Прочитај ми чланак

ЦВИЈАНОВИЋ: Зашто не треба због инагурације нападати Вучићa

0

Инаугурационим пријемом Вучић је показао да је Србија земља чији значај далеко превазилази снагу и богатство.

1.
Српска опозиција личи на ону врсту домаћица које не чисте кућу по плану о кућној хигијени, већ на нервној бази. Њихове куће, и кад су чисте, нису то по потреби чистоће и пристојног живота, већ да госпођа не би пошандрцала. Опозиција ради исто што и нервозне домаћице: кад Вучића напада – а напада га често – не чини то по неком плану његовог рушења, већ на нервној бази. И то се види по томе што редовно Вучића не туку тамо где је слаб – што би им налагали некакво знање о политици и план – већ тамо где су им наложили живци. Илити тамо где их је највише изнервирао, а изнервирао их је, по правилу, тамо где је јак.

Елем, имаш сто тема да нападнеш Вучића, али га не нападаш на теми инаугурационог пријема јер је направио јак регионални и солидан међународни скуп. Тако да је на тој теми јак као земља, а они који га нападају ту само показују колико су се изнервирали. Отуд је Вучићев пријем дефинитиван завршетак процеса у коме је он, да би могао да влада Србијом, изградио много озбиљније међународне везе него што су их овдашњи либерални демократе имали чак и кад су владали захваљујући томе што су све међународне везе биле на њиховој страни, док су Вучић и екипа унајбољем могли да се виде са неким из друге руске политичке лиге.

2.
Шта је заиста показао Вучићев инаугурацони пријем осим да су званице на њему појеле осам тона меса, што је из неког разлога силно импресионирало овдашње опозиционе главе на друштвеним мрежама? („Чико, а јел’ сав овај ‘лебац твој?“) Две ствари: прво, да је Србија земља важна несразмерно својој величини и снази. То није без важности, утолико више што је прва лекција на коју нас већ 20 година навлаче сви страни политички мисионари који се овде десе да је Србија мала, слаба и неважна земља, којој је чињеница да се за њу интересују баш ти политички мисионари чиста срећа каква се не понавља и не би је требало пропустити.

Друго, масовност међународног одзива на Вучићев пријем, и то и са Запада и са Истока, показала је, осим тога да Србија није неважна земља, да је на њеном челу човек који није развејао наде ни Западу ни Истоку, који се труде око Србије. Елем, између Беча и Истанбула постоји земља која, ако не прихвати нешто што су прихватиле све остале земље из региона, никако се не може рећи да је ствар прихваћена на регионалном нивоу. Ниједна, па ни НАТО.

3.
Наравно да наша свест о Србији као важној земљи на регионалном нивоу мења и нашу међунардону визуру. Према тој визури, насупрот оног што заступају носиоци идеје о слабој и неважној Србији – да је она окружена НАТО земљама – можда би се могло рећи и да је НАТО озбиљни подривен у Југоисточној Европи, будући да Србија није ушла у тај војни савез.

На својој инаугурацији Вучић је од највећег српског недостатка – геополитичке поливалентности српског народа, подељеног Дрином, Дунавом и Савом – направио српски ресурс. Макар само на један дан, макар по томе што ће му оно чиме је данас намамио у Београд толико страних садашњих и бивших званичника већ сутра можда доћи главе. Зато, спрдати се с тим, посебно у околностима изразито повишене температуре на линији Вашингтон – Берлин – Москва, где се сад туче свак против сваког, не показује само слаб нервни систем опадача већ и његово слабо знање о стварима политичким.

4.
Зато о Вучићу можемо да мислимо шта хоћемо, али тешко је порећи да је списком важних званица на свом пријему прилично добро започео председнички мандат. Истовремено, на таквом скупу послао је веома важну мировну поруку, наравно, не у свет јер би то било претенциозно, него у регион, одакле Србији непосредно прети највећа опасност. Истина, не могу се таквим списком званица и таквим порукама заустављати и спречавати ратови, али, све скупа, то јесу поруке које ометају потенцијалног агресора, таман онолико колико би му олакшавале нервозне реакције из Београда. Посебно ако, уз њих, мало и наоружаш војску из руских магацина.

Е сад, бити на линији ватре, где су Србију видели Џон Кери и Џо Бајден, може да буде веома варљив ресурс. Да би ствари биле такве, потребна су два момента. Један је веома деликатан баланс Србије; други је нада великих актера да постоје изгледи да Србија сасвим склизне у њихово гравитационо поље. Наравно, српска међупозиција може бити ресурс, и то веома стабилан, уколико се о њој као таквој договоре велики играчи.

5.
Због тога својим хроничним блаженим незнањем највише могу да развеселе они који међупозицију Србије виде као привремено политичко стање, дајући себи за право да „посаветују“ Вучића како не може превише дуго да седи на две столице и да би морао да се определи – или за Запад, како би хтели овдашењи либерали, или за Исток, како се чини антиглобалистима и суверенистима. Проблем је што такви предлози најчешће очитују идеолошки профил предлагача и никад нису производ свеобухватне анализе која би узела у обзир последице силаска са „две столице“.

Иако Србија није подељено друштво, бар не у мери у којој се на томе са Запада радило последњих 25-30 година, она би то постала силаском са „две столице“. Српско опредељивање за политички Запад поделило би друштво углавном на линији народ – елите. Истовремено, стриктно опредељивање за Исток одмах би нас одвело у грађански рат. Проблем је што тај исход неки од старих америчких и британских планера сматра пожељним. Како год, опредељивање би у Србији отворило веома тешке процесе, међу којима грађански рат не би требало сматрати најмање вероватном. Формула опстанка Србије јесте дакле у томе да своје „привремено“ стање седења на две стилице претвори у стално, концентришући се коначно на изградњу српске државе.

6.
Погоршање односа између Вашингтона и Берлина не прати поправљање односа ниједног од та два центра са Москвом. Напротив, односи се погоршавају, на једној страни, пристанком Берлина на обнову санкција против Русије, а, на другој, новим америчким нападима на владине сиријске снаге. Такво стање у троуглу, према геополитичким законима, привремено је. Њега ће заменити рат свих против свих или прелазак једног члана троугла у савез са другим против трећег. Савез Вашингтон – Берлин стари је хладноратовски савез, који на наше очи пуца. Уместо њега, могућ је савез Берлин – Москва, онолико колико озбиљни немачки геополитичари будућност дугог трајања за своју земљу виде у Евроазији. Иако мање, могућ је савез Вашингтона и Москве против Берлина, као у Другом светском рату, који би довео до нове поделе Европе.

Шансе Србије да се извуче без жртава из овог геополитичког прекомпоновања, равног оном које се десило после Другог светског рата, повећавају се у сваком савезу у коме учествује Русија. Све док не постоји договор великих сила о геополитичкој амбиваленцији Србије, она за ту позицију мора да се бори и избори сама.

Вучићев инаугурациони пријем неће решити тај проблем, али ће показати да је разумео шта је основно питање српске државе и народа. Опозиција опет нервозним нападима на Вучићев пријем не показује само да није ништа разумела већ и да је не занима много. Проблем је, наравно, што у тачци конфликтног додира између Вучића и опозције нема ниједног питања од важности за Србију.

7.
Србију чекају тешки дани. Ти дани биће испуњени покушајима Приштине да покори Србију на Косову и Метохији. Србија се, међутим, неће одбранити оружјем на Косову, али ће Косово одбранити ако од свог седења на „две столице“ направи политику, дакле стално стање, коме је неопходна подршка великих сила. Само то је важно, све друго том линијом долази као резултат.