Прочитај ми чланакОсобе са инвалидитетом у Србији постепено добијају већу пажњу и помоћ друштва, али веома споро и уз веома лицемеран однос појединих представника државе.
У канцеларији УН wомен у Београду организован је састанак на тему „Заштита жена и девојчица са инвалидитетом од насиља“. Као члан Одбора за људска и мањинска права, равноправност полова и националне мањине, дужност ми је налагала да се одазовем позиву, свакако сам и лично веома занитересована за ове проблеме.
Поред заштитника грађана било је и много других релевантних државних институција, стручних лица, младих особа, веома мотивисаних за системско решавање најтежих, елементарних проблема живота грађана са инвалидитетом. Једино из Министарства за рад, запошљавање,социјална и борачка питања нико није дошао.
није нашао за сходно да се упозна са налазима истраживања, да подели са заинтересованима своја искуства у раду за који примају плату од пореза који грађани Србије уредно и редовно плаћају. Ако то посматрамо кроз Ј(В)улинову призму, не треба да нас чуди. И сама сам сведок да је свој нељудски однос према особама са инвалидитетом показао је још октобра 2016. када се сакрио од слепих лица и дао обећања која никада није испунио.
Указала сам на састанку на срамну чињеницу да нема представника Министарства за рад и на огроман проблем дисконтинуитета извршне власти у Србији. Када државу воде неквалификовани, пручени људи, са једном једином пожељном особином – да су послушни, систем је у трајном в.д. стању а грађани препуштени сами себи, једни другима на милост и немилост. То се кристално јасно огледа управо у проблему насиља над женама и девојчицама са инвалидитетом, пре свега на оне које се налазе у институцијама. Због свог интелектуалног инвалидитета оне често и нису свесне да су изложене насиљу, а када о томе проговоре, често им се не верује.
У институцијама за збрињавање ових жена и девојчица често је примењена контрола и застрашивање, „култура насиља“ је распрострањена и прихваћена као образац понашања. Жене су научене на послушност, немају информацију о (не)прихватљивом понашању и како да се од тога заштите. Посебно су тешке теме принудних третмана којима су често изложене: абортус, контрацепција, стерилизација. Колико год тешка и страшна ова питања била, ако себе сматрате истинским заштитником елементарних људских права, немате право да окрећете главу, немате право да ћутите. И изнад свега, немате право да се као министар задужен за ова питања не запитате да ли ваши запослени раде свој посао. Немате права да правите министарске паузе од једног до другог састава владе.
Посебно сам нагласила проблем дисконтинуитета у било каквом озбиљном раду државних институција, због суманутих потеза у самом врху државе. Вучић нас већ пет година држи успешно у в.д. стању. Сваке године нови избори, нови људи на одговорним местима, нови промашаји. На ово моје излагање се надовезала сарадница из Канцеларије ЕУ, која је потврдила колико је велики проблем што сваке године морају да обучавају нове кадрове за рад са особама са одређеном врстом инвалидитета, што се спречава било какав напредак.
Ту долазимо до још једне веома важне истине о политици Двери. Као познати и аргументовани евроскептици, никада нисмо деструктивни и против позитивних промена, без обзира ко је њихов иницијатор. Као озбиљна и одговорна политичка снага, када будемо дошли на власт свакако ћемо тражити адекватан излаз из обавеза према ЕУ, чувајући билатералне односе са свим чланицама, али пре свега водећи рачуна о интересима Србије.
А интерес Србије је несумњиво достојанствен и пристојан живот сваког њеног грађанина. Особе са инвалидитетом могу да очекују нашу пуну подршку и разумевање.
