Прочитај ми чланакЗа чување крава у сремском селу Павловцима чобани добијају 1.000 динара по крави и плус 500 динара по радном сату на њиви.
Павловци су село поред којег не протиче ниједна река. Али, имају толико крава да се може рећи да имају реку млека. Испод су Фрушке горе. Најмање је село румске општине. У селу има 150 кућа у којима живи четири стотине људи. Кад их је било стотину више пре пола века, за сваког житеља била је по једна крава. Данас је упола мање. Лоше државне мере и немање чобана смањише број музара. Једино се не мења пашња, како се хвале, лековитих трава, због чега је млеко од њихових крава најбоље.
Илустрација
Сретох на пашњаку Бобана и Жељка, два сеоска чобана, подбочени на штапове и посматрају крдо говеда док пасе. Воле да диване, што рекли Сремци. О свему и свачему. Разумеју се у све послове. И у политику. Али, кад им поменух да их сликам и пишем за новине, ударише назад…
– Никако! Та, мене је срамота да будем у новинама. Посебно у „Политици”! То је наш најчувенији лист. И сад треба да ме брукате како чувам краве. Та, мани се ти тога – одмахне руком и крене на други крај пашњака Жељко.
– Нисам ни ја да се пише о мени. Жељко је у праву. Ми поштено чувамо краве овде у Павловцима. Ја издржавам жену и четворо деце од тога. Али, знате, није лепо да се у пише како сам чобанин… – подржа колегу Бобан, али се не љути ако се њихово чобановање нађе на странама новина. Рекоше: „Ми ти ништа нисмо казали, а ти пиши што си наумио.”
Казаше да имају месечно сваки по хиљаду динара од сваке краве коју терају на пашњак у шест ујутро, а увече у шест враћају кући. Сваки има по сат, наизменично, у току дана за ручак. Тога дана на пашњаку избројах 56 крава. Можда неког другог дана има која више или мање.
Зоран Стефановић, власник примерног имања и највећег броја музара у Павловцима, о томе каже:
„Ови наши чобани зарађују ко министри и стално нам повећавају цену чувања и рада на њиви. Пролетос дошли код мене и кажу да је цена скочила са 800 на 1.000 динара по крави. Ја то пренесем осталим
власницима и сви негодују. Чобани не попуштају. Веле све поскупело, а и славни тенисер Новак Ђоковић дошао у наше село да гради кућу. Кад смо им рекли да то што је Ђоковић дошао у Павловце нема никакве везе са чобанском ценом, они нам ’ладно одговорише да има. Ви ћете да продајете млеко, сир и остало његовим пријатељима по знатно вишој цени, а ми да радимо по старом. Е, нећемо! Чобана нема. Не можеш да га нађеш. Нигде. Попустимо. Ал’ ту није крај. У селу нема никога ко ће да ради на њиви.
Треба храну за стоку са њиве донети. Чобани нам се понуде и траже 500 динара на сат. То је скоро три пута скупље неко лане. Шта опет, него да им дамо. Нема ко други. Зараде, богами, некад дневно четири-пет хиљада. А вама веле како их је срамота што раде у нашем селу. Ако је тако неки иду у неку приватну фирму па нек раде за три пута мању плату.”
Последњих пет-шест година све чешће претежно пословни људи из Београда и Новог Сада у Павловцима купују празне старе куће које или реновирају или сруше па граде нове, да би овде уживали у тишини, чистом ваздуху и здравој околини. Један од таквих је и славни тенисер
Новак Ђоковић који је на обали Павловачког језера купио плац и ту, како мештани веле, гради породичну кућу.
Пре те навале пословних људи у Павловцима се могла купити добро очувана стара кућа за највише три хиљаде евра, данас таква достиже десетоструку цену. Али, ускоро неће бити кућа за продају, па ће Павловчани продавати њиве близу села као плацеве, Биће ар њиве, тако веле павловачки паори, ко сад стара кућа. Ако је тако, чобани имају лепих изгледа да опет подигну цену. И да их, вероватно, опет буде срамота.
