Прочитај ми чланакПре него што је рекао судбоносно "НЕ" Стаљину, Тито је био на граници банкрота. А онда је, захваљујући великој количини злата коју је добио од "Независних синдиката Југославије", успео да одржи партију и отпочне успешну и дуговечну владавину.
На питање како је сачувао своју независност духа, Жан Пол Сартр је једном одговорио: „Имао сам доста пара и нисам ни од кога зависио“.
Ту животну мудрост, у нешто измењеној варијанти, применио је и Јосип Броз Тито када је дошао на чело Комунистичке партије Југославије. Почела је да се закувава ситуација са Стаљином, од Коминтерне је стизало све мање новца, а КПЈ су била потребна озбиљна средства да би наставила своје деловање.
Новца једноставно није било и Тито је био суочен са могућноћу пропасти читавог покрета. Ако је желео да окрене леђа Русији морао је да буде материјално независан.
Комунистичка партија Југославије једноставно није могла да се финансира од скромних прилога својих чланова.
А онда је Тито дошао на идеју да вешто искористи популарност међу радничком класом и преко својих људи који су тада били на челу Независних синдиката извуче велику количину злата која ће бити пресудна за његово даљу политичку каријеру!
О читавој овој акцији писао је Владимир Дедијер у својој књизи „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Он наводи како му је хрватски револуционар Лео Матес, открио је како је КПЈ 1937. године дошла до веће количине злата која је припадала Независним синдикатима.
Руководиоци ове легалне синдикалне организације осетили су да се спрема диктатура краља Александра 1929. године, па су на време извукли све штрајкачке фондове и за ту огромну суму новаца купили златнике. Такође су продали сву имовину Независних синдиката у свим градовима Југославије, и тај новац такође претворили у злато. Још пре 6. јануара 1929. године сакрили су злато на безбедно место – пише Дедијер и додаје да је управо Лео Матес дао идеју да се главни део тог блага сакрије у продужетку једног димњака.
Павле Павловић, члан партијске централе и комунистички посланик у Народној скупштини, предао је Титу све то злато!
Овај огромни капитал Броз је користио током Другог светског рата, а и касније. Димњак се показао као сјајно скровиште! Гестапо и усташе вршили су претрес куће, тражећи илегалце, али злато нису открили.
– Како каже Лео Матес, Владимир Велебит добио је задатак од Тита да пред рат продаје златнике. Од тих пара купљене су две куће за партијске послове у Загребу, аутомобил у коме се Тито возио и друго – тврди Дедијер.
Тито је наредио да се о скровишту строго води рачуна како нико не би открио тајно скровиште или дојавио Совјетима за ово злато јер је КПЈ и даље примала оно мало новца које је Коминтерна слала с времена на време.
– И ја сам учествовао у пребацивању последње поште Коминтерне у Загреб, крајем 1940. године. Када је Тито разрезао оштрим ножем дупло дно кожног кофера, осим поште извадио је и неких 50.000 долара. Тај новац раздељен је свим партијским организацијама, па су к мени долазили Александар Ранковић и неки функционери молећи ме да на црној берзи продам ове долара по што вишој цени, како би Партија добила што више средстава – закључује Дедијер.
