Прочитај ми чланак

РУСКИ РЕДИТЕЉ: Свет је изгубио разум – морамо се навићи на живот у лудници

0

Мефисто је већ међу нама, веома заводљив, насмејан, свемогућ, а ми смо принуђени да научимо како да живимо с њим. Ово успавано друштво трпи утицај тог негативца и суштински се мења, упозорава у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ истакнути руски редитељ Јуриј Александров.

Уметник који је поставио више од двеста опера и оперета на бројним руским и светским позорницама, у Београду борави у оквиру турнеје посвећене 30. годишњици „Опере Санкт Петербурга”, чији је оснивач и уметнички директор. Санктпетербуршки оперски ансамбл гостује на сцени земунског „Мадленијанума”, где изводи представе „“Не само љубав” Родиона Шчедрина (24. јун) и „Веридба у манастиру” Сергеја Прокофјева (26. јун).

© Sputnik/ Александар Милачић

Јуриј Александров је већ био у прилици да се упозна и с овдашњим уметницима и публиком, пошто је у „Мадленијануму” пре неколико година режирао две опере – „Травијату” и „Пајаце”. То је, како каже, оставило врло позитиван траг у његовој професионалној каријери, али и у његовој свести, јер је у Београду упознао „много дивних људи”.

Шта је Вама блиско у стваралаштву Сергеја Прокофјева и Родиона Шчедрина?

— То су врхунска дела. Ја сам по образовању класични музичар, завршио сам конзерваторијум као пијаниста, тако да ми је важна пре свега музика, у оба дела. Шчедрин је био млад и пун енергије када је писао оперу „Не само љубав“, што се види у музици. Опера је имала веома непријатну судбину: на премијери шездесетих година доживела је фијаско у „Бољшом театру“. Написана је у време највећег љубавног заноса Шчедрина и Маје Плисецке, чувене руске балерине. То је опера о њиховој љубави, тако да им је било веома тешко што је тако лоше прошла. Када смо поставили ово дело, били су веома узбуђени (Маја Михајловна је тада још била жива) и као да смо покренули нови талас — сада многи театри у Русији постављају ову оперу.

Прокофјев је изузетан мајстор за сценску музику. Када смо бирали оперу коју ћемо да поставимо, размишљали смо превасходно о томе како да представимо сву театралност његовог дела. Наш театар ове године обележава 30. годишњицу, тако да смо желели младалачку, духовиту представу, јер је хумор врло редак у опери.

Колико се руска опера данас изводи у свету и у Русији, да ли је на месту које заслужује?

— Опера преживљава прилично тежак период… Редитељи су заинтересовани за модерне поставке, али ја мислим да модерност нису костими него идеје, а данас у свету нема много идеја.

Због чега?

— Зато што свет губи разум. Видимо шта се дешава око нас, новац и капитализам су ушли у уметност, тако да се сви труде само да зараде новац. А новац се не зарађује само квалитетном представом него и скандалом, због тога се и појављују скандалозне поставке с обнаженим телима, иако више никога не могу да изненаде. Постоји, међутим, и интелектуални театар. Представа треба да остави неки укус у устима гледалаца, публика треба да разговара о представи, да је анализира, да покушава да је схвати. Није добро када из позоришта излазе равнодушни људи и када одмах забораве оно што су видели. Опера је, вероватно, најмоћнији позоришни жанр, јер подразумева огроман број људи на сцени, музику, хор, оркестар, костиме. У Русији има неинтересантних, псеудомодерних представа, а има и интересантних ствари, најчешће у „Опери Санкт Петербурга“ (смех).

Када сте пре тридесет година основали „Оперу Санкт Петербурга“, замислили сте је као стваралачку лабораторију. Она је, међутим, прерасла у Државни камерни музички театар.

— Ми смо се организовали као група истомишљеника. У почетку нисмо имали свој кров, спонзоре, све је било смишљено потпуно спонтано. Ја сам у то време био редитељ „Маријинског театра“, већ сам направио много представа, али сам желео да реализујем сопствене позоришне идеје и окупио сам неколико људи с којима сам направио прву представу – Доницетијеву „Риту“. Нисмо ишли за новцем, него за професијом. Ипак, више не гладујемо и имамо своје раскошно здање, а много великих уметника изашло је управо из нашег театра.

Врло смо често на гостовањима, широм Русије и у иностранству. Наш театар је први посетио САД после терористичког напада 9. септембра 2001. Пет дана након тог трагичног догађаја допутовали смо у Калифорнију и играли смо „Бориса Годунова“, „Евгенија Оњегина“. То је било изузетно гостовање и уједињење каквог данас, нажалост, нема.

А како данас публика реагује, да ли доживљавате непријатности у иностранству због тога што сте Руси?

— Недавно смо се вратили с гостовања у Талину. Естонци важе за врло уздржане људе, а на све то се надовезује и одређена политичка атмосфера, тако да су била организована чак и мала протестна окупљања око театра поводом нашег доласка. Али три представе које смо тамо извели, веома тешке — „Риголета“, Бизеове „Ловце на бисере“ и Штраусовог „Слепог миша“ – публика је испратила овацијама, на ногама. Локални житељи су ми рекли да се таква реакција у Естонији дешава веома ретко. Већ разговарамо о следећој години, тражили су да поново дођемо. Сукоби су посао политичара, нека се они деру и туку до крви, а људе нека пусте да слушају музику. Људи желе да комуницирају.

Цео интервју погледајте на https://rs.sputniknews.com/kultura/201706241111685470-Jurij-Aleksandrov-intervju1/