Прочитај ми чланак

КАКО „БРАВУРЕ“ САШЕ ЈАНКОВИЋА изгледају у очима контраобавештајца

0

Не могу се предузети мере маскирања кретања и тајно контактирати са страним дипломатама, а очекивати да се то никог у Србији не тиче.

Један наш дневни лист тврди да поседује материјалне доказе о томе како је бивши заштитник грађана а касније и кандидат за председника Србије Саша Јанковић предузимао мере у циљу заваравања евентуалне пратње приликом одласка у резиденцију британског амбасадора. Мењао је и по три аутомобила и организовао контрапратњу. Иако све то на први поглед изгледа наивно и аматерски, у вези са контрапратњом помиње се прави професионалац – бивши шеф 6. управе БИА, који је касније код Јанковића био шеф протокола.

Љубан Каран

Професионални контраобавештајци добро знају да сваки тајни контакт са страним дипломатом производи сумњу коју треба разјаснити. Зашто би заштитник грађана уопште настојао да се са страним дипломатама састаје тајно? Од кога те контакте крије? Да ли од институција сопствене државе, где по функцији и сам припада или од неког другог? Да ли је у питању шпијунажа или нешто друго. Да ли се ради о шпијуну или агенту који нема обавештајне него субверзивне задатке? Да ли би бивши високи руководиоц БИА пристао да учествује у некаквом нечасном послу против своје државе, без обзира о чему се ради, итд. Питања је безброј, а логичних одговора нема, јер је Јанковић одбио да о томе говори јавно.

С обзиром да неће сам да разјасни дилеме, на сцени је елементарна и контраобавештајна логика. Зашто би Јанковић правио описане маскараде ако му је савест потпуно мирна а намера часна? Наравно да, као и сваки други грађанин, има право да контактира са страним дипломатама. Можда ради кориштења страних искустава, посебно са Запада, где је институција заштитника грађана давно успостављена. Али зна Јанковић, а могао је неко у томе да га још боље подучи, да наше контраобавештајне службе (агенције) добро знају ко шта у страној амбасади ради, па тако и у британској. Да се пре или касније непогрешиво сазна ко је у амбасади задужен за обавештајни рад, ко се бави прикупљањем података на недозвољен начин и ко се бави субверзивним радом против државе домаћина. Јер, када тога не би било, не би стране дипломате у свим државама биле под лупом и у центру пажње контраобавештајаца. Потреба за конспирацијом јавља се ако Јанковић контактира са оним дипломатама који му не могу помоћи у његовом редовном послу, посебно ако контактира са онима који су већ евидентирани по недозвољеним активностима.

Ако би искусни оперативац БИА организовао тајне сусрете Јанковића са страним дипломатама, он би у томе и успео. Добро познаје методе и средства рада агенције у којој је радио, познаје оперативце и зна њихове контраобавештајне домете. Значи, са мало напора може пронаћи сигуран и безбедан начин да такве састанке реализује без великог ризика. Међутим, није то баш тако. Током реализације овакве тајне „акције“, која може бити одлично испланирана, проблем су извођачи његове замисли – они су потпуни аматери – како возачи и друга лица, тако и сам Јанковић. Тако се и десило да некакав папир (документ) о свему томе процури до дневног листа.

У конкретном случају постоје само две логичне могућности у вези са овим варакањима која асоцирају на некакве обавештајне игре, или је у питању класичан обавештајац који одлази у резиденцију британског дипломате ради предаје извештаја и пријема инструкција за даљи рад, или је у питању британски агент са субверзивним задацима у погледу подривања државног система, па му је неопходна додатна обука и инструктажа како би ефекти његове деструкције били што разорнији. Оно што ће збунити сваког контраобавештајца, јесте улазак у резиденцију. Зашто резиденција или амбасада, када се добро зна да се оне у свакој држави добро надзиру, што због заштите дипломата и њихових представништава, што због контрашпијунаже.

 

МНОГЕ ДИПЛОМАТЕ И ШПИЈУНИ СУ СЕ ОПЕКЛИ

Сваки професионални обавештајац, маскиран у каријерног дипломату у амбасади, потпуно је свестан ризика по себе и шпијуна кога држи на вези, са становишта закона земље домаћина. У свакој земљи шпијунажа је једно од најтежих кривичних дела. Зато морају да предузуму све што је могуће да заштите и чувају шпијуна, јер он није потрошна роба, него трајно добро обавештајне службе за коју ради. У исто време морају да штите себе, углед амбасаде и државе коју предсатвљају. Састанци ван амбасаде су далеко сигурнији за шпијуна, али врло неповљни за дипломате јер им контраобавештајци могу поставити непријатне замке. Могу тајно да их сниме, да потпуно докажу њихове недозвољене активности, да ухапсе и суде шпијуна а њих као дипломате крајње компромитују до мере да их прогласе за personae non gratae.

Например, војна служба безбедности је 80-тих година ухапсила једног капетана који је радио за CIA. Он је само једном ушао у амбасаду САД, и то када се добровољно понудио да ради за америчку службу. Каснији састанци са њим ради преузимања података и предаје даљих инструкција и новца одржавани су на забаченим местима у околини Београда – на Кошутњаку, Авали и сл. Капетан је обучен да никада колима не креће право на место састанка, него да се сатима вози по граду, да нагло мења правац кретање и осматра да ли га неко прати, те да не место састанка креће само када је потпуно сигуран да нема контраобаештајних активности. Штавише, није ни контактирао са дипломатама него су му на договореном месту остављали инструкције и новац, а он њима обавештајни извештај. Ипак, све је доказано, капетан је суђен а дипломате компромитоване.

Или свежији пример са бившим начелником Генералштаба генералом Момчилом Перишићем, који је затечен у ресторану са америчким дипломатом, уствари шефом CIA за Балкан Џоном Нејбором, како размењују информације и новац. То је квалитетно документовано а суђење Перишићу још није завршено. Тешко компромитовани Нејбор је премештен у Мађарску, где је наводно погинуо у саобраћајној несрећи, иако многи мисле да му је уствари промењен идентитет, како би могао да настави дипломатску каријеру обавештајца под другим именом. Са старим идентитетом увек би био у центру пажње, као неко кога је српска војна контраобавештајна служба тешко избламирала. Требало би знати да је потребна велика храброст да се компромитују америчке дипломате, без обзира што раде незаконите ствари. Многе државе то знају, али немају храбрости да повуку радикалне потезе.

Зашто помињем баш америчке дипломате? Зато што су њихове обавештајне службе тренутно најјаче, најбоље опремљене и најмоћније. Ако можете њих раскринкати, онда можете свакога. И, ако имате петљу да према њима предузмете законске и дипломатске мере, онда можете и против сваког другог. А традиција се наставља. Пред крај прошле године БИА је ухапсила помоћника начелника Управе криминалистичке полиције који је из кабинета МУП Србије износио поверљива документа и предавао их службеницима CIA из Амбасаде САД.

Због тога се стране дипломате у Београду често одлучују да важне састанке са својим шпијунима и агентима планирају у оквиру амбасаде или других службених просторија иако тако крше основне принципе тајности. Ту су практично на територији своје земље и потпуно сигурни да неке тешке компромитације и афере не може бити. Свесно рескирају безбедност свог шпијуна или агента како би заштитили дипломате, углед своје амбасаде и државе. Зато се шпијуни обучавају како да уђу у амбасаду, резиденцију или други објекат у коме су стране дипломате, а да их нико не примети. Зато мењају возила, таблице, одећу, стављају перику и бркове, тамне наочаре и шта све не. Зато се сатима крећу по граду са контрапратњом и у објекат улазе тек када су сигурни да их нико не прати. Могуће је да ускоче у кола са дипломатским таблицама и тако уђу у објекат где имају тајни станак и сл. Идеје и могућности су неисцрпне, али исто тако и могућности контраобавештајаца да их раскринкају у свакој ситуацију коју испланирају. Значи, ако се неко ко улази у амбасаду или резиденцију амбасадора понаша управо онако како се инструишу шпијуни и агенти, наравно да ће изазвати пажњу па и сумњу.

ГЛУМЉЕЊЕ ЖРТВЕ „ТОТАЛИТАРНОГ РЕЖИМА“

Одавно су познати начини слабљења обавештајно-безбедносних служби Србије. Биле су то разне „реорганизације“, „модернизације“, законска ограничења нормалног рада, намерно погрешна кадровска политика, скретање тежишта рада служби на споредне проблеме. Тако се стигло до тоталне парализе обавештајног и контраобавештајног рада, који су од виталне важности за безбедност и вођење политике сваке државе. Каријерни контраобавештајци никада се нису мирили са таквим начином рада и увек су покушавали да руше ограде које их ограничавају у нормалном функционисању. Такви покушаји су сечени сталним притисцима – да агенције незаконито прате, прислушкују или шта већ не. Да примењују мере без судског одобрења према новинарима, поитичарима, политичким противницима и свима који нису уз актуелну власт.

У сукоб са безбедносним агенцијама одавно је ушао и Саша Јанковић, у време док је био заштитник грађана. Познати су његови притисци на војну службу безбедности, а да уствари никада није изнео валидан податак о злоупотребама за које је тврдио да постоје. Јер ко би то квалитетније и боље мога од њега да прикаже. А, ако већ нема доказа о томе а све време инсистира, значи да има неке своје разлоге. Ти разлози су испливали на светло дана приликом изборне кампање за председника, али у пуном формату тек након избора. Тек након тога посебно је потенцирао да га безбедносне агенције прате и прогањају.

Тако Јанковићева маскарада пред резиденцијом британског амбасадора може да има и сасвим другу сврху од обвештајне, коју иначе контраобавештајац прву претпостави. Може да буде обична представа како би се пред странцима показало да је у Србији тоталитарни режим, пред којим се чак и кандидат за председника мора крити ако жели да разговара са страним дипломатама. Све би требало да изгледа тако као да рескира безбедност како би се видео са бритнским амбасадором. Наравно да британске дипломате добро знају да све то није тачно и да Јанковић слободно и отворено може да их посети и да разговара о свему без икаквог ризика. Међутим, питање је какав је ту британски став и да ли је у питању обострани интерес да се Србија прикаже као недемократска и тоталитарна.

Многи ће помислити да је све то прозирно и наивно, али није тако. Не би требало потцењивати Еглезе и њихове оперативне комбинације, јер они увек знају шта и зашто раде. Можда ту и није важно шта је истина, него шта ће о свему томе јавити BBC, CNN и друге светске медијске куће. Зато раскринкавање оваквих намера мора бити редовно и квалитетно са надом да ће бар део истине продрети у светску јавност. Ипак, чини се да Јанковићу истиче рок трајања. Ако председник Вучић стварно успе да успостави неке нормалне релације са Западом и ако се одустане од подривања и насилног рушења власти у Србији, подршка Јанковићу ће нагло ослабити. Тога је он потпуно свестан и зато не пропушта прилику да оцрни државу којом има амбиције да управља, па било то у Сребреници или страним амбасадама.

Јанковићев покушај требало је да изазове згражање домаће и светске јавности – јер, ако се према њему могу предузимати незаконите мере и радње од страане безбедносних служби, шта онда чека обичног грађанина. Да покаже како се српске службе уствари користе за обрачун актуелне власти са политичким противницима. А требало би знати да у контраобавештајном раду нема заштићених и, како се може разјашњавати основана сумња обичног грађанина, тако се може разјашњавати и она која се односи на Јанковића.

ШТА ЈЕ БИТНО ЗА ОБАВЕШТАЈНО-БЕЗБЕДНОСНИ СИСТЕМ?

Дефинисану и јасно прокламовану политику војне неутралности Србије је најтеже провести. Далеко би било лакше приклонити се једној од највећих светских сила, али то би значило трајни губитак суверенитета, независности, па вероватно и слободе. Како неко рече, политика војне неутралности није јефтина. То је најскупља веријанта, али са становишта српске позиције, једино исправна. У таквој позицији одбрана Србије од свих врста угрожавања је искључиво српска ствар. Наравно, свака помоћ наших пријатеља је добродошла, посебно Русије и Кине, и на њу рачунамо.

Наоружавање и модернизација Војске Србије и јачање опште одбрамбене способности не смеју да зависи од позитивног или негативног исхода разговора и преговора ни са ким. Међутим, оно што је важно приметити у ситуацији кад се чини да нам сви пружају подршку – и на Истоку и на Западу – да су само наше обавештајно-безбедносне агенције валидне да пруже информације на основу којих можемо предвиђати ток догађаја и на основу којих можемо процењивати да ли су мирољубиве намере оних који су нас до јучер угрожавали искрене.

Обавештајне информације су увек биле драгоцена роба. До сада смо имали несрећу да су наши противници редовно кљукани обавештајним подацима од САД и НАТО. У свим ратовима на Балкану српски противници су имали злата вредне податке који су често одлучивали судбину битке, па и операције. Ми смо разним смицалицама и притисцима Запада уништили наш обавештајно-безбедносни систем, који дуже време за мандата неких прошлих влада није радио посао због којег постоји. За време прошле владе почео је постепено да се опоравља.

Морамо бити свесни да са Запада, као до сада, нећемо добити корисне информације за безбедност Србије. Евентуално по питању тероризма и миграната, где Запад уступањем информација уствари штити себе. И даље ће информацијама о слабостима Србије кљукати своје војне савезнике, у првом реду Хрватску и Албанију. Значајнију помоћ у обавештајом смислу Србија може очекивати само од Русије. Међутим, и овде, уз све поштовање добрих намера наших пријатеља, морамо имати у виду да и они имају своје интересе и да ће те информације бити цензурисане и дозиране. Значи, поново се враћамо на исти закључак – Србија мора имати јак сопствени обавештајно-безбедносни систем, који може обезбедити све потребне информације и неутралисати безбедносне претње. То диктира војна неутралност.

Наравно да је то питање новца. Међутим, није претерано ако се каже да у садашњим геостратешким околностима по питању одбране виталних интереса Србије више вреди један динар уложен у обавештајно-безбедносни систем него десет уложених у наоружање, све док се не постигне пројектовани ниво обавештајне и безбедносне ефикасности. Након тога улагања не морају бити велика. Јер без довољно ефикасног обавештајно-безбедносног система ни наше наоружање приликом одбране неће бити ефикасно.

Много тога може се побољшати и без новца – реорганизацијом, правилним усмеравањем оперативног рада и јаком подршком законитом раду. У исто време неутралисањем сваког негативног утицаја са стране и спречавање притисака, типа онога какав је на обавештајно-безбедносне службе (агенције) вршио а и даље упорно врши Саша Јанковић и њему слични.