Прочитај ми чланак"Сигурна сам да се и такозвано друштво сећа своје одговорнсти - од славских цртања нових граница, певања, прослава приликом 'ослобађања' разних тертироија.... Ни ти људи не желе да се сете себе у том времену"
„Проблем је у томе што се деведесетих радило, а што се и данас ради о широком друштвеном консензусу. У стварању ратног програма Србије учествовали су велики делови елите: политичке, интелектуалне, привредне, финансијске, војнополицијске… Неки су обликовали идеологију „сви Срби у једној држави“, неки су радили на њеној пропаганди, други су је опевали, трећи освештавали, четврти обезебеђивали финасије, логистику, а неки су спроводили“, каже историчарка Дубравка Стојановић. Она је у разговору за Данас, на питање колико су грађани Србије свесни одговорности Србије за ратове деведесетих, рекла да „такав рат није био могућ без значајне подршке и велике организације“.
„До сада, за више од четврт века, ништа од свега тога није дубински доведено у питање, читава та констуркција опстала је нетакнута и у њеном је егзистенцијалном интересу да тако и остане. Сигурна сам да се и такозвано друштво сећа своје одговорнсти – од славских цртања нових граница, певања, прослава приликом ‘ослобађања’ разних тертироија…. Ни ти људи не желе да се сете себе у том времену. Или, још горе – немају проблем да се сете, само их тишти што се лоше завршило. Зато је то ‘завет ћутања’, у коме једни друге покривају“, рекла је она.
А колико се друштво у том смилу променило?
„Мислим да се од 2000, ипак, много тога променило. И то нагоре. Уз то некако се сећање и раслојило, није исти однос према свим ратовима. Рат у Хрватској се готово и не помиње, само је остала Олуија. Због тога смо све даље од разумевања тог догађаја, јер се ни не говори о томе шта је било пре тога, од 1991. до 1995. Милисм да је то у највећој мери због тога што је тај рат изгубљен драматичним поразом и протеривањем Срба, па се тешко може очекивати неки ‘наставак'“, рекла је Дубравка Стојановић.
„Оно што јасно видим то је да се све време, после 2000, подржава разарајућа политика Републике Српске, али и замрзнуто стање на Косову. То ми недвосмислено говори да се ово време рачуна као неки интермецо, у очекивању повољнијег тренутка кад би се ти замрзнути конфликти могли поново одмрзнути и лепо наставити тамо где се стало 1995. или 1999. године. Због тога се тако лако дижу емоције у региону, зато је довољна једна реч па да се сви тобожњи напори помиште. Тако је на свим странама, али нас интересује Србија, а она је је та која држи отовореним питање БиХ и Косова. Ратови деведесетих нису ментално завршени. То се најбоље види из свих рушевина које су и даље свуда по региону, од Хрватске до Београда. То да се те срушене зграде нису могле поправити више од 20 година говори о томе да рат и даље ментално траје. Траје јер је и даље потребан елитама.“
