Прочитај ми чланакТек је годинама касније, када је увелико био скрајнут са политичке сцене, Ранковић говорио да је постао свестан своје грешке што није схватао колико је питање граница важно. А колико је заиста важно најбоље знају и судије Арбитражног суда у Хагу које су прошле недеље изнеле мишљење о деценијском спору Хрватске и Словеније око Пиранског залива.
„Шта је уопште важно да ли је Вуковар у Србији или у Хрватској, и један и други град ће да буду у Југославији“, парафразиране су речи невидовитог Александра Леке Ранковића о југословенским унутрашњим границама које нас „спајају, а не раздвајају“ и које још увек одзвањају широм бивше државе, од Лепосавића до Пиранског залива.
Тек је годинама касније, када је увелико био скрајнут са политичке сцене, Ранковић говорио да је постао свестан своје грешке што није схватао колико је питање граница важно. А колико је заиста важно најбоље знају и судије Арбитражног суда у Хагу које су прошле недеље изнеле мишљење о деценијском спору Хрватске и Словеније око Пиранског залива.
А све је, заправо, почело с краја Другог светског рата када су авнојевске замисли о шест република почеле да се остварују у пракси и када је такозвана „Ђиласова комисија“ разграничавала републике, што је посао за који су баштиници НОБ-а веровали да је питање чисте формалности. Али границе на Балкану никада нису само питање формалности. Готово све републике које се међусобно граниче имају спорове, или потенцијалне спорове. Највише Хрватска, јер се уз Србију граничи са највише других република — по четири. С тим што Србија бар према Босни и Херцеговини нема гранични спор (осим питања права на експлоатацију Дрине), делом и због тога што се целом границом граничи са Републиком Српском.
„Југословенски комунисти су после Другог светског рата били мишљења да државе и нације треба да изумру и да треба доћи до еволуције, што је значило и да се афирмисане нације полако укину, а неафирмисане да се афирмишу. На том трагу дошло је и до проблема са историјски афирмисаном нацијом — Србима“, каже историчар Чедомир Антић.
Када је реч о границама, Антић наводи да су постојале јаке тежње да се Србија сведе на преткумановске границе.
„Ипак, после Другог светског рата, Србија је била на страни победника, и одустало се од конфедерације, а дошло се до идеје Србије са аутономним покрајинама које је требало да праве равнотежу“, каже Антић.
Србија као потенцијално највећи проблем у будућности очекује отварање питања границе на Дунаву са Хрватском. Хрватска страна се залаже за „вијугаву“ границу, која се не поклапа са током Дунава, а основ су старе катастарске општинске мапе из времена Аустрије.
„Ту границу је цртала ‘Ђиласова комисија’ 1945. године, они су је цртали од Илока до села Јамена“, каже Горан Николић са Института за европске студије, а као „остатак“ границе је подразумеван ток Дунава.
У новом Недељнику, који је на киосцима од 6. јула, можете да читате анализу како су настали сви проблеми и спорови некадашњих „братских република“ у вези са границама и како се су се у протеклих сто година цртале границе на Балкану.
