Прочитај ми чланакЧика Љуба је јубилеј шест деценија песничког стваралаштва обележио - изложбом фотографија у галерији "Чиготе“ на Златибору. Под наслов „Људи које срећом срећем“ сабрао је 67 портрета, претежно људи од пера који су задужили српску и југословенску књижевност. Више је црно-белих, има их и у колору, све до једне фотографије Љуба је сачинио кроз објектив своје „лајке“, касније и „никона“.
– Од Душка Радовића на почетку, преко Ћопића, Ерића, Радована Караџића, Владете Јеротића, Пере Зупца, Матије Бећковића, Капора, Бране Црнчевића, Раше Попова, Светлане Велмар Јанковић… Ако сам од сваког од њих научио једну реченицу, ја сам најбогатији човек на свету – прича Ршум о изложби.
Шест деценија уназад, о првој песми коју је срочио.
– То је један песмуљак, помало безобразан, који сам написао још у родном Љубишу. Тада сам се још вежбао писању. Узео сам Ћопићеве риме, а ја писао своју причу. Једанпут на Коларцу, где смо заједно наступали, ја му кажем: „Бранко, опрости, у детињству сам узимао твоје риме, а ја писао оно остало. Хоћу да ти се извиним“. А он је одговорио: „Ма нека, бога ти, на кога си се угледао добро си испао”. Први коме сам посветио неку песму био је Јевгениј Јефтушенко. Волео сам да читам његове песме као гимназијалац. Једини роман који је он написао, написао је у мојој кући у Ровињу.
Дани би му требали да исприча понаособ о сваком од људи које срећом среће…
– Душко Радовић је био мој учитељ у много „школских предмета“, пре свега да децу треба поштовати. Његова књига „Поштована децо“ је претеча Конвенције УН о правима детета. Разговарали смо да ли треба писати за децу, о деци и људима о деци. Матија Бећковић, који је за Душка говорио да је једна од најмудријих спрских глава 20. века, мој је школски, заједно смо студирали. Заједно смо написали по једну поему, он је његову посветио супрузи Вери Павладољској, ја свој „Сунцокрет против света“ мојој Наташи. Матија је отишао у озбиљније воде, ја сам се посветио деци. Момо Капор је мој друг са Саве, били смо кућни пријатељи, нека врста избора по сродности.
Међу фотографијама и један аутопортер. Седи Љуба на кућном прагу, пије кафу, са знојницом око чела.
– Кућни праг је граница између детета и одраслог човека који је решио да напусти родни дом и оде у свијет, како се у то време говорило. Кућни праг је међа између добра и зла. Добро је увек у кући, а зло је тамо негде напољу, преко прага, ван авлије. Сећам се када је моја баба Аника трерала из мене неке дечје страхове. Положила ме тако да ми тело буде у кући, а глава на прагу. Машући рукама изговорила је једну бајалицу, коју сам ја после записао, говорећи том злу да за сва времена оде из мене. После те бајалице ја сам оздравио.
Душко Трифуновић, Драган Лаковић, Добрица Ерић, Душко Радовић… Међу људима које срећом среће је било пуно дечјих песника. А данас?
– Има их данас, али ретко где могу да се чују. Телевизије – приватовизије не гледам управо зато што су приватници људи који мисле само на профи, немају „чуку“ нии свест да треба нешто урадити за народ и децу. То је једна шупљоглава западањачка, капиталистичка доктрина, паразитски менталитет који не волим.
Стихови „Деца ти се рађала“ говорени су на инаугурацији Александра Вучића.
– Трагично је што Срби рађају децу да би их слали у иностранство само да овде не би живели. То ово моја здравица не може променити. Причали су ми да су моју здравицу говорили на инаугурацији, а нико ме није питао као аутора. Навикао сам на ту врсту силеџијског понашања и не волим када користе моје песме у политичке сврхе. Не бавим се политиком и она ме не интересује. Деда ми је једном рекао да је политика курва и ја се, ето, не курвам.
Политика курва, а Љуба Ршум међу оснивачима странке Здрава Србија?
– То није политика него другарска прича. Милан Стаматовић остварује један мој дечачки сан, а то је та гондола од Златибора до Торника. Чувам цртеже гондоле које сам скицирао још као дете, тад сам био љубоморан на птицу, завидео сам врапцу како шака перја може да полети, а ја оволики не могу. Овде на Златибору одувек размишљало како са једног брда да се пребацимо на друго.
