Прочитај ми чланакТадашњи послератни геометри и матичари су све на своју руку радили, себи преписивали нашу имовину, уписивали се као власници, тако да законски сада ја немам ништа
Славољуб Стојиљковић (61) из прокупчаког села Доња Трнава више не зна ко је, јер су њему и његовој породици променили идентитет, а за то је случајно сазнао пре три месеца.
– Ја више не знам како се зовем и презивам, а не знам ни ко су ми преци. По уверењу о држављанству сам Крстивоје Александра Столић, у катастру Милутин Милорада Столић, а годинама сам плаћао порез за имање под бројем 429 што је број Светислава Милорада Коцића! Број мог пасоша је Томислава Саве Тасића, а личне карте Сава Прокопија Вељковић! И ја сад немам ништа, немам име, презиме, земљу, а ни порекло. Да само знате ко је све мој отац – започиње причу очајни пензионер, који је тридесет година живео и радио у Београду у Градском СУП и након пензије дошао у своје родно место.
– Сви имамо по три до четири идентитета. Моја баба Даринка је у књизи умрлих уписана као удовица свог свекра Видоја, а не мог деде Драгутина. Мој отац Витомир који је рођен 1933. године на пример уписан је на једном месту као Бошко Јефтић, на другом као Стојан Димитрије Столић који је рођен 1947. године и наш је комшија. Био сам код њега и он се крсти. Кажем му ја у очају да је он отац мог оца, човек ме само гледа. Заиста не знам шта да радим – очајан је наш саговорник.
Сва своја открића Стојиљковић је предао адвокату и у току је процес у Основном суду у Прокупљу.
– Све је почело када сам хтео да повратим парцелу која нам је одузета 1941. године. Тада се испоставило да нам је чак одузето 40 хектара земље. Почео сам да чешљам и сазнао да су тадашњи послератни геометри и матичари у селу све на своју руку радили, себи преписивали нашу имовину, уписивали се као власници, тако да законски сада ја немам ништа. Ај што немам имовину, него немам ни име,порекло, ама баш ништа. Ова парцела на којој ми је породична кућа се води на име одбеглог четника Милутина Милорада Столића рођеног 1918. године – објашњава наш саговорник.
Клупко је ипак почело да се одмотава, а Стојилковић тврди да ће ствар истерати на чистац.
Ипак, ко зна колико је мештана у селу са истим проблемом и када би почели да чешљају ко зна на шта би наишли.
– После рата је владала општа анархија. У рукама неколико људи било је све. Ја не одустајем и на крају ћу ипак вратити своје име, породицу и имање – сигуран је он.
Док у матичним књигама и државним документима има замене идентитета, у свим документима које је узео у црквеној општини подаци за све су тачни.
То је први доказ од којег Стојиљковић полази у свом доказивању свог имена!
