Прочитај ми чланак

ШКОЛОВАЊЕ СРПСКИХ ЂАКА У ИЗБЕГЛИШТВУ – Француска 1916-1918.

0

У тешким тренуцима страдања током Првог светског рата српски народ је успевао да своју омладину и војнике повучене са фронта школује у иностранству и тако сачува будућу интелектуалну елиту.

О томе је говорила поставка ауторке мр Маје Николове у Педагошком музеју у Београду „Школовање српских ђака у избеглиштву – Француска 1916-1918”. Од артефаката, на изложби су били заступљени делови оригиналне архивске грађе – сведочанства, писма, фотографије и предмети везани за живот 3.000 наших ђака који су се тих година школовали у Француској.

– Идеја о образовању српске омладине у Француској појавила се још почетком 1914, када је посланик Андре Онора предложио француској Скупштини да се упражњена места у француским лицејима попуне децом бораца палих у балканским ратовима. Ђаци који су се крајем 1915. и почетком 1916. укрцали на савезничке бродове, школовани су у швајцарским, италијанским, грчким и енглеским градовима, а пре свега у школским центрима у Француској. По доласку у Француску распоређивани су по основним и средњим школама, а за оне старије од 18 година организовани су матурски течајеви у Ворепу, Виривилу, Лоргу, Мон Дофену, Жозјеу као и матурски течај за техничаре у Клармон Ферану. Течајеви су имали за циљ да окупе српске ученике који су, после тешког периода у својој земљи, нашли коначиште и наставили своје образовање – каже ауторка поставке Маја Николова, додајући да су многи од њих, после положене матуре, настављали школовање на француским универзитетима.

Маја Николова, Школовање српских ђака у избеглиштву, Француска 1916-1918, Педагошки музеј, Београд, 2009.

Омладинци старији од 18 година, 1916. окупили су се у две српске гимназије – прво у Ници, а потом у Болијеу, где се настава одвијала по посебним наставним плановима, који су одговарали ратним условима. Ученике је надгледало наше Министарство просвете смештено на Крфу, као и истурено просветно одељење у Паризу.

– Ђаке су у Француску повели наши учитељи који су им помагали да се прилагоде новом језику, средини и култури. Ученици су били смештени у интернату али и у француским породицама. Слободно време проводили су певајући у хору, ангажовањем у литерарним и глумачким дружинама (часописи „Супериорац” и „Сатир”), као и фудбалским клубовима. У њиховим писмима стоји да су били задовољни условима смештаја, али и то да, колико год добијали хлеба увек им је било мало, јер су код куће били навикнути на више – објашњава Маја Николова.

Поред младића у Француској су се школовале и девојке, и сви заједно су, како каже наша саговорница, имали све карактеристике једне младости: волели су лепо да се обуку, па су џепарац трошили купујући ципеле. Било је, ипак, и оних неприлагођених – један младић је извршио самоубиство, а поједини су ухваћени у крађи… Професори су се трудили да их изведу на прави пут бринући да ови млади људи науче да поштују своје порекло и православну веру, као и да редовно славе школску славу Св. Саву.

Школовање српске деце у Француској ишло је већим делом на рачун кредита српске владе, као и на терет француског Министарства просвете. Тадашњим српским властима било је јасно да без образованог појединца нема модерне државе. Омладина образована у Француској постигла је запажене резултате у области медицине, архитектуре, права и филозофије, а као елитни део становништва помогла Србији да у послератни период уђе са генерацијом стручњака који су допринели унапређењу материјалног и духовног живота ратом разорене и опустошене земље. Циљ ширења француске културе односио се, такође, и на умањивање немачког утицаја, као и стварање друштвених веза којима је требало да се омогући укључивање људи с Балкана у француску културну и политичку елиту.