ДУГА СЕНКА ТИТОИЗМА над Србијом

33

Можда морамо да се додворавамо НАТО силницима, али не морамо у себи да гајимо гује титоистичког злодуха

Пре неколико дана је у његовом родном селу Слатина, надомак Андријевице, откривен споменик Пуниши Рачићу (1886-1944 или 1945). То је изазвало хистеричну реакцију низа хрватских организација и медија, од оних из њихове матичне Републике Хрватске до оних у Хрватској све наклоњенијој Црној Гори из које потиче поменути српски национални делатник. Што се Србије тиче, на читав догађај се гледа равнодушно, готово као да се ради о сукобима око историјске улоге неког од активиста алжирског Фронта националног ослобођења из доба његове борбе против Француске. Да ли је то нормално?

УСТАШТВО У ПОВОЈУ

Ради се – без обзира на контроверзне елементе у његовој биографији – о неоспорном српском родољубу и ратном хероју. Пуниша Рачић је пре Балканских ратова учестовао у српским четничким акцијама у Македонији и на Косову, да би потом узео учешћа у ослобођењу тих делова Старе Србије. У редовима српске војске борио се током Првог светског рата да би после повлачења наших снага и владе у Грчку, наставио као комита да пружа отпор аустроугарским окупаторима на територији Црне Горе. Не треба ни рећи, по окончању рата био је у првим редовима борбе за уједињење две српске државе.

Све то, као и касније политичко деловање у редовима Народне радикалне странке, учинило га је познатим широј јавности. Међутим, сви политички и медијски рефлектори, како југословенски (тачније, тада још СХС) тако и европски, ка њему су били усмерени тек током летњих дана 1928. године. Јер 20. јуна – у то време народни посланик Рачић – на провокативне увреде хрватских чланова Парламента Краљевине СХС у афекту одговорио је пуцањем из пиштоља.

Свакако, у питању је био неприхватљив поступак. Али требало би разумети осећања Срба који су страшно искрварили током Првог светског рата и широкогрудо (али непрагматично) одустали од стварања уједињене српске државе, да би онда од хрватских првака – чији народ је статус поражене нације и консеквенце које произлазе из тога избегао привременим „братским падом“ у српски загрљај – на „дар“ редовно добијали антисрпске испаде. Оно што су нам усташе радиле маљем, хрватски политичари и медији су нам чинили речима већ који дан после уједињења.

УВРЕДЕ И БЕС

Да се присетимо једног од хрватских вербалних удара на Србе, тј. речи народног посланика П. Радића (синовца С. Радића, лидера Хрватске сељачке странке), упућених српским колегама нешто пре крвавог скупштинског дана. На помињање српске јуначке борбе у Првом светском рату, он је одговорио: „Колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо – па да будемо мирни!“

Пуниша је, контаминиран таквим хрватским понашањем, када се прелила чаша његовог стрпљења, необуздано испалио више метака у правцу првака несумњиво сепаратистичке хрватске опозиције. Последице тога била је моментална или накнадна (услед рањавања) смрт Ђуре Басаричека, Павла Радића и Стјепана Радића. Због тога је Рачић осуђен на вишедеценијску казну затвора, коју је уредно одслужио. У складу са законом, на основу доброг владања, на слободу је пуштен – као да у свему постоји нека чудна симболика, онда када смо кобно изабрали „рат, а не пакт“ – 27. марта 1941. године.

Током окупације која је уследила Рачић је живео повучено у Кнежевцу, где је држао млин и помагао српске прогнанике из тзв. НДХ. Постоје индиције да је одржавао и везе са Равногорским покретом, али, остарео и истрошен робијом, у њему свакако није имао иоле активну улогу. Но за нашу причу битно је оно што је уследило током успостављања контроле партизанских снага над Београдом.

ТИТОИСТИЧКА ИНКВИЗИЦИЈА

Још док су трајале борбе за нашу престоницу, у складу са раније припремљеним списком особа за хитну елиминацију, припадници партизанских безбедносних структура ухапсили су и П. Рачића. Наводно, он је одмах осуђен на смрт и у мору других егзекуција погубљен. Међутим, бројна сведочанства указују да то није био случај. Изгледа да су нове титоистичке власти радиле на томе да Рачић „буде доведен у Загреб, те да му се поново суди за атентат на Стјепана Радића“.

Замислите тај парадокс: док је западно од Дрине још био у току хрватски геноцид над Србима, док је „пуном паром“ радио усташки логор смрти Јасеновац, титоисти су посвећено деловали у прилог тога да освете некакве, спрам свега што се дешавало током Другог светског рата, минорне „српске злочине“ над –Хрватима. Јединице под командом Ј. Б. Тита ништа нису учиниле да онемогуће рад Јасеновца до самог слома НДХ (гутао је српске животе до априла 1945. године), али – још док су биле у току уличне борбе у Београду – приступиле су извршењу одмазде над Србима који су се у међуратном периоду замерили Хрватима.

ЦРВЕНЕ УСТАШЕ

Шта се даље дешавало са П. Рачићем? Како на основу истраживања хрватских публициста, наводи српски публициста С. Ц. Ћирковић – аутор лексикона Ко је ко у Недићевој Србији (Просвета, Београд 2009) – изгледа да је он 1945. године убијен у логору Бањица (који су титоисти преузели од старих „власника“ и још неко време користили као ништа мање суров затвор, мучилиште и стратиште).

По једној верзији хладнокрвно га је, испаљивањем метка у чело, убио комунистички тзв. „народни херој“ Владо Јанић Цапо (1911-1991), пошто је П. Рачић повишеним тоном затражио да се поштују права која му као затворенику припадају. По другој (такође хрватској) верзији, Рачића је из револвера убио Иван Стево Крајачић (1904-1986), истакнути хрватски комуниста и Брозов интимус (једини који је код њега у кабинет могао да уђе без најаве), познат по наглашеном националном (тачније шовинистичком) набоју.

Тај хрватски лажни „леви интернационалиста“ своју приврженост правима „радног народа“, изгледа, испољавао је тако што је светио хрватске сепаратисте из времена Краљевине Југославије. А „приврженост“ братству и јединству – како је указао новинар и истраживач хрватске србофобије Ратко Дмитровић – демонстрирао је организовањем систематског уништавања већине доказа усташких злочина у Јасеновцу. Штавише, приликом отварања Меморијалног музеја Спомен подручја Јасеновац у јуну 1968. године, после попијених неколико чаша ракије током свечаног ручка, обратио се следећим речима делегацији из Београда: „Мало смо вас овдје побили“.

МОСТОВИ МРЖЊЕ

Крајачић је самовољно убио Рачића јер је наводно „порушио мостове између Срба и Хрвата“. Као да њих већ током Првог светског рата нису срушиле хрватске пуковније које су у Мачви па и другим деловима Србије вршили страшне злочине над цивилним становништвом. Као да мостове нису разорили хрватски политичари који су ушли у Југославију са циљем да је на штету Срба убрзо после уједињења руше, и то тако да отму колико год је могуће српских земаља. Као да и остатке порушених српско-хрватских мостова са земљом нису сравниле хрватске усташе (које су уживале активну подршку великог дела свог народа) током крвавог србождерског пира. А југо-комунистички врх је дозволио једном тек танком црвеном глазуром пресвученом хрватском шовинисти да усред Београда убија српске родољубе и тако намирује ХСС-овске сепаратистичке рачуне из ранијег периода!

Тито са својим генералима у Београду,јуна 1945.Слева на десно:Велимир Терзиц,Пеко<бр /> Дапцевиц,Арсо Јовановиц,станко Пољанац,Тито,Коста Надј,Павле Јаксиц и Коца Поповиц.

То најбоље говори о суштинској природи титоизма. У питању је канцер који је разједао и разједа интересе, па и биолошку супстанцу нашег народа. Да се сада шире не бавимо стварањем лажних нација, од црногорске до муслиманске, на наш рачун. Или „цртањем“ накарадних граница на начин да је српски народ подељен у више република а сама Србија додатно осакаћена креирањем аутономних покрајина, док је, с друге стране, Хрватској припојена Далмација, која, са мањим изузецима, никад није била у њеном саставу.

АУТОГЕНОЦИД

Стари титоисти су територијално, идентитетски и на све друге начине черечили Српство. У томе су, нажалост, учествовали, из идеолошке опијености или личног опортунизма, многи Срби. Док су усташки злочинци затирали све српско тако што су једни Хрвати држали маљ и нож а водили су их други Хрвати који су давали наређења (не улазим у даље порекло и једних и других), дотле су Срби титоисти сакатили српство предвођени Хрватом Јосипом Брозом Титом (узгред, идиотска су наша настојања да „утврдимо“ да он није био Хрват јер његово недело је пар екселанс хрватско). Ту се радило умногоме о аутогеноциду.

Зато су титоисти можда и гори од усташа. А Србија им и данас робује. Њихов злодух лебди над нама. То се види и по томе што готово да кротко прихватамо хрватске лажи као што је она да је Рачић био терориста, уместо да нам је у првом плану чињеница да је један хрватски усташо-титоиста, уз асистенцију српских слуга Брозовог злочиначког режима, убио тог српског родољуба усред нашег престоног Београда. То симболично сведочи колико је Србија озрачена по нашу нацију затирућим титоизмом.

Док год се њега не ослободимо, нема нам спаса. Против спољних непријатеља пре или касније, са више или мање успеха, некако и можемо да се изборимо. Колико год да су моћни. Међутим, са отровом у нама то никада нећемо успети. Он нас паралише. Због њега систематски не радимо себи у корист, већ водимо неку врсту хладног грађанског рата у коме се српске снаге троше на радост наших непријатеља. И не ради се ту о припадности било којој странци или идеологији, већ о индоктринораности разним нијансама титоизма и југословенства, чега има чак и међу оним који искрено мисле да су спрски родољуби. А зар могу то да буду док величају Ранковића, Крцуна и друге српске комунисте који су дали огроман допринос српској несрећи?

НОВИ ТИТОИЗАМ

Свега тога требалло би да се сетимо док наша држава, медији, културне и друге институције пасивно пружају подршку новом убиству Пунише Рачића. У крајњој линији, није он примарно битан, већ наш однос према себи који и у вези са њим долази до изражаја. У реду, можда Рачић не би требало да има споменик у Црној Гори или Србији, али зар хрватска хистерија у вези с њим макар није погодна прилика да се сетимо злочина који су над нашим народом починили хрватски усташе и други душмани?

Надаље, није ли време да се запитамо зар Тито, наш највећи крвник, може да има меморијал у Београду, а Рачић не може ни спомен плочу у Црној Гори или Србији? Или није ли ово моменат да преиспитамо свој однос према титоистичким функционерима који поново добијају улице у Београду а били су саборци прикривених усташа као што је био, по свему судећи и Рачићев ликвидатор Крајачић?

Србијо, шта чиниш себи? Немали део твог народа и сви режими које си имала од формалног пада комунизма до данас, уместо да схвате борбу против титоистичког наслеђа као најважнији задатак, умногоме сузама сентименталности и на друге начине заливају тај отровни коров. Можда морамо да се додворавамо НАТО силницима, али сигурно не морамо у себи да гајимо гује.

КОБНА ОПАСНОСТ

Баш то чинимо, па на крају да одговорим на питање са почетка текста: да ли је нормално да Србија, она официјелна али и оличена у медијима, НВО, САНУ, итд., ћути док Хрвати дивљају у вези са подизањем споменика Рачићу? И док Ђукановићев криптоусташки режим доноси одлуку да га уклони? Одговор је кратак: јесте. У ненормалном контексту нормално је понашати се ненормално. Ако Србија ћути док се над нашим народом у Црној Гори врши идентитетски геноцид и да ствари буду горе тврди да су односи између Београда и Подгорице одлични – зар је за очекивати да се објективно сагледава улога Рачића и зла са којим се у разним видовима борио?

Недвосмислено је тако, али, док будемо сваљивали сву кривицу на објективно криву власт и анационалне кругове учаурене у медијима, култури и образовним институцијама, запитајмо се да ли су одговорне и оне наше патриоте што у духу ура-патриотизма избаце по коју клетву на рачун хрватских или албанских бојовника, а заборављају да су од њих гори и имплицитни (а не само експлицитни) заговорници црногорског етничког сепаратизма, припадници анти-Србије или овдашње апологете титоизма (макар упоредо тврдили да су за одбрану Косова, против НАТО а за Русију). То зло које је међу нама често адекватно не препознајемо као такво те је зато оно опасније од онога које је јасно дефинисано а стоји наспрам нас.

 

  • Комесар I Тимочког батаљона

    По свим коментарима које је објавио корисник ,,СТОП_ФАШИЗМУ“ о Драгомиру Анђелковићу, може се видети да је Анђелковић глорификатор СНС-а, а потом се може доћи до закључка да је овај текст пропагандног типа који има за циљ бацање додатног блата на историјски режим (који је друштвено, економски и светско-политички тренутно ненадмашив са тренутном политиком) и умањивање грехова, изадјства и срамоте садашњег СНС-овског…

  • Владица

    Слика србских,србождера и душмана.Ово све знамо,а данас је још горе.

    • Комесар I Тимочког батаљона

      Није баш тако, у питању је пропагандни текст који има за циљ блаћење социјализма ради умањивања грехова напредњака…

    • Владица

      Авнојевске границе и устав из 74-те су ми довољни докази.

    • Комесар I Тимочког батаљона

      И за једно и за друго Тито је најмање крив

  • Srele

    Dragomir Andjelkovic, cuveni ANALNI-GITICAR, podguzna muva pycoustog!

    E nisam bas toliki masohista da se toliko ponizim da ga citam.

  • СТОП_ФАШИЗМУ

    Dragomir Anđelković: Vučićev predlog o izborima racionalan, doneće stabilnost
    http://www.kurir.rs/vesti/politika/1196669/dragomir-andelkovic-vucicev-predlog-o-izborima-racionalan-donece-stabilnost

  • СТОП_ФАШИЗМУ

    „Ako se SNS potrudi na svim nivoima, a ne da taj posao prepusti samo Vučiću, može da postigne nešto i za Srbiju. ocenjuje Anđelković.
    http://www.politika.rs/sr/clanak/368761/Politika/SNS-u-predsoblju-evropskih-rodaka