Мала Србија је главни партнер Кине у њеном настојању да себи обезебди већу улогу у Европи и у средишту је кинеских улагања у путеве и железнице на Балкану, у склопу "Једног појаса, једног пута", али и "стратегије која обећава будући већи уплив Кине у европској политици", пише данас портал Политико.

У извештају из Београда Политико преноси западне анализе да Кина инвестирајући у Србију и друге балканске земље рачуна на то да ће једног дана у њима имати и блиске пријатеље чланице Европске уније. Aко је крајњи циљ Кине да постане конкурент Немачкој у Европи, онда побољшање инфраструктуре на Балкану представља први кључни корак, наводи Политико.

„За неке у Европи то показује да Европска унија мора почети да обраћа већу пажњу на деловање Пекинга у том подручју, а поједине немачке дипломате упозоравају да Кина, попут Русије, може убрзо постати претња стабилности Балкана“, наводи се у тексту.

Портал не објашњава на какве се то претње по стабилност мисли и наводи оцену Немачког савета за међународна питања да су „Кинези већ ту и сад ЕУ и Немачка морају изаћи са стратешким одговором“.

Поред трасе за пласман своје робе од грчке луке Пиреј, коју је закупила Кина, па преко Балкана и средишњег кључног будућег железничког „брзог пута“ Београд-Будимпешта до Европске уније, Пекинг, оцењује се у анализама, има и дугорочни циљ да „изгради сопствену прерађивачку индустријску базу која би опслуживала не само европско тржиште“, већ и да те производе пласира „на тржишта у успону од источног Средоземља до Блиског истока и Индије“.

„Кинески узор је изгледа Немачка“, наводи се у извештају и додаје да је Немачка земље на истоку ЕУ, Мађарску, Словачку, Чешку и Пољску „уградила у своје мреже снабдевача, помажући компанијама попут Фолксвагена и Сименса да извуку корист од јефтине радне снаге и ниских производних трошкова“.

„Кинеске плате се подударају с онима у јужној Европи и тамошња производња ће постати конкурентнија… а званичници у Берлину су већ забринути због недавних кинеских куповина и преузимања делова кључних индустријских сектора, укључујући роботику и индустријску опрему“, наводи Портал.

Политико се, поред осталог, позива на анализу Центра за Источноазијске студије Џон Хопкинс института, па наводи и да „Европи и Немачкој није јасно како би се поставили према овом кинеском продору“, мада Немачка „повољно гледа на кинески план ‘Пута свиле“, чији је део и балкански коридор.

Политико додаје да су у току радови на изградњи инфраструктуре кроз Србију и кинеска улагања и техничку помоћ за инфраструктуру, али и железару и термоелектрану и да је Европска комисија поставила питање да ли је то у складу с ЕУ правилима за јавне тендере.

Портал примећује да кинеске инвестиције стижу уз ниске камате, повољне услове и без великих препрека какве постоје другде и каже да западнобалканске земље не могу од ЕУ очекивати нека већа средства од фондова Уније пре него што постану чланице ЕУ.

Политико наводи речи српске министарке за саобраћај Зоране Михајловић да „није лако добити кредите од западних држава“ и да када се о томе разговара са земљама ЕУ „питају зашто Кина“.

„Зато, да будемо поштени, што Кинези имају расположив новац“, одговор је српске министарке. Портал додаје да је „за многе на Балкану јасно – оправдано или не – да су последица сложених услова Брисела одлагања и бирократија, док је Пекинг на делу“.

Наводећи да је кинески председник Си Ђинпинг прошле године посетио „Србију, једну од најсиромашнијих земаља Европе“, Политико наводи да за Србију традиционално добре везе с Кином „нису само чисто пословне, јер је Кина једна од малобројних земаља које стоје иза српског става о Косову, будући да не признаје отцепљење те покрајине“.

Кина је такође била на страни Београда током НAТО бомбардовања Србије 1999. током којег је погођена Aмбасада Кине у Београду за шта „Вашингтон тврди да је био несрећан случај, док су многи Кинези и Срби и даље убеђени да је то учињено намерно“, наводи Политико.