ВЕСЕЛИ И ТРАЧЕРСКИ ЖИВОТ ВИРЏИНИЈЕ ВУЛФ: Нервни сломови и Европа у превирању 1915.

0

Након више од сто година од објављивања првог романа Вирџиније Вулф, рођака познате списатељице у њеним дневницима и писмима открива једну потпуно другачију жену

„Јутрос сам изазвала малу свађу с Ленардом кад сам покушала да скувам доручак у кревету. Ипак, мислим да ће на крају све бити добро, тј. ако успем да се решим љуски од јаја.“

Тако је пре сто година писала Вирџинија Вулф, размишљајући о свом последњем домаћинском експерименту. Покушај да у кревету скува јаја био је само увод у једну од најгорих година у њеном животу. Читајући недавно њена писма и дневнике у Лондонској библиотеци, открила сам једну ведрију страну списатељице модернизма, за коју обично мислимо да је била озбиљна, измучена особа без смисла за хумор. Вирџинијин дневник и преписка откривају осетљиву, перцептивну младу жену, која је уживала у „трач партијама“ са својим пријатељима. Тај период њеног живота, јануар и фебруар 1915, био је затишје пред буру. Месец дана касније, доживела је тако тежак нервни слом да је остатак те године за њу био изгубљен.

Нажалост, ти нервни сломови нису били ништа ново. Први је доживела са 13 година након изненадне смрти мајке. Други после смрти оца 1904. Трећи у 31. години, мање од годину дана након удаје за Ленарда Вулфа. У периоду од 1913. до 1915. Вирџинија је неколико пута покушала да се убије.

ПРЕОКРЕТ

Ипак, 1915. требало је да буде добра година за њу. Објавила је свој први роман и почела да зарађује за живот од критика и рецензија. Она и Ленард су живели у Ричмонду и планирали да оснују сопствену штампарију. Дакле, зашто је онда те 1915. дошло до таквог катастрофалног преокрета?

Вирџинија се четири-пет година мучила с безброј верзија романа „Излет на пучину“ – Ленард се сећа да га је прерађивала „са страшћу равној мучењу“. Роман је напокон објављен 26. марта 1915, дан након што је Вирџинија отишла у стационар, у којем је остала наредних шест месеци.

Поново сам ишчитавала писма и дневнике своје баба-стрине у Лондонској библиотеци – њен отац сер Лесли Стивен био је директор библиотеке од 1892. до своје смрти 1904. Кад ми је библиотекарка показала њен оригинални члански картон, схватила сам да је имала само 22 године кад је на картону уписала да је по занимању „уседелица“.

Вирџинијина приватна преписка је жива и разноврсна по садржини – од књижевних врхунаца, преко кућних нискости и трачева о њеним савременицима и родбини, често сатирична, с понеком заједљивом опаском.

Страница из дневника Вирџиније Вулф;

РАЗВОЈ

Дневници нуде и фасцинантан увид у Вирџинијин рани развој као списатељице: „Цело јутро сам писала с бескрајним задовољством, што је необично јер све време знам да нема разлога да будем задовољна оним што пишем и да ћу за шест недеља или чак дана то мрзети.“ (6. јануар 1915). Ипак, те сумње личе на успоне и падове које доживљава сваки писац, а не само жена на ивици нервног слома. Према мишљењу Вирџинијиних најближих, завршетак рада на „Излету на пучину“ био је главни разлог њеног нервног слома 1915. Дакле, шта је у том роману изазвало такав лом? Постоји много интересантних паралела између тог романа и Вирџинијиног живота током година кад га је писала. Њена јунакиња Рејчел Винрајс, која бродом из Енглеске плови у тропску јужноамеричку џунглу, на том путовању спознаје себе, што одговара Вирџинијином изласку из заштићеног викторијанског детињства проведеног у Јужном Кенсингтону и уласку у период интелектуалног и сексуалног ослобађања у Блумсберију, где се преселила након очеве смрти. Исто тако, Рејчелини први кораци у свет жене осликавају догађаје у Вирџинијином животу – док је прерађивала „Излет на пучину“, верила се, а затим и удала за Ленарда Вулфа. Невиност, повређивање и страх од сексуалне блискости сталне су мучне теме овог романа, који одражава бојазни и његове јунакиње и ауторке. Оклевајући током пролећа 1912. да прихвати Ленардову просидбу, Вирџинија се борила да помири осећање „половичне заљубљености“ у њега са својеврсним гађењем због „сексуалног аспекта тога“. Пишући му неколико недеља пре него што су се верили, објаснила је шта је спутава: „Као што сам ти грубо рекла пре неки дан, ја према теби не осећам страст. Има тренутака – један од њих је био кад си ме пре неки дан пољубио – кад осећам као да сам од камена.“ Она је оклевала не зато што је премало осећала, већ можда зато што је превише очекивала. „Ми обоје желимо брак који је сјајан живи организам, увек живахан, увек страствен, а не мртав и млитав као већина бракова. Много тражимо од живота, зар не?“ (мај 1912).

Рејчел Винрајс исказује слична осећања кад свом будућем супругу Теренсу Хјуиту каже: „Целог живота сам желела неког коме ћу моћи да се дивим, неког изузетног, великог и сјајног. Већина мушкараца је тако мала.“ Као и Вирџинија, Рејчел се диви свом будућем мужу, али се плаши онога што је очекује као супругу. Вирџинија пише Ленарду: „Понекад сам љута због јачине твоје жеље“, а Рејчел о мушкој сексуалној жељи каже: „Она јесте застрашујућа, она јесте одвратна.“

Много је спекулација о сексуалном аспекту односа Вулфових – да ли је у том браку било секса, да ли је она била фригидна или лезбијка? Пре веридбе Вирџинија је Ленарду написала следеће: „Желим све – љубав, децу, авантуру, интимност, рад.“ Често је приказивана као жена без материнског порива, али изгледа да то није тачно. Она и Ленард су се надали да ће имати своју породицу. Међутим, била је сувише лабилна за материнство.

Вирџинија је знала да свој живот дугује Ленарду, што потврђује писмо које је 1929. написала својој љубавници, чувеној Вити Саквил Вест: „Да није било њега, одавно бих се убила у једном од оних напада болести.“

ПРЕВИРАЊА

Година 1915. била је тешка не само за Вулфове већ и за Европу, која је била у превирању. Иако Вирџинија није директно писала о рату, он одзвања у њеним романима, посебно у „Јаковљевој соби“ (1922) и „Госпођи Даловеј“ (1925). Вирџинијино противљење рату било је тесно повезано с њеним феминизмом – она га је називала „нечувеним мушким изумом“ и још једним изразом мушког шовинизма. У „Три гвинеје“ (1938) написала је: „Главна мушка занимања су проливање крви, зарађивање новца, издавање наређења и ношење униформи.“

Вирџинија је мрзела рат, али се гнушала и популарних парола својих сународника, као што је била „Обесите Каисера“, па их је у јануару 1915. у писму уметнику Данкану Гранту овако описала: „Изгледају испуњени најдивљим и најпрљавијим страстима.“ Ту помиње и концерт у Квинс холу, „где је патриотско расположење било тако одвратно да ми је готово позлило“.

У фебруару 1915. Вирџинија и Ленард отишли су да виде штампарију у Фарингдону. Најзад, 1917. године основали су издавачку кућу „Хогарт прес“, у којој су објавили дела Т. С. Елиота, Катарине Менсфилд, Е. М. Форстера и Сигмунда Фројда, као многих других истакнутих писаца 20. века.

ПАРТНЕРСТВО

Шта год да је истина о браку Вулфових, њихово партнерство било је од огромне важности за књижевност 20. века. Без Ленарда мало је вероватно да би Вирџинија довољно дуго поживела да напише „Госпођу Даловеј“, „Светионик“ и „Таласе“, романе који се данас сматрају узорима модернизма. Нема никакве сумње да је међу њима постојала дубока љубав. Вирџинијина опроштајна порука Ленарду, написана пре него што се у марту 1941. удавила у реци Уз, сведочанство је њихове блискости: „Желим да ти кажем да сву срећу у животу дугујем теби. Био си бескрајно стрпљив са мном и невероватно добар… Мислим да двоје људи не могу бити срећнији него што смо били ми.“ Тај опроштај је тако сликовито наговештен у Теренсовим последњим речима упућеним Рејчел на самрти, написаним 30 година раније: „Не постоји двоје људи који су икада били срећнији од нас.“

Кад је пре 100 година изашао роман „Излет на пучину“, критика га је добро примила, иако је Вирџинија била сувише болесна да би то знала. У јануару 1915, по повратку из шетње поред Темзе, написала је: „Писање ме сад толико одушевљава зато што волим да пишем и, искрено, уопште не марим шта други кажу. У какав само океан ужаса човек мора да зарони да би пронашао бисере, али вредело је.“ Најзад, Вирџинијино лудило било је део писања, а писање део лудила. Можда је због бисера вредело заронити у тај океан ужаса.