Прочитај ми чланак

БИВШЕМ БРИТАНСКОМ АМБАСАДОР МИЛОШЕВИЋ ПРИЗНАО: „Био сам глупа, тврдоглава будала”

0

Некадашњи британски дипломата сведочи да је Милошевић у исто време био и пироман и ватрогасац. Открива о чему је разговарао с Младићем, Караџићем, Добрицом Ћосићем, Вуком Драшковићем...

Не дешава се често да нека књига доживи успех и привуче велику пажњу тек неколико година након објављивања. Управо то је случај са књигом „Разговори с Милошевићем“ сер Aјвора Робертса, британског амбасадора (најпре отправника послова) у Београду од 1994. до 1997. године. Изворно објављена 2012, књига је тек почетком ове године имала промоцију издања на енглеском.

Робертсова сећања на безмало четири године проведене у турбулентној Србији препричавају се како на највишим местима тако и међу „обичним“ људима широм света. И то с разлогом. Јер књига заиста верно одсликава Србију и крњу Југославију деведесетих година, те њене кључне политичке актере.

Робертсови сусрети са Слободаном Милошевићем, Вуком Драшковићем, Миланом Милутиновићем, Добрицом Ћосићем, Ратком Младићем и Радованом Караџићем више су него верно сведочанство о једном времену о којем још ни историја није дала свој коначан суд. Зато га треба читати пажљиво, јер нам и те како може помоћи да боље схватимо оно што нам се дешавало злогласних деведесетих, које овај угледни британски дипломата описује као „најтежу деценију српске историје од 14. века“.

ВРЕМЕ НAЈВЕЋЕ ДЕПРЕСИЈЕ

Робертс је каријерни дипломата и у британској дипломатској служби радио је од 1968. до 2006. Осим у Југославији, као амбасадор Велике Британије био је и у Риму и Даблину, а службовао је и у Либану, Паризу, Луксембургу, Канбери, Вануатуу и Мадриду. Од 2006. је председник Тринити колеџа.

У Београд је, почетком 1994. године, стигао у нимало сјајном тренутку – углед Србије у свету је веома лош, Југославија је под теретом међународних санкција, председник Слободан Милошевић има огромну моћ, народ је потпуно осиромашен… Уз то, рат у Босни још није завршен, а и ситуација на Косову се сваким даном додатно компликовала.

У разговору за Њузвик, Робертс данас оцењује да је то било време највеће депресије.

„Улице су биле празне. Није било горива, па је функционисала тек половина јавног превоза, хиперинфлација је достигла апсурдан ниво… То је била најгора инфлација у историји, што је довело до тога да пацијенти умиру у болницама, јер није било грејања, а такође су затваране и пекаре и месаре. Било је тешко живети међу људима који толико очајно пате и који су, у већини случајева, били невине жртве политике југословенске/српске владе.“

Говорећи о Слободану Милошевићу, с временске дистанце од скоро две и по деценије, наш саговорник истиче да се улога некадашњег председника Србије и Југославије може тумачити само у веома негативном смислу. Сматра да је Милошевић – уз хрватског председника Фрању Туђмана – запалио пожар у бившој Југославији.

„Од тога да је био једна од најпопуларнијих личности у Србији још од цара Лазара, Милошевић је постао једна од најомраженијих. На крају је Србија изгубила све ратове у том периоду – од Словеније до Хрватске, од Босне до Косова. Нико у историји Србије није имао тако катастрофалан учинак… Када је Милошевићев сан да буде нови Тито испарио, почео је себе да види као лидера свих Срба у великој Србији. Када је и та слика почела да бледи, он се представљао као неко ко ће бити међународни миротворац. Као што је један његов биограф описао, Милошевић је у исто време био и пироман и ватрогасац.“

Милошевић је током деведесетих имао неколико прилика за мир, које је, нажалост, пропустио. Да их је искористио, историја Балкана би, несумњиво, била знатно другачија.

„Један од његових пропуста био је тај што, после одласка Словеније и Хрватске из СФРЈ, није успео да убеди Aлију Изетбеговића да прихвати место премијера федерације како би убедио босанске муслимане да немају чега да се плаше ако остану у Југославији, чак иако Срби буду доминантни играчи. Друга, већа грешка била је та што није успео да убеди скупштину на Палама да прихвати Венс-Овенов план у мају 1993. Да је овај план био прихваћен и примењен, чак и уз веома млаку подршку Aмерике, рат би био завршен две године раније и никад се не би догодило онакво крвопролиће, укључујући, наравно, и масакр у Сребреници“, каже Робертс за Њузвик.

БAЛКAНСКИ КAСAПИН

Милошевићев имиџ балканског касапина створио сам, наравно, у себи пре доласка у Београд 1994. године, присећа се Робертс у књизи „Разговори с Милошевићем“.

„Међутим, иза неминовно поједностављене слике појавила се сложенија и често парадоксална фигура. Осећао се, на пример, непријатно у маси – што је било изненађујуће с обзиром на начин на који је стекао славу – и готово никада се није појављивао на јавним местима. Исто тако се мало интересовао за помпу и званичне формалности, иако је током неколико мојих последњих недеља у Београду пред његовом резиденцијом могао да се види гардиста у парадној униформи, што није виђено још од Титовог времена. У суштини је био незаинтересован за спољашњи сјај власти – интересовало га је само оно конкретно“, наводи он.

Сећа се да му је подсекретар у Лондону рекао, пре него што је кренуо за Београд, да је на једном састанку у Бриселу са европским министрима спољних послова, у децембру 1993, из Милошевића „цурила моћ“. „Међутим, на првом сусрету (био је присутан и британски министар спољних послова Даглас Хог, прим. нов.) није имало смисла размишљати ни о опасности, ни о моћи. (…) Први сусрет и упознавање с ‘најопаснијим човеком Европе’ (тако је Милошевић описиван у Гардијану, прим. нов.) нису ме уопште импресионирали. Деловао је више тромо него доминантно; пуштао је да се разговор одвија дуго, не покушавајући да га усмери…“

Слободан Милошевић, „неприкосновени аутократски вођа“ Србије, а потом и нове крње Југославије дуже од десет година, био је свакако, оцењује Робертс, један од најзахтевнијих дипломатских и војних изазова за дипломате, државнике и генерале. Сви они су га чешће схватали погрешно него правилно.

„Иако је био председник у најтежој деценији српске историје од 14. века, успевао је да се одржи на власти, често се и агресивно супротстављајући усаглашеној вољи међународне заједнице.“

НОЖ У СТAМБОЛИЋЕВA ЛЕЂA

Робертс посебно истиче улогу коју је на почетку успона Слободана Милошевића имао Иван Стамболић.

„Док је студирао право, Милошевић се спријатељио са човеком за чију ће каријеру везати сопствену у следећих 15 година. Иван Стамболић је био пет година старији од Милошевића и пошто се уписао на студије из редова радничке класе, одмах је усмерио пажњу на грађење политичке каријере. (…) Стамболић није био само Милошевићев политички ментор; био му је и близак лични пријатељ, који је без резерве делио политичко и пословно искуство с њим. (…) Милошевићева коначна издаја пријатеља и заштитника одлично је документована. Пошто је у априлу 1987. послат на Косово да представља партију и чује притужбе са обе стране о погоршању ситуације у покрајини, Милошевић је искористио главну бину чувеним позивом Србима са Косова да остану на Косову ‘због предака и потомака’ и обећањем: ‘Нико не сме да вас бије.’ Годину дана после првог јавног појављивања на Косову, постао је најпопуларнија личност у живом српском памћењу.“

Осврће се и на чувену Осму седницу Централног комитета Савеза комуниста Србије, одржану септембра 1987, на којој су Милошевићеве присталице покренуле своје снаге и изоловале Стамболића.

„Испоставило се да председник Србије (у то време је био Стамболић, прим. нов.) није прибегао традиционалним политичким лукавствима, као да није веровао да његов најближи пријатељ може да употреби нож. Касније се сећао: ‘Када вам неко гледа у леђа 25 година, разумљиво је да у неком тренутку пожели да вам забије нож. Многи људи су ме упозоравали, али ја нисам прихватао.’“

С МИЛОШЕВИЋЕМ У ЧЕТИРИ ОКA

У сећању британског дипломате је до детаља остао његов први приватни састанак са Слободаном Милошевићем. До сусрета у четири ока – којем је на неки начин кумовао професор и политичар Никола Кољевић – дошло је у нимало безазленом тренутку – у мировном процесу се било стигло до критичне тачке, на Пале уопште није утицала блокада на Дрини, Младић је нападао заштићену зону Бихаћа, а разговори о окончању рата, или чак о прекиду ватре, деловали су илузорно.

„Као што ћу касније открити, сви такви мали састанци одржавали су се у Милошевићевим канцеларијама на првом спрату; био је то низ од три међусобно повезане собе, са чекаоницама десно, канцеларијом његовог личног секретара у средини и његовом канцеларијом лево, из које се даље ишло у друге просторије које су се могле користити за оброке. Његова канцеларија је била велика и класична. Није било телевизије или неких других дрангулија. Велики сто са релативно мало хартије за рад – Србија свакако није била аутократија која почива на папиру – и велика фотографија његове супруге на зиду лево од стола. Милошевић ме је понудио да седнем у једну од четири или пет фотеља које су биле размештене око округлог стакленог стола, на којем је стајао велики часовник. Упркос очигледним показатељима, он је ретко остављао утисак да му се нарочито жури. Формално ословљавање остало је сачувано: господине председниче, господине Робертс. Понудио ми је уобичајено: кафу, воћни сок или шљивовицу.“

МИРA МAРКОВИЋ СЕЈAЛA СТРAХ У НAРОДУ

„Утицај Мире Марковић на Слободана Милошевића је легендаран и, по мом осећају, био је само штетан“, оцењује дипломата. Марковићева је свог супруга држала у шаци, иако је он био потпуно рационалан, а она сва у власти идеологије. У вези са свим важним стварима Милошевић се деведесетих консултовао с Марковићевом, под њеним утицајем почеће да окреће СРЈ према Истоку, док ће му узори у једном тренутку постати Кина и Северна Кореја.“

„Имао је веома мало блиских пријатеља. Одбацивао је колеге и пријатеље када би послужили својој сврси, али их је уклањао на начин који их је обично спречавао да му нашкоде. Јединог правог пријатеља имао је у својој супрузи. Лорд Овен је истицао парадокс да пројугословенска антинационалисткиња Мира Марковић живи са човеком ‘за кога се верује да је главни виновник распада Југославије’. Она је рекла Дејвиду Овену и његовој супрузи да схвата да Милошевић није успео да их убеди да није националиста. ‘Рећи ћу вам због чега није националиста. Никада се не бих удала за њега или остала с њим у браку да је националиста.’ Милошевићево поштовање њених ставова све више је из његовог круга искључивало све оне који су нагињали ка западном либерализму. Њени чиновници су били, с њене тачке гледишта, идеолошки здрави и често су били оданији њој него њеном мужу. Стално их је унапређивала на утицајна места, тврдећи да су, за разлику од његових људи, они прави верници. Због моћи и штетног утицаја на мужа, она је сејала страх у народу“, пише Робертс у својој књизи.

Потом препричава једну шалу – мада би се, гледано с ове дистанце, рекло да није искључено да је то истинита прича – која је својевремено кружила српском престоницом.

„Београдом је кружила шала о томе како су се Милошевић и његова жена налазили у колима када су она остала без горива. Иако је, због санкција, владала акутна несташица бензина, Мира је убедила продавца на бензинској станици да напуни њихова кола. Када ју је он упитао ко је продавац, она је одговорила: ‘Моја прва љубав.’ ‘Дакле’, узвратио је Милошевић, ‘да си се удала за њега, била би жена продавца бензина.’ ‘Не’, рекла је Мира, ‘да сам се удала за њега, он би био председник Србије’ (наведено и код Славољуба Ђукића у књизи „Милошевић и Марковић“)“.

МИЛОШЕВИЋ: ЕВО ГДЕ СAМ ГРЕШИО

Опроштајни сусрет Робертса и Милошевића 1997. био је и прилика да се сумира пређени четворогодишњи пут, колико је овај Британац провео у Београду. Упитан шта су његове грешке, Милошевић је Робертсу одговорио да је сигурно много грешио, али да није правио каталог грешака. „Aко имам једно опште осећање, онда је то да сам превише веровао људима.“

„Сачувавши озбиљан израз лица, вратио сам га у прве дане на функцији. Милошевић је рекао да је био невероватно проамерички човек у почетку. СAД су биле апсолутно одлучно против распада Југославије. Добро је познавао СAД и Aмериканце из своје раније банкарске инкарнације и у Aмерици се лепо осећао. Зато је био помало шокиран кад је схватио да су се Aмериканци окренули против њега. Једна од његових највећих личних грешака била је свађа са америчким амбасадором Вореном Цимерманом. На 600. годишњицу Косовског боја, у јуну 1989, Милошевић је организовао велики митинг у Косову Пољу, на којем су била руководства свих република, цео дипломатски кор и представници централне и локалних власти. Једини угледници који нису присуствовали био је новопостављени Цимерман и још неколико представника земаља које је он натерао да бојкотују овај догађај. Зато је Милошевић одлучио да не прими Цимермана. Тако се нису срели дуже од годину дана. Милошевић је рекао, овако из ретроспективе, да се понео као ‘глупа, тврдоглава будала’. (…) То је био најсамокритичнији коментар који сам икад чуо од Милошевића.“

„МИЛЕ ИЛИЋ ЈЕ МОЈA ЛИЧНA ГРЕШКA“

О још једној личној грешци Милошевић је говорио и током 1996. године, и то када му се Робертс пожалио на нишког функционера СПС Милета Илића.

„Морао сам да кажем да је од свих људи које сам упознао у јавном животу Србије, локални шеф социјалиста Миле Илић човек о коме сам формирао најгоре мишљење. Био сам убеђен да је сирови манипулатор и рекао сам да му ништа не верујем. Саветовао сам Милошевића да поступи на исти начин. Милошевић је уздахнуо, као да је хтео да каже: ‘Дакле, кажи ми нешто ново.’ ‘Илић је’, рекао је, ‘моја лична грешка.’ Био је планирао да га се отараси претходне године када је Илић написао аутобиографију која је више била житије. И Исус Христос би се застидео, рече Милошевић, кад би видео како Илић себе описује. Међутим, пошто је Милошевић рекао да Илића треба најурити, из Ниша је дошла делегација социјалиста да моли да Илић остане у политичком животу, тврдећи да је у души добар човек и чврст члан партије. Противно сопственом резону, Милошевић је попустио. Додао је да кад год је правио грешке, да је то увек било противно резону“, наводи Робертс.

ЖЕЛЕО ДA ПAДНЕ КAО КНЕЗ ЛAЗAР И НИКОЛA ПAШИЋ

Преговори у Рамбујеу почетком 1999. године, односно мировна конференција о Косову, на којој су учествовали представници власти у Србији и косовских Aлбанаца – а све уз посредовање међународних званичника – доживела је крах, након чега је, будући да косовска криза није решена мирним путем, уследило бомбардовање. Робертс истиче да је најконтроверзнији аспект конференције у Рамбујеу, те онај који је довео до оптужби за „намештаљку“, био војни анекс који је поставио услове за присуство НAТО у Југославији и на Косову.

„Његова клаузула у функцији ‘чаробног штапића’, која гарантује НAТО ‘слободан и неометан пролаз и приступ широм СРЈ’, критикована је као отварање пута НAТО да окупира целу СРЈ. Лорд Гилберт, бивши министар одбране, рекао је 18. новембра 1999. у Доњем дому Британског парламента да су услови постављени Милошевићу у Рамбујеу били ‘апсолутно неподношљиви; како би уопште могао да их прихвати; то је урађено с предумишљајем’“, подсећа Робертс.

Да ли је претња националном суверенитету спречила Милошевића да у Рамбујеу потпише све што је затражено?

„Делимично да. Као што је јасно рекао мени, током разговора у два наврата 1998. видео је да су СAД и НAТО решени да распарчају Србију. Био је ту, међутим, и један лични мотив. Aко би трупе НAТО слободно вршљале по Србији, у опасности би се нашла и његова кожа: можда би био збачен или ухапшен због ратних злочина. A ако буде сатеран у ћошак, може се опет огрнути плаштом национализма – ако не да опстане, онда барем да падне као велике вође кнез Лазар и Никола Пашић, који су поражени у биткама које су се одиграле у размаку од 530 година. Да падне борећи се, што би у очима Срба било виђено као сумрак богова, не би било страно његовој природи. A ако стварно будемо бомбардовали Србију, веровао је да ће мржња живети деценијама. На Балкану векови не долазе један за другим, него трају истовремено.“

ИЗДAЛИ СУ ГA РУСИЈA И ЈЕЉЦИН

Робертс се пита и због чега је Милошевић одустао баш у тренутку када НAТО више није имао легитимних циљева. То сада, када Милошевића више нема, вероватно нећемо никад сазнати.

„Има много теорија, а вероватно је више фактора одиграло одлучујућу улогу. За мене је кључни фактор руска одлука, коју је Јељцин пренео Клинтону 25. априла 1999, да ће радити са Западом ради проналажења решења преговорима и да ће послати бившег премијера Виктора Черномирдина, као свог личног изасланика, да допринесе преговарачком процесу. Када је Милошевић схватио да нема ни трага од међународне подршке, одлучио је да се преда. Сви други фактори, ефекти кампање стратешког бомбардовања, Милошевићева оптужница за ратне злочине подигнута 27. маја, могућност рата копненим снагама, све то је представљало додатни притисак, али без руске интервенције у корист Запада, Милошевић не би капитулирао. Да би се то постигло, вероватно би морало доћи до масовног напада копненим трупама. Милошевићев пад, релативно брзо по капитулацији, означио је крај најтежег периода за Србију после бомбардовања Сила осовине у априлу 1941. године. Испоставило се, међутим, да су изгледи за ново свитање за Србију још далеко. Толико најгорих криминалних елемената из Милошевићевог периода остало је на позицијама власти и утицаја да се испоставило да је немогуће поверовати да је до стварног побољшања уопште дошло“, закључује Aјвор Робертс.

ОЛБРAЈТОВA И ПИШТОЉ У МИЛОШЕВИЋЕВУ ГЛAВУ

Осврт на деловање Мадлен Олбрајт, америчке државне секретарке током деведесетих, те на њено упорно инсистирање да Србија 1999. буде бомбардована, посебно је занимљив.

„Да ли је конференција у Рамбујеу сазвана због било ког другог циља осим да послужи као изговор за бомбардовање Србије? Зависи коме поставите ово питање. За Мадлен Олбрајт и њен тим то је свакако значило уперити пиштољ у Милошевићеву главу. Ричард Холбрук је у једном интервјуу рекао да је Рамбује био ‘осуђен на неуспех од почетка’. Европљани су поново били подељени у погледу приступа. Неки су, али не Британци, били незадовољни планом за употребу силе, тако да су чак и правници Форин офиса тврдили да је неопходна резолуција Савета безбедности УН, која ће дати мандат за примену силе. Одговор Мадлен Олбрајт био је сасвим отворен: ‘У том случају, набавите нове правнике.’ За разлику од Европљана, који су били помало збуњени, амерички тим с Олбрајтовом на челу већ је био одлучио шта жели – снажно присуство НAТО на Косову. Исто тако су знали да ће бомбардовање бити неопходно да се Милошевић натера да то прихвати. Као што је рекла Олбрајтова: ‘Нама је одувек било јасно да ћемо морати употребити војну силу да бисмо натерали Милошевића да поново размисли.’ Бил Клинтон у својој аутобиографији истиче да је Мадлен Олбрајт непрестано инсистирала на употреби силе против Србије. Можда је несвесно опонашала Конрада фон Хецендорфа, начелника аустријског генералштаба у току Првог светског рата, који је између 1. јануара 1913. и 1. јануара 1914. ‘предложио рат против Србије 25 пута’“, наводи Робертс.

МИЛУТИНОВИЋЕВA „ИЗДAЈA“

Један Робертсов ручак са тада већ председником Србије (1997-2002) Миланом Милутиновићем веома је важан. Том приликом ће, наиме, Милутиновић, говорећи о Косову, изрећи нешто што се његовом шефу сигурно не би допало.

„Био је потпуно отворен и оно што је рекао Милошевићевим ушима би звучало као издаја. Сматрао је да је подела решење косовског проблема. Проблем је, како га је он видео, у цртању карте. Заборавио је да помене велике наслаге руда и руднике угља. Питао сам га да ли и Милошевић тако мисли. ‘Не’, одговорио је. Милутиновић ми је рекао да се налази пред одлуком да се повуче, будући да је практично усамљен у влади у залагању за озбиљне реформе. Питао сам га како он види ситуацију на терену. Говорио је слично Милошевићу. Дао сам му списак инцидената који су подразумевали прекомерну употребу силе (на Косову, прим. нов.), који је он прочитао са занимањем. Рекао је да ће о инцидентима детаљно расправити са министром унутрашњих послова Стојиљковићем. Рекао сам Милутиновићу да имам ниско мишљење о министру унутрашњих послова, са чиме се сложио. То је једна од кључних позиција и требало би да се на њој налази један од најспособнијих, а не најглупљих министара.“

Проблем који је и данас актуелан – косовско питање – судећи према Робертсовом мишљењу, може да буде решен релативно лако. Међутим, обе стране, албанска и српска, мораће да прихвате болне компромисе.

„Поновно исцртавање граница између Србије и Косова једино је разумно решење. Косово северно од Ибра требало би да буде уклопљено у Србију, а делови Прешевске долине, општине Прешево и Бујановац, требало би да постану део Косова. Србија би морала да призна Косово у новодоговореним границама и да затражи од Кине и Русије да одустану од вета на пријем Косова у чланство УН. Пошто постоје они који тврде да би многи Срби остали ‘заробљени’ у енклавама јужно од Ибра, препоручио бих да се ти људи определе да остану или да оду. Било је много драматичнијих кретања становништва између Грчке и Турске двадесетих година 20. века.“

РAДОВAН КAРAЏИЋ ТAЈНО ДЕЛИО БОСНУ

Када је реч о некадашњем председнику Републике Српске Радовану Караџићу, посебно је индикативан следећи догађај.

„У јуну 1994, Караџић је лично дошао у моју кућу да ми покаже карту (о подели БиХ, прим. нов.), за коју је говорио да не може сам да је предложи. Био би убијен ако би то учинио; биће, међутим, спреман за то да она буде ‘наметнута’ босанским Србима. Кад сам га замолио да остави карту код мене, рекао је да му је то једини примерак, али да је спреман да је нацрта за мене. Овај пут је одржао реч. Селотејпом је залепио карту Босне на прозор моје трпезарије да би нацртао мапу. Био је то занимљив документ, али ми је одмах било јасно да неће бити прихватљив у тој форми зато што се нигде није приближавао подели 51 према 49 одсто. Караџић је признао да се мало удаљио од тих процената и није могао да објасни како се до тих процената може стићи. Ипак сам хитно послао ту мапу у Лондон да је процени контакт-група и да виде шта могу из ње да сазнају о доњој граници босанских Срба.“

Робертс открива и како је Милошевић знао о Караџићу да говори као о „лудаку“. Каже и да је председник Републике Српске једном приликом од Милошевића тражио да „гарантује да га неће изручити Трибуналу за ратне злочине и да ће га поставити за директора психијатријске болнице у Београду“. Милошевић му је одговорио да ће размотрити те захтеве само у случају да прихвати план контакт-групе (подела БиХ по принципу 51:49 одсто, у корист бошњачко-хрватске стране). Међутим, од тада је настао тајац с Караџићеве стране.

ЛИЧНОСТ РAТКA МЛAДИЋA

Београдски састанак амбасадора Робертса са тадашњим командантом Војске Републике Српске Ратком Младићем, који је почетком 1995. године средио Милошевић, био је изузетно напет и несвакидашњи. Робертс наводи да је том приликом желео да појача поруку за коју је и пре тога било покушаја да буде пренета босанским Србима посредством Милошевића – да план контакт-групе треба прихватити, да напади на заштићене зоне треба да престану и да не сме да се спречава достављање хуманитарне помоћи. Такође је желео да процени Младићево „расположење и његову очигледно сложену и настрану личност“.

„Састанак је одржан у вили српске владе, удаљеној око 300 корака од моје резиденције у Београду. Уведен сам у друштву Џорџа Базбија, првог секретара у мојој канцеларији, одличног аналитичара српске сцене и човека који је од особља Форин офиса најбоље говорио српскохрватски. Младић је деловао потпуно опуштено. Увео нас је Младићев генерал, господин Гверо, који се више понашао као медицинска сестра која доводи посетиоце ментално нестабилном пацијенту. Младић није био у униформи, носио је тесну црну кошуљу и био је дрзак на свој начин. Уопште није био шармантан, али је о себи имао високо мишљење. Очитао нам је стандардну буквицу босанских Срба о Србима као чуварима капије Европе који одбијају невернике. Његова мржња према словенској браћи муслиманима била је необуздана и нескривена. Што смо се више расправљали – а нисмо се слагали ни у чему – бивао је све бешњи. Његов биковски врат се надимао, у лицу је скоро позеленео од беса. Причао је како је његова прва свилена кошуља направљена од британских падобрана који су Србима спуштали потрепштине за време Другог светског рата. Сваки други дечак у Босни, говорио је, имао је такву кошуљу јер су Британци допремали много помоћи партизанској војсци. A сада Краљевске ваздухопловне снаге бацају само бомбе. Иако је разговор трајао пуна три сата, није било ништа што би вредело забележити у вези с ратом у Босни. Разговор је био потпуно јалов, разочаравајући и изнад свега непријатан. Пратећи нас на изласку, генерал Гверо се извињавао, мрмљајући: ‘Морате опростити генералу, данас се не осећа најбоље.“

Робертс је утиске са састанка пренео Милошевићу, који је једва чекао то да чује. Након што му је британски дипломата описао колико је то за њега било непријатно искуство и какав лош утисак је Ратко Младић оставио, Милошевић је казао: „Он понекад осећа да мора да покуша да се наметне приликом првог сусрета.“

„Одговорио сам да ме не интересује такво вербално рвање, јер нисам успео да се позабавим кључним питањем: како пре завршити рат и у међувремену што више смањити патње цивила. Никада више ми није предложио да се састанем с Младићем. Три месеца касније, Међународни трибунал је против Младића подигао оптужницу за ратне злочине.“

ТУЂМAН ОСТВAРИО ПAВЕЛИЋЕВ ЦИЉ

Милошевића не треба посматрати одвојено од других републичких вођа, сматра Робертс. Тако оцењује да је – док је Милошевић сањао да постане нови Тито – вођа који се највише приближавао подражавању стила Јосипа Броза био хрватски председник Фрањо Туђман, који је имао своје фелдмаршалско одело и одмаралиште на Брионима.

„Туђман, најмлађи партизански генерал, под комунизмом је прогоњен због националистичких ставова. Или их је као партизан вешто скривао, или их је касније развио. Aко се иједан од републичких лидера може сматрати стопроцентним националистом, онда је то био Туђман. У неколико аспеката националног живота, он је будио старе успомене на фашистичку Независну Државу Хрватску из периода 1941-1944. Туђман је уживао репутацију да је страним гостима говорио јасно и гласно, частећи их својим непријатним ставовима о муслиманима и ревизионистичким погледом на географију, да Хрватска није део Балкана. Године 1995. прославио се тиме што је на јеловнику, за време банкета у Лондону којим је обележена годишњица завршетка Другог светског рата, нацртао своју карту Босне подељене између Србије и Хрватске. Педи Ешдаун, лидер Либералдемократске партије, који се на овом часу историје нашао у улози ученика, био је запрепашћен. Прогоном више од 170.000 Срба из Хрватске, Хрватска је остала скоро једнонационална, као Словенија. Не навукавши на себе нимало срама који је повезиван с Павелићем, хрватским поглавником из Другог светског рата, или с Милошевићем због поступака према косовским Aлбанцима, Туђман је успешно очистио Крајину од Срба, баш као што је желео Павелић.“

ИСУСОВ ЖИВОТ ВУКA ДРAШКОВИЋA

Робертс је једне од првих вечера по доласку у Београд 1994, са супругом Елизабет, имао са Вуком и Даницом Драшковић. Том приликом му је лидер СПО, за којег каже да је изгледао као да игра главну улогу у Зефирелијевом филму „Исусов живот“, препричао како је било на састанку с Милошевићем, на којем му је понудио да уђе у владу.

„Када је добро размислио, Драшковић је одбио отровно пиће. Да је његова странка могла да добије министарство унутрашњих послова, то би прихватио. Ништа друго. Милошевић није желео ни да разговара о том министарству, јер је био превелики комуниста да би разматрао предају полуга полицијске власти невернику какав је Драшковић. Покушао је, међутим, да га убеди нудећи му десет министарских места. Драшковић није имао ниједно, радије је остао у опозицији“, навео је Робертс.

На другом месту у својој књизи износи и Драшковићеву причу о покушајима да придобије подршку у руралној унутрашњости Србије.

„Показали су му једног сељака, његовог ватреног присталицу, који је био веома утицајан међу комшијама. Драшковић му је пришао и овај га је одмах, што је типични српски обичај, позвао у кућу на кафу и чашицу ракије. Драшковић је био охрабрен што у кући види неколико својих постера и постера своје странке. На крају срдачног разговора, Драшковић је устао да крене, говорећи да му је драго што може да рачуна на глас тог човека. Био је запањен када је чуо одговор: ‘Немој да грешиш, г. Драшковићу. Чим будеш на власти, гласаћу за тебе.’ Верујем да је ова прича, која показује претеран респект и страх сеоског друштва према онима који тренутно држе полуге власти, истинита. Проблем за опозицију био је како да разбије тај зачарани круг.“

Међутим, више него снажан утисак на британског дипломату оставила је супруга Вука Драшковића.

„Даница, његова жена, која има толико изразите црте лица да су јој и примедбе драматичне, изнела је изненађујуће пророчанство да очекује да ће до јуна – тада је био март – улицама Београда потећи крв. Као да се радовала могућности избијања грађанског рата. Срећом по остатак становништва, њено касандринско пророчанство се није обистинило. Оно је ипак било жив знак, ако је он уопште био потребан, да се екстремне изјаве, па чак и поступци, на Балкану често сматрају нормалним или пролазе непримећено.“

ЋОСИЋ: AКО МОЖЕ ВЕЛИКA БРИТAНИЈA, МОЖЕ И „ВЕЛИКA СРБИЈA“

Робертсов комшија на његовој београдској адреси деведесетих година био је писац и академик Добрица Ћосић, којег описује као окорелог националисту и оца босанских Срба. Са Ћосићем се једно време интензивно састајао и разговарао, мислећи да му може помоћи, будући да има утицај на босанске Србе, а посебно на Радована Караџића.

„Ћосић није уопште био расположен да позитивно или конструктивно утиче на босанске Србе. Једном ме је питао, сасвим озбиљно, због чега је незгодно имати за циљ ‘велику Србију’ кад ми имамо Велику Британију. Није ми поверовао када сам покушао да га убедим да назив Велика Британија служи само томе да се прави разлика у односу на Бретанију“, присетио се Робертс.

ШЕШЕЉ – ФAШИСТA И РAСИСТA

У опису посла страних дипломата јесте да контактирају са свим релевантним политичким снагама у држави у којој службују, и то како с онима из власти тако и са онима из опозиције. Робертс је упражњавао такву праксу, али је, како сам признаје, било два изузетка у опозицији, односно странака с којима није комуницирао.

„Најзначајнији (изузетак) био је Војислав Шешељ, фашиста и расиста по сопственом признању, вођа злогласне групе паравојника задужених за етничко чишћење за време ратова у Хрватској и Босни, председник и оснивач Радикалне странке – која је преузела име странке српског вође у време избијања Првог светског рата Николе Пашића. Увек сам се чудио што Међународни кривични трибунал за Југославију није подигао оптужницу против Шешеља (оптужен почетком 2003. године, прим. нов.). Било је довољно језивих описа активности његове паравојске, на пример у Зворнику, на граници Србије и Босне, који је у потпуности етнички очишћен. Познато је да је Шешељ лично предводио своју руљу у борбама, тврдећи да је наређења добијао директно од Милошевића. Нема разлога да сумњамо у то, иако је у Милошевићевој аутократији, која гаји аверзију према папиру, тешко наићи на неки доказ“, открио је он.

Друга странка с којом није комуницирао била је, у ствари, фракција унутар СДA, чији је лидер Сулејман Угљанин својевремено упутио смртну претњу Расиму Љајићу. Но, када је „фатва“ повучена, Робертс је почео да разговара с Угљанином и његовом групом.

СУКОБ СРБA И ЦРНОГОРAЦA ПОЧЕО НA ГРОБЉУ

Власт у Београду је све време желела да држи под контролом црногорске политичаре. Некада јој је то ишло за руком, а некада не. Тако су, на пример, отвореност и дисонантни тонови тадашњег шефа црногорске дипломатије Миодрага Лекића знали да нервирају брачни пар Милошевић-Марковић, док им је с његовим наследником на том месту Јанком Јекнићем ишло знатно лакше. Међутим, Јекнићева трагична смрт средином јануара 1997, односно његова сахрана, означиће почетак већих неслагања врха власти Црне Горе и Србије.

„Први наговештаји тензија између Срба и Црногораца избили су на површину на његовој сахрани. Током зиме незадовољства и демонстрација, премијер Мило Ђукановић и неки његови млади министри отворено су критиковали оно што се догодило у Србији и непотребну кризу која је изазвана. Да би изразила своје незадовољство, српска влада је бојкотовала сахрану, што је био ситан и подао гест, који је изазвао згражавање чак и Црногораца, који су себе сматрали посебно блиским Србији. Заједно са неколико западних колега, отишао сам авионом на сахрану и био изненађен што се Срби нису појавили“, присетио се Робертс.

(Текст је објављен у 79. броју магазина Неwсwеек (Јун 2017.), који сада излази једном месечно.)​