Прочитај ми чланакПитање чланства Србије у Светској трговинској организацији (СТО), које би подразумевало измену актуелног Закона о забрани производње и промета генетски модификованих организама, поново се нашло у седишту пажње јавности, имајући у виду чињеницу да је у београдском Медија центру ове седмице одржана панел дискусија “Приступање Србије СТО и ЕУ у доба популистичких изазова међународној трговини”.
И док се ватрени заговорници придруживања наше државе “европској породици народа” из петних жила труде да убеде народ да ГМО производи нису штетни, наука и примери из досадашње праксе говоре нешто посве друго. Медицински стручњаци светског реномеа истичу да састојци из генетски модификоване соје могу да промене ДНК бактерија које несметано живе у људском организму, тако што те бактерије постају штетне по наше здравље, док код жена које конзумирају млеко крава којима је убризган хормон раста чешће обољевању од канцера дојке.
Истворемено, штетни састојци из генетски модификованог кукуруза лоше утичу на крв трудница и њихових нерођених беба. Тестирања спроведена на животињама јасно су показала да су се код заморчића храњеним ГМ парадајзом после извесног времена појавили чиреви на желуцу, док су мишеви у чији организам је уношена генетски модификована соја добили оштећења јетре, панкреаса и тестиса. Иста исхрана изазвала је обољење бубрега и озбиљне срчане проблеме код зечева. Када је о другим производима реч, испоставило се да генетски модификован грашак често проузрокује алергије код заморчића, а генетски модификована уљана репица масну јетру, или, да зло буде још веће, цирозу.
Најзад, генетски модификован кукуруз “оборио је” имунитет код испитаних животиња, умногоме смањио њихову плодност и убрзао им старење, због чега им је скраћен животни век.
Имајући у виду наведене податке, не чуде закључци да би континуирано коришћење таквих производа упропастило не само наше животе, већ би негативно утицало и на на неколико генерација наших потомака, те неповратно загадило животну средину.
Опаности које вребају од коришћења ГМО производа ваљано је описао Ричард Левонтин, професор генетике на Универзитету Харвард, који је је констатовао да се “увек можемо умешати и изменити нешто у одређеном екосистему, али нема начина да спознамо све нежељене ефекте интервенције”. У сличном тону, британски професор Филип Џејмс упозорава: “Утисак да је све сасвим транспарентно и безбедно – наиван је. Мислим да не схватамо димензије онога у шта се упуштамо. Упозорења научника, нажалост, наилазе на “зид ћутања” у Европској унији и шире на Западу.
Према важећим законима у ЕУ одлуку о промету ГМО производа, или сировина, доносе институције Уније, а не земље чланице, што потврђује тезу о Унији као “отуђеној држави”, која се при одлучивању води у највећој мери интересима крупног профита и мултинационалних компанија, уместо да служи интересима обичних грађана. Мада 15 од 27 чланица Европске уније тражи уклањање генетски модификованих организама са своје територије, процењује се да ЕУ сваке године увезе преко 36 милиона тона ГМО сојиног брашна и соје за исхрану стоке. Сједињене Америчке Државе неретко одлазе и неколико корака даље од Европске уније, у жељи за гомилањем капитала. Илустрације ради, Конгрес САД се пре неколико година без трунке стида и срама оглушио о гласне захтеве потрошача и поништио законска решења којима је било предвиђено обележавање ГМО производа.
Одлука конгресмена ишла је наруку произвођачима, попут мултинационалне компаније Монсанто, водећег произвођача ГМО семена и хемијских хербицида у свету. Али, процењује се да је у протеклих десет година, од када је сервиран први оброк сачињен од ГМО прозивода, број грађана САД оболелих од хроничних обољења увећан за најмање десет одсто, да су алергије на храну у тој “обећаној земљи” учестале, као и да су се код многих људи јавили хронични проблеми са варењем и неплодношћу.
С друге стране, у Русији је на снази закон о забрани узгоја ГМО биљака и животиња, осим за коришћење у научноистраживачким радовима, а забрана се односи и на семена која се добијају употребом метода генетског инжењеринга. “Руски модел” требало би да следе и српске власти, што значи очување постојећих правила о забрани ГМО производа. У супротном, наша држава суочиће се са последицама без краја и конца!
