Прочитај ми чланакЗашто на Старом континенту све чешће класичне политичке странке губе на изборима? Од Шпаније, преко Италије и Грчке, до Француске, бирачи желе новине.
ПАРИЗ
ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА
Европску политичку сцену у последње време карактерише феномен да новоосновани покрети буду много јачи и до ногу потуку традиционалне странке. Видело се то на изборима у Француској, недавним председничким, и парламентарним чији се други круг одржава данас, на којима Макронова „Република у покрету“ постиже историјски успех.
Примера има и у другим европским државама.
„ПОДЕМОС“ у Шпанији, „Пет звездица“ у Италији или грчка „Сириза“, направили су праву пометњу на традиционалној политичкој сцени у овим земљама. Истовремено, значајан резултат остварила је и „Непотчињена Француска“ Жан-Лика Меланшона. Слични покрети, попут „Левог блока“, рађају се и у Португалији.
Вође покрета се прокламују као неприкосновени лидери. Постоји култ личности и много тога што се данас замера стандардним политичким партијама. Доста је и примера да се чланство само прелије из странака у покрет и тако да само нову амбалажу политичком пакету.
Ови покрети могу бити крајње левичарски, центристички или десничарски, али им је заједничко једно – устајање „против система“. Грађани и одређене социјалне групе све више сматрају да традиционалне странке, у којима се брише граница између класичне левице и деснице, не заступају јасно њихове интересе. Обичан свет жели да ближе и јаче учествује у „партиципативној демократији“ и преузме политику у своје руке. Траже се већи морални назори и ускраћивање великих привилегија, устаје се против корупције, политичког непотизма и олигархије која влада већ деценијама.
Сведоци смо нове демократске ере популистичких таласа, у којој се обичан грађанин, у Европи погођеној различитим кризама, осећа превареним, ускраћен за класичне вредности. Једноставно, више не верује у демократију којом је уобичајено покушавао да оствари своја права. Нови, на брзину формирани покрети, знали су да одговоре на ове тежње и жеље за променама.
Да ли то, међутим, значи и крај класичних политичких партија у традиционалном институционалном миљеу? Хоће ли странке нестати? Ова питања односе се и на многе друге сфере живота у савременом друштву, погађајући и неке професије. Одговор зависи пре свега од могућности адаптације. Није ово први пут: и у прошлости су се неке партије (баш као и занимања) гласили, али су се на њиховом месту рађали нови, они који су знали да пруже одговоре на очекивања јавности. Најближи овој историјској истини и нестајању данас су француски социјалисти.
И поред многих новина које нуде, поставља се питање колико су новонастали покрети дугог даха. Да би могли да функционишу, морају да имају структуру, организацију, правила одлучивања, одговорна лица. Дакле, све оно што чини једну странку. Тако и сами прерастају у политичке партије и опасно се приближавају принципима њима омражене олигархије. И Макронова првобитна формација „У покрету“, уосталом, већ је, после годину дана, прерасла у политичку партију „Република у покрету“.
Не треба занемарити ни чињеницу да искуство стицано деценијама у партијском организовању такође има значај при доношењу неких важних одлука и спровођењу потребних реформи. После свега, долази се до крајњих домета покрета, што су „Сириза“ или „Пет звездица“ већ показали.
На крају, све се поново своди на суштинско питање правичније расподеле богатства и односа радника и послодавца, што неминовно води ка историјској подели на левицу и десницу. Тако на значају добија и Черчилов закључак о демократији да је капитализам најгори облик економског управљања, али да још није осмишљен бољи.
