и у коме се са домаћом културом мешају етничке културе из целог света. Та разноликост специфична је за целу Америку, а за Чикаго посебно. У њему има на стотине различитих нација, различитих храмова и богомоља, на стотине етничких ресторана, фестивала, концерата, крајева града… Различити језици, пре свих шпански, пољски и украјински, чују се на сваком кораку, а народи целог света живе пријатељски, једни поред других, и медјусобно се поштују и уважавају.
Као и друге заједнице тако и српска имиграција у Чикагу организује бројна дружења, а најпознатија су она за Видовдан, затим 4. јул у порти манастира Нова Грачаница, мало подаље од Чикага, и дводневни Сербфест, у августу, у порти цркве Светог Христовог васкрсења. Ова окупљања личе на традиционалне вашаре из Србије у којима се негује народна традиција. На саборима се окупљају све генерације, почев од деце која се увек лепо изиграју и истрче, преко средњих генерација, па све до оних најстаријих који ходају са муком, али ни по коју цену не пропуштају овакве прославе. У току ових окупљања оркестри непрекидно свирају народну музику, певачи смењују једни друге, а млади и стари хватају се у коло.
Вашари су прилика да се чалабрцну домаћи специјалитете са роштиља и купи понешто што не може да се нађе у америчким подавницама: ручно израђене бројанице из манастира, иконе светаца, православни крстићи, тамјан, опанчићи, мајице са традиционалним мотивима, књиге на српском језику, ЦД-ови са музиком из Србије… Очекује се да ће баш овако бити и на наредном Сербфесту који ће бити одржан за 20-ак дана у порти чикашке цркве Светог Христовог васкрсења.
Они који, пак, не воле традиционална дружења могу да потраже забаву на другим местима. Љубитељи рок музике имали су могућност да у протеклих неколико година буду на свиркама српско-чикашких бендова који свирају музику из бивше Југославије. Један од таквих бендова који преферира ‘тврдји’ рок звук јесте ‘Роцк Yунион’ са члановима Драган Гајић (вокал), Борислав Куриџа (вокал и гитара), Мики Ђуричковић (бас гитара) и Радован Лабовић-Руди (бубњеви).
“Наш репертоар састоји се од пробраних радова еx Yу рока. Покривамо различите декаде и свирамо најбоља остварења из бивше Југославије и то песме ‘Атомског склонисста’, ‘Партибрекјекрса’, ‘Рибља чорбе’, ЕКВ-а, ‘Yу Групе’… Наша последња свирка 17. јуна је била одлична. Публика је била одушевљена, сви су ђускали и веселили се цело вече. Ми не тезгаримо, већ радимо све уживо, 100-процентно. Гледамо да окупимо људе, да се дружимо, да покренемо урбани свет, да се сетимо неког срећнијег времена из прошлости кад је било више оптимизма, више љубави, кад смо мислили да сви можемо да живимо заједно. Изгледа да је Југославија била утопија и хтео сам да назовем бенд Yтопиа (Утопиа), али је ипак остало Рок YУнион,” каже Драган Гајић и позива публику на следећу свирку 29. јула у бару Xиппо.
Најмлађи рок бенд “Цоолтурна реанимација” (Владимир Милојковић, Марко Милојковић, Владимир Вертуш) који је настао кроз рад на представи ‘Оно као љубав’, проширио је своје активности са музуке на хуманитарне акције и позоришна дружења. Са Ла Кампанелом и Рок Yунионом, ‘Реанимација’ је, на челу са Владимиром Милојковићем, организовала свирку “Ђурдјев данак рокерски састанак” и сакупила 1.000 долара за Хуманитарни фонд “Подрзи живот” глумца Сергеја Трифуновића. Са осталих 500 долара финансирали су бронзану плочу поред храста испред цркве Светог Христовог васкрсења. Тај храст је бунт према сечи храста старог 700 година у Савинцу (у Србији) како би туда прошао ауто-пут. Од једне друге свирке под називом “Ако ти је много гласно да појачам још мало?” донирали су хиљаду долара за лечење трогодишње Миле Кликовац која болује од церебралне парализе. Владимир Милојковић у децембру прошле године урадио је представу за децу “Деда Мраз и Помоћник млад долазе у Цикаго град” коју је написао пре много година. Он и чланови ансамбла сами су куповали шпер плоче, секли их и бојили како би од њих направили божићну јелку и санке, а на крају представе деци су поделили поклоне.
ЗАТВОРЕНЕ ДВЕРИ “СВЕТОГ САВЕ”
Ипак, има и оних који сматрају да у Чикагу нема много такозваних “српских места”. Биљана Драмићанин (29) доселила се пре неколико година у Чикаго. Она излази једном, евентуално два пута недељно, а у ресторану “Београд” долази да руча и тада наручује гулаш и шопску салату. Каже да се дружи висе са Американцима, јер се са њима лакше договара за излазак.
“Немам баш много другарица и другова овде у Чикагу. Сви са којима се дружим раде много и онда треба баш доста планирања и договарања да бисмо се видели. Што се тиче цена за изласке оне су добре. Пошто не излазим често, онда ми је у реду да нешто платим и скупље, али да излазим чешће онда бих вероватно гледала колико шта кошта. На наше концерте не иде зато што су тада карте и пиће јако скупи, а све се организује далеко од града. Карте су обично измедју 30 и 50 долара, а оно што нуде таква места не може да се упореди са оним што нуде места у центру града! Што се тиче српских места њих нема много у граду!”
Још једно место које је некада окупљало српску имиграцију у Чикагу јесте Музеј Светог Саве, некадашњи Клуб Светог Саве. Тамо су организована дружења, свирке, позоришне представе, славе, књижевне вечери… На жалост врата Музеја затворена су већ неко дуже време, а Управа Музеја намерава да стару зграду прода због нагомиланих дугова. Евентуална продаја је разлог збога кога се српска имиграција у Америци поделила на два табора. На једној страни су они који сматрају да зграду треба продати због дугова и купити нешто друго. На другој су они који су против такве одлуке и који траже да се учини све како би се зграда сачувала. Тим пре што је здање, после Другог светског рата, Србима из Чикага оставио у аманет професор Слободан Драшковић.
При Музеју Свети Сава годинама је радило Српско позориште “Мира Сремчевић”, али после избијања сукоба са Управом Музеја позориште је иступило из зграде. Од тада су спремили неколико представа у сали цркве Светог Христовог васкрсења и одиграли их у Скокие позоришту.
Последњих неколико година српска заједница у Чикагу има прилику да на тродневном Фестивалу српских филмова погледа најновија остврења српске кинематографије. Сваки српски филм има енглески превод, а оснивач Фестивала Славица Петровић успела је да пројекције српских филмова организује и у Вашингтону и другим градовима у Америци. Сваке године на чикашки Филсмки фестивал дођу и глумци и редитељи филмова, а до сада су се са публиком дружили Жарко Лаушевић, Радош Бајић, Вук Ршумовић, Горан Радовановић и други.
