Прочитај ми чланакПред крај ћу само осветлити Пољску из угла свеприсутне тврдње у Србији да „приближавање и нарочито чланство у ЕУ, како год да нам је непријатно данас, ипак значи побољшање квалитета живота“, пошто Пољска на непобитан начин показује неистинитост ове тврдње.
Ја на штрајк у Крагујевцу, прекид штрајка и преговоре, са или без представика Владе, или шта год већ, гледам сасвим другачије од осталих који су се о овој теми изјашњавали.
Представници синдиката радника Фиат застава Крагујевац
Гледам из пословног угла Фијата. Догодине престају силне погодности које је по сада важећем уговору Фијат у Србији остваривао. Треба обезбедити нове погодности, односно продужење погодности. Како је тајним уговором претходна власт, тзв.“жути/Динкић“ дала погодности које су са свим добрим разлозима критиковане, Вучићевој власти је потребан разлог којим се оправдава суштинско продужење погодности.
Рецимо, штрајк би био идеалан за ове сврхе. А онда се са Фијатом унапред договори износ повећања плата, па се пређе на „мукотрпне преговоре“.
Ево шта ћемо имати на крају ове мелодраме: Фијат ће наставити да остварује огромне погодности по новом уговору, радници ће добити неко повећање плата, Влада ће рећи да се жртвовала потписујући нови уговор због Крагујевца, али и Србије у целини и да она то све ради јавно, а не кукавички тајно као „жути“ (у њиховом етикетирању никад нема Динкића, пошто је он у најближим односима са Вучићем).
На крају, Фијат можда и оде, али не због цене рада или било које неиспуњене жеље у Србији, него ако се покаже да је модел аутомобила промашај.
Шта нам ова мелодрама нежељено открива:
да и Брнабићка може једнако успешно да спроводи стране интересе у Србији као и Вучић и да практично премијер у таквој држави може да буде свако ко зна да се потпише (то је неопходно због докумената које доноси, односно предлаже Влада),
да је наша парламентарна опозиција без неопходног знања да парира и Брнабићки и да се углавном задржава у унапред предвиђеним оквирима режисера мелодраме.
Да не буде забуне, не кажем да је свеједно да ли сте Вучић или Брнабићка. Уколико нисте нарочито монашког карактера, разлика је веома опипљива. Сви изрази задовољства власника Фијата биће упућени Вучићу, а Брнабићка ће добити промоцију „успешне премијерке“.
А шта би иоле озбиљна влада урадила?
Направила би процену „повраћаја уложених средстава“, оно што се зове „return on investment“ (ROI). Сабере се све што је са наше стране инвестирано/плаћено: пут, водовод, гасовод, земљиште, конструкција хале, порези и доприноси, субвенције итд., плус све оно што ће се по редовном току ствари инвестирати, или платити, или субвенционисати, или отписати потраживања итд. – и то се стави у однос онога што смо од такве инвестиције приходовали и што ћемо по редовном току ствари приходовати. И ту сад обавезно долази јавност. Та анализа се обнародује са свим потребним подацима: ко ју је радио, по којој методологији, који подаци су коришћени. Па ако озбиљна анализа покаже да нисмо на губитку, онда у реду. А ако покаже да смо на губитку, онда такав пројекат одмах треба прекидати.
Ми иначе РОИ анализу немамо у јавности ни у погледу било ког другог инвестиционог пројекта или ДСИ-а. Ево, пробајте да се сетите када сте на РТС-у икада чули неког стручњака да анализира РОИ за изградњу нпр. коридора? Никада. Све што чујемо то је да се гради „из повољног кредита“. А да ли је инвестиција повољна у целини или није, о томе нема ни речи. Тако градимо путеве за преко 7 милиона евра по километру, а они стварно коштају мање од 4 милиона. Сад би још само требало да уопште нема пута! Такво понашање је један од главних разлога лошег привредног стања у Србији. Наравно, ту се ради и о огромној корупцији.
Други велики проблем (има их више, али је о томе већ добро писано) код ДСИ-а је у томе што погодностима за инвеститоре нема краја. Та реченица Вучића „ја свим инвеститорима увек кажем да ће им Србија дати повољније услове од било кога другога“ је из угла одрживог привредног развоја и повећања стандарда грађана ужасна. На тој основи само страни инвеститори и они који преговарају са њима могу имати користи. Србија и грађани у целини на тој основи само губе.
У Пољској отворени акти диктатуре владајуће групације трају од прошлих избора и узимају све већег маха.
Сада се жели формално укинути независност судства, на тај начин што би се тело надлежно за управљање сусдским системом (пандан нашем Високом савету судства) ставило под потпуну контролу парламента, а то значи владајуће већине.
А како је то могуће кад процес придруживања ЕУ наводно делује благотоворно на развој владавине права? А онда, следствено, само чланство у ЕУ делује још благотворније на владавину права. Па је Пољска ево више од деценије изложена тим нарочито окрепљујућим дејствима ЕУ, а као резултат имамо сасвим нешто супротно. Потпуно уништавање правне државе, владавине права и независности судства и самосталности тужилаштва (почело је у Пољској све од циркуса везаног за избор судија Уставног суда, али да не идемо у детаље).
Како сам то у свом претходном тексту већ напоменуо, ЕУ није никакав гарант развоја и остварења неких „виших“ стандарда. Све то што нам се свиђа, са правом, у развијеним државама ЕУ је резултат развоја националних држава. Пут ка ЕУ не значи да ће нам бити боље, чак и када бисмо сви прешли у католике и постали Пољаци. Биће нам боље онолико колико смо сами способни да нам буде боље и колико смо спремни да се боримо да нам буде боље. А јесте тачно, да стручне институције ЕУ, дакле не политичке, него стручне, заиста у свом раду дају и корисне ставове и препоруке у ком правцу треба развијати неки систем, у овом случају правни. Али све то нема везе са суштином ЕУ и, оно најважније, све то можемо да применимо и без приступања ЕУ.
Све ме неке јеретичке мисли спопале: те штрајк можда има другу позадину, па су једнаки Вучић и Брнабићка, па ЕУ није гарант квалитета ни срећне будућности. И то ме вуче све даље – сад ми пада на памет да продаја Енергопројект Холдинга у ствари… Али не, негде морам да ставим тачку.
