Прочитај ми чланакУ пролеће 1409. Стефан је саставио песничку посланицу од десет строфа чија почетна слова праве акростих "слово љубве", која је деспоту послужила првенствено као дипломатски акт.
Оливера се по доласку у Београд није много мешала ни у политику ни у управне послове у новој српској престоници, али је остала верни саветник свом брату Стефану, у чему је на неки начин заменила њихову мајку, која је у јесен 1405. године умрла.
Смрт кнегиње Милице је очигледно допринела новом погоршању односа између браће Лазаревића, јер није више било те особе која је са ауторитетом мајке и владарке могла да обузда Вукове амбиције и већ 1406. године се он поново одметнуо и побегао Сулејману у Едирне да од њега искамчи трупе да би наставио да се с рођеним братом туче око тога што је умислио да је његов праведни део у подели очевог наследства.
Деспот Стефан се у прво време прилично пасивно одупирао Вуку и његовим турским најамницима и зато што је хтео да умањи жртве у братоубилачком рату а и због тога да се не огреши проливањем братске крви. А пошто Угари, због својих разних унутрашњих проблема, нису могли да му прискоче у помоћ био је у све тежој ситуацији опкољен од Вука и Турака у Београду. Вук, међутим, није презао ни од чега да до краја истера хир о подели очевине. Свуда по земљи где се силом турског оружја појавио, покушавао је на све начине да примора српску властелу да се приклони њему. Где није могао да поласка или поткупи, он је претио и уцењивао, а где ништа од тога није успевало, препуштао је несрећне велможе турској обести. Тако је успео да значајан део властеле окрене против брата, чиме га је посебно кињио у повременим писмима у којима је тражио поделу земље.
Деспот, да би умањио братовљев успех код властеле, није се ослањао само на молитву, како је то касније Константин Филозоф описао у Стефановом „Житију“, него је и он покушавао да порукама и писмима задржи најпознатије велможе уз себе. С тим на уму саставио је у пролеће 1409. године песничку посланицу од десет строфа чија почетна слова праве акростих „слово љубве“, коју је, по напомени на самом рукопису, послао не само брату и сестрићима него и приличном броју других велможа који су га, заварани Вуковим обећањима, оставили. Мада се посланица одликује поетском складношћу и лепотом мисли, изгледа да је она деспоту послужила првенствено као дипломатски акт. Био је то покушај владара-песника да и на овај начин, упркос свему што се пред његовим очима догађа, покуша да утиче на савест свог брата, отуђених сестрића и свих других који су из било каквих побуда напустили идеале хришћанског живота у јединству и духовној љубави, да се врате у своје стадо у коме је та љубав изједначена с принципима космичке хармоније. И све то је деспот спевао надахнутим књижевним језиком свог доба у коме се у суптилности израза и у односу према природи већ осећа утицај западне ренесансне мисли.
И поред јасних алузија брату и сестрићима у четвртом и осмом ставу посланице да их воли као браћу, иако су устали против њега, и да им за то прашта, као и у последњем ставу, који је директан позив на измирење, овај поетски апел није изазвао никакав помак у односима између завађених страна и деспот је морао да настави да се брани оружјем.
ВИДЕВШИ то, он је коначно схватио да је у шкрипцу из кога се даљим избегавањем преговора не може извући и после разговора са Оливером и њихове заједничке молитве Богородици у градској митрополитској цркви, тешка срца је коначно преломио у себи да мора да пристане да се земља дели. Једино му је Оливера у тим тешким тренуцима својим разумевањем помагала у невољи колико год је могла.
После дугих преговора с братом, Вук Лазаревић је крајем лета 1409. године ушао у Крушевац као господар јужног дела српске деспотовине, где је, пре свега, као и његови сестрићи Бранковићи на Косову, објавио да из захвалности за дату војну помоћ ступа у вазални однос према султану Сулејману у Едирну.
Деспот Стефан је сасвим изненада умро у јутро 19. јула на месту Главица близу Младеновца, где се дан пре тога зауставио на путу за Београд и одлучио да проведе поподне у лову са соколима. Од тренутка кад је узјахао коња да крене у лов пратиоци су приметили да му није добро јер се затетурао у седлу као да ће пасти. Пошто су га пренели у шатор, где је још само промрмљао: „По Ђурђа, по Ђурђа“, пао је у несвест и следећег јутра издахнуо. По тим симптомима данас се верује да је узрок његове смрти био изненадни срчани или мождани удар.
За цео период од Оливериног доласка у Београд у пролеће 1405. до Стефанове смрти у јулу 1427. године, данас имамо само један историјски податак у дубровачком документу из 1423. у коме се услишава молба Оливерине сестре Јеле (тада удате за босанског властелина Сандаља Хранића) да се Оливери дозволи да посети Дубровник, што доводи до претпоставке да су се оне тада среле. Забележено је и да је те вечери када је деспот лежао у коми у шатору на Главици Београд погодила страшна олуја у којој је ветар одувао кров са Оливерине виле у Горњем граду београдске тврђаве.
Да је принцеза Оливера ускоро по угарском преузимању Београда после Стефанове смрти одлучила да напусти град, види се по дубровачком гарантном писму издатом 16. децембра 1427. године. Могуће је да се она тада у Дубровнику и срела са старијом сестром Јелом. Нема података о томе ни колико дуго је тамо остала ни где је живела следећих десет година. Претпоставља се да је живела код сестрића Ђурђа у Смедереву, али да је отуда отишла у марту 1439. Постоји доказ да је у октобру следеће 1440. молила дубровачке власти да пошаљу брод на ушће Неретве који би је превезао до Стонског рта и други који би је превезао од Стона до Дубровника. Исто тако се зна да је у Дубровник дошла 5. јануара 1441. године, јер је за њен дочек и издржавање влада одобрила посебан буџет.
Овај пут Оливера је остала у Дубровнику скоро пола године, јер постоји документ да су јој 19. јуна 1441. дубровачке власти дале брод који ју је превезао до Будве. Не зна се да ли је одатле негде даље путовала, а у Дубровник се вратила те јесени. Ускоро потом јој је одобрен брод да оде до Бара и натраг у Дубровник, кад се претпоставља да је ишла код сестре Јеле, која је тада живела у манастиру на острвцету Бешка у Скадарском језеру.
Из Јелиног тестамента, написаног 25. новембра 1442. године, види се да је Оливери оставила једну златну икону и двеста дуката за црквене помене својој старијој сестри и милостињу за сиромашне.
После Сегединског мира 1444. године деспот Ђурађ се вратио на власт у српској деспотовини, те је могуће да се и Оливера тада вратила у Србију, али документованих доказа о томе нема. Једино се зна да је те године и умрла, мада ни до данас нису пронађени подаци о томе где је сахрањена.
ЂУРАЂ ДОЛАЗИ НА ЧЕЛО ДРЖАВЕ
У јесен 1424. године, кад се деспот Стефан вратио из Будима, није се осећао добро и зато је одлучио да на Државном сабору, заказаном за 14. октобар у Сребреници под Рудником званично прогласи Ђурђа својим легалним наследником. Пошто је пре тога посетом патријарху Никону осигурао подршку српске цркве, церемонија стављања Ђурђа на чело државе је на Државном сабору прошла без проблема. А као угарски вазал, деспот је потом пожурио да ту одлуку српског Сабора прихвати и угарски краљ Сигисмунд и то је учињено њиховим споразумом склопљеним у Тати код Будима у мају 1426. године, у коме је краљ прихватио Ђурђа за Стефановог наследника и свог вазала, али под условима да Ђурађ по Стефановој смрти врати Угарској Београд и Мачву.
