Прочитај ми чланакНа сајту Народне библиотеке налази се дигитална библиотека Велики рат која за циљ има да донедавно недоступна сведочанства из периода Првог светског рата учини јавно доступним. Реч је о преко 400.000 публикација, из Србије али и света. Многе од њих су део породичног наслеђа и у свом првобитном, углавном лошем физичком стању, до сада нису штампане и једноставно заборављене.
Овај пројекат ће значити поновни Васкрс за епопеју 1914-1918, која је вероватно и најсјајнији бисер српске историје, док ће данашњем читаоцу пружити увид у индивидуална и колективна искуства његових славних потомака. Колекција је подељена на Књиге, Периодику, Рукописну грађу, Плакате, Слике, Картографску грађу, Разно, а ту је и виртуелна изложба Црњански у рату, која садржи лична документа нашег великог писца и нека од првих издања дела насталих током рата.
Међу заиста богатом и разноврсном грађом, налазе се и мучни призори на фотографијама попут српских војника који личе на живе лешеве крај савезничких лекара, или вешала на којима виси српско цивилно становништва у Крушевцу, Чачку, Мачви и другим местима, док злочинци поносно крај њих позирају, затим колоне изгинулих на Церу, лешеви на Крфу који чекају да пођу у Плаву гробницу или импровизовани крстови над издигнутом земљом дуж повлачења српске војске. Све оне нуде једну ширу слику страдања. Ипак, овај сајт није само помен страдалима, већ и помен победницима. Победницима који су, било да су обични српски сељаци који обрађују своју земљу у стању мира, а који су чинили већину српске војске, или млади српски интелектуалци, школовани у Паризу, ушли у борбу за једну, заједничку идеју која је много већа од саме победе: jасно припадање нечему већем од појединца.
Један од неретко заборављених победника, рођени брат некадашњег председника САНУ, Александра Белића, и брата близанца Владимира Белића, свакако је и Емилио Белић (1877—1942), првобитно пуковник из Првог светског рата, командант Дринске дивизије у Ваљеву, а касније и армијски генерал и носилац Карађорђеве звезде. Урош Предић је направио његов портрет, по доступној фотографији, седам година након његове смрти. Ипак, о њему нема онако бројних записи попут оних о нашим генералима са чином војводе – Степановићу (о коме је управо Белић оставио биографску књигу), Путнику (Књигу о Радомиру Путнику приредио је његов брат Владимир), Мишићу или Бојовићу, али је он сам оставио једно врло важно сведочанство о духу свог народа у рату.
Писано је далеко ван Отаџбине, у Тунису, иако показује да сви путеви воде ка њој. У њему нема личних хвалоспева, већ оних на рачун српске војске и њиховом односу према новој ситуацији у којој себе затичу. Читајући те редове, након оних поменутих призора са фотографија, безнађе се заиста претвара у понос. Реч је о књизи успомена под називом Уздаси из туђине: слике из живота наших војника у Бизерти, а на самом њеном крају стоји датум: 26.10. 1916.
Рањени и болесни српски војници су у ову, тада француску базу на самом северу Туниса евакуисани неколико пута, крајем 1915. и почетком 1916. године након Албанске голготе, и сукоба на Солунском фронту, као и 1917. када су пристизали контигенти добровољаца. Они опорављени и стасали за поновну борбу, током целог рата отпремани су из Бизерте назад на Солунски фронт. Како Срби од савезника Тројне антанте често остају без икакве помоћи, а исти им наносе чак и отворену штету, попут спречавања превентивног напада Бугара услед гомилања њихових трупа на граници 1915. године, или статуса српске војске који је понекад личио на статусе колонијалних трупа великих сила (они који требају бити на првим линијама, па самим тим и да први умиру, попут случаја из 1915. генерала Жофра који не помаже српској војсци на Солунском фронту, и у неколико наврата је оставља саму да ратује, али када је приморан да делује, шаље сенегалске, а не француске војнике) јасно је да у геополитичким играма често не иду заједно морални чинови и одређени интереси.
Однос савезника, заиста подсећа на Орвелов чувени исказ да су све животиње једнаке, али неке животиње су једнакије од других. Ипак, када се посматра ситуација на Бизерти, то баш и није тако, додуше захваљујући једном личном подвигу. Треба истаћи да је за француску срдачност, обуку и изврсну негу најзаслужнији био адмирал Гепрат, који се успротивио чак и врховној команди Француске, и самоиницијативно сместио српске војнике у саму варош уместо пустиње и наредио појачано следовање хране, а болеснике је, чак и оне са најзаразнијим степеном, лично и готово свакодневно посећивао. Незаборављајући му заслуге у рату, петнаест година након сусрета из Бизерте и његовог доласка у Београд, Срби су га у то име носили на рукама низ улицу која и данас носи његово име.
Једина фотографија, многе странице и последња реченица ових Белићевих дневничких записа односи се управо на Емила Гепрата. На једном од двадесет четири српска гробља, данашњем Мензел Бургиби, које је и данас лепо и брижљиво чувано и очувано, о трошку државе Тунис, са мермерним мачевима у облику крста изнад сваког гроба страдалог Србина, недостаје још само и натпис овог адмирала о српском народу, преузет из Белићевих записа: Врло дуго, ви сте одговарали са хладном и неуморном чврстином: овуда се не пролази!
Прожет чашћу својих обећања, верношћу својих успомена и славом своје прошлости, српски се народ заклео да их не изда: победити или умрети. Једна једина воља их је водила: све за тријумф Србије. И када је изгледало да је све изгубљено сем части, и када није више остало ни наде у шимерично чудо какво, и у тој крајности чак, ваше стојичке душе одбише да поклекну. Мир који би диктовао непријатељ, ви одбисте као бешчашће. И подржавана божанственом вером, челичном вољом, јачом од најгорих страдања , војска Српског народа, одбила је да се преда у руке подлог нападача; остала је гордо право, чувајући побожно у срцима својим, свету слику прегажене Отаџбине.
Претпоставља се да је ка северној Африци упућено око четрдесет хиљада српских становника, а у самој Бизерти бројке варирају између девет и дванаест хиљада људи. Занимљиво је да је у логору Лазуаз постојало и српско позориште Африка са капацитетом од три хиљаде гледалаца, а које је одиграло значајну улогу у неговању традиције и културе у часовима неспокојства и изгнанства. Културни живот огледао се и у наступима Подофицирске музичке школе, изложбама појединих српских сликара, а постојао је и дневни лист Напред. Срби су имали и своју цркву и могућност слободног прослављања верских празника попут Божића и крсних слава.
На самом почетку својих бележака, Емилио Белић оставља један овакав запис: Тешко би било погодити, какве су се мисли гомилале над набраним челом и мрким погледом, болешћу усјакталих очију, ових красних војника, који и после ових мука и невоља које су претрпели, не мисле ни о чему другом, већ да оздраве и врате се понова у ровове и последњом капом крви, која им је још остала, запечате своју љубав према оном малом, али драгом парчету земље, који се зове Србија. Ту нема речи о јадиковању и очају, или уживању у лепотама Туниса, конформизму и слављу што су напокон на сигурном, где их нико неће напасти, и где неће сахрањивати нове пријатеље или чланове породица. Српски војник једино чека да поново види своју Отаџбину, која је постала једно велико гробље, дуж целе своје границе, али која ипак још увек нуди спас.
Тај спас огледа се у доживљају своје земље као Mајке, и војнике води жудња за тобом, страст да те осветим и братска помоћ ових добрих људи. У једној од представа у позоришту Африка, Белић записује цитат: Ох, мајко мила, ето нас идемо ти у загрљај, иако знамо да нас на прагу чека она, увек иста, увек страшна, увек неумитна смрт. Прећи ћемо и преко ње, ето нас, шири руке… Та слика постаје још упечатљивија када Белић прикаже и своје импресије након самог искрцавању у Бизерту када су се и Тунижани окупили да виде хероје Церске и Колубарске битке, те војнике који су побеђивали многоструко бројније и наводно јаче своје непријатеље. Он, наводи: А бeдно су изгледали ти хероји (…) По неке од њих жалост је била погледати. Живи мртваци у пуном смислу речи. Не би човек рекао да је могуће да људско створење, толико омршави и ослаби.
Бескрајно су тужни и разговори које је Белић записивао, вођени у шаторима логора Надор који су се непрестано умножавали. Тако је остао податак о неименованом трећепозивцу од педесетак година и младићу од једва осамнаест. Иако је њихово физичко стање забрињавајуће, њих брине оно у матичној земљи, као и свакодневница њихових мајки, сестри или жена које су остале у њој. Имају ли и оне следовања хране попут њих у Бизерти? Знају ли да су живи после свих тих битака, повлачења и таквог далеког пута, по оштрој зими и снежним путевима Албаније? Јесу ли сигурне без српске војске од бугарских и аустроугарских зверстава? Младић се пита: Можда моја сеја, сирота моја мала Станија сада проси негде? Невероватна је њихова вера и оптимизам у неку бољу сутрашњицу, па тако једни другима пружају утеху речима само да су живи бар и видећех их, добар је Бог.
Дошавши без ичега у Бизерту, са личном имовином коју имају на себи, у похабаним и различитим униформама, занимљива је честитост и захвалност извесног војника Здравка, који одбија да прими новчану помоћ од лекара коме је причао о својим личним доживљајима из борби, пред полазак натраг на Солунски фронт. Здравко говори да само жели да се пренесе његова вечита захвалност на лечењу и да ће својој деци, када се рат сврши, испричати да овде, далеко преко мора, има исто тако добрих људи, као и код нас, и да у своју молитву пред спавање, додају још: и све оне, који су спасли тату и све наше војнике.
Један други војник, по имену Павле, одлази натраг на фронт, растројен и у сузама. Узрок томе је да су му два рођена брата преминула у Тунису, а да он није стигао да им ода почаст на гробу. Када му надређени понуди да одложи свој полазак и посети почивалишта своје браће, он одговара речима: Не господине капетане, нећу да се праштам. Ја сам се у срцу, већ са њима опростио. Они би се љутили кад бих ја сада, због тога, да одем до хумке, под којом леже њихове кости, пропустио да одем тамо, где ме дужност зове. Знају они да ћу их ја оплакати и оплакивати свуда.
Након тих неколико месеци, наизглед побеђених, отписаних и потлачених, ситуација се променила. Повратници на ратиште престају да буду болесници у далекој француској луци и исписују победе код Битоља, Флорине и других места. Емилио Белић, у тим данима промена, реорганизација и нових подухвата, пише ове речи: Сада, ти су болесници поново постали војници и ти очајници – горди хероји. Они већ сада побеђују, праћени славним својим савезницима и прелазе границу њихове изгубљене Отаџбине. Час освете је куцнуо.
И заиста, српска војска се вратила и срушила велику Аустроугарску империју, и бивала слављена као херојска у насловима британске, руске, француске и америчке штампе. Разлог томе био је прост. Ниједна империја није Мајка сваком становнику. Србија је Србима то била. Мајка која се огледала у слободи, укорењеној традицији и јасној свести о својој припадности. Тога у империји није било, а оне неупитне разлике међу народима просто су занемарене. Отуда је немачки цар Вилхелм II тај пораз и продор који је по њему одредио рат, начињен од шездесетдве хиљаде српских војника, сматрао срамотним. Међутим, било је и војсковођа, са друге, непријатељске стране фронта, који су разумели ко им је противник. Један од њих, био је и немачки генерал фелдмаршал Аугуст фон Макензен, који се обратио својим војницима, поводом рата са Србима, идућим исказом: Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог.
Ви полазите на српски фронт и Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе. Изгледа да нас је заиста познавао. Уколико ми данас познајемо довољно себе, а део нас је свакако и оно наслеђено, пробајте пронаћи ову књигу Емилија Белића у некој од провинцијски библиотека или било којој књижари. Имају ли, макар један примерак?
