ИСТОРИЈСКА ЛЕКЦИЈА: Ко са Немачком склапа савез, губи територије и гине за Швабу

3

Понекад Историја не може да нам одговори на питање како је нешто могуће због многобројних узрока тога и неслагања историчара о њиховом међусобном рангирању по значају али увек може да нам одговори на питање да ли је нешто могуће.Понекад Историја не може да нам одговори на питање како је нешто могуће због многобројних узрока тога и неслагања историчара о њиховом међусобном рангирању по значају али увек може да нам одговори на питање да ли је нешто могуће.

Тако и на питање да ли је могуће да једна држава тј. власт и њен народ чине све да би ушли у савез, постали савезници, са својим доказано највећим непријатељима, историја ће нам дати потврдан одговор и то не одлазећи у далеку прошлост већ указујући нам на случајеве који су се малтене јуче десили. Потврдан одговор на напред наведено питање наћи ћемо већ у годинама непосредно пред избијање Другог светског рата. Неопходан нам је кратак увод.

Пођимо хронолошким редом.30. јануара 1933. године Адолф Хитлер је постао канцелар Немачке, иако су на претходним, поновљеним парламентарним изборима његови национал-социјалисти добили 195 посланичких места, социјал-демократи 125, а комунисти 100 места. Дакле, за апсолутну већину у немачком парламенту било је неопходно 210 посланичких места што нацисти нису имали, већ су имали само релативну већину. Социјал-демократи и комунисти заједно су имали апсолутну већину (125 + 100 = 225) али због тога што нису могли да се сложе и уједине, што ће врло брзо најкрвавије да плате, власт су преузели нацисти.

Историјска је чињеница да већина немачког народа није подржала долазак Хитлера на власт. Хитлер је 19. августа 1934. године приграбио и функцију Председника Републике после смрти Хинденбурга и тиме учврстио своју власт. Врата Пакла за цео свет била су широм отворена.

Чим је учврстио своју власт Хитлер креће са једностраном ревизијом Версајског уговора о миру којим је завршен Први светски рат. Ствари се одвијају невероватном брзином:

– 14. октобра 1933. године Хитлерова Немачка напушта Друштво народа;
– 16. марта 1935. године Немачка одбацује сва војна ограничења која су јој била наметнута Версајским миром;
– Такође, 1935. године Сарска област се после одржаног плебисцита припаја, враћа Немачкој;
– 1936. године немачка војска заузима Рајнску област;
– 11. марта 1938. године на позив аустријског канцелара Сајс – Инкварта немачке трупе упадају у Аустрију, а после два дана 13. марта Сајс – Инкварт је објавио Закон о присаједињавању Аустрије Немачкој;
– 29. септембра 1938. године потписан је Минхенски споразум између Велике Британије, Немачке, Француске и Италије којим се чешка Судетска област издваја из састава Чехословачке и припаја Немачкој.

Најзад долазимо до одговора на наше почетно питање које је гласило: Да ли могуће да једна држава тежи савезу са својим највећим непријатељима? Одговор је да је то могуће и наш први доказ за то је случај тадашње Словачке која је нормално у то време чинила заједничку државу са Чешком.Односи међу државама у многоме подсећају на односе у оквиру једног животињског чопора. Када јединка у том чопору испољи слабост услед болести или повреде бива нападнута не само од грабљиваца већ и од осталих чланова тог чопора. Даљи развој догађаја нам то несумњиво потврђује.После само три дана по закључењу Минхенског споразума већ 2. октобра 1938. године на ултимативни захтев Пољске Чехословачка јој је уступила области око Тјешина које су се налазиле и у Чешкој и у Словачкој.А затим следи и унутрашњи аутономашки напад на државу Чехословачку.

Наиме:

– 6. октобра 1938. године Словачка је прогласила аутономију;
– 8. октобра 1938. године Поткарпатска Украјина је, такође, прогласила аутономију.

Међутим, јесте да су аутономаши по својој суштини истовремено и петоколонаши али ова њихова издаја проглашавањем аутономије није им много помогла сем што су се тиме тотално разоткрили и обрукали.После непуних месец дана од проглашења аутономије Словачке и Поткартпатске Украјине 2. новембра 1938. године Чехословачка је морала по Бечкој арбитражи да уступи Мађарској делове Словачке и Поткарпатске Украјине укупне површине од 12 000 km²  и са преко милион становника.Дакле, иако су Словачки политичари на челу са Председником Словачке Тисо Јосефом водили пронемачку и антидржавну, античехословачку политику, то их није спасило од губљења великог дела своје територије, а у корист Мађарске и то управо по диктату Немачке и Италије које су доминирале Бечком арбитражом.

Ако нас је нешто Историја научила то је управо то да се издаја никада није исплатила, да се никада није показала као исправна већ увек као погрешна одлука. Кроз Историју, туђу издају, иако је она била у турску корист, најупечатљивије су управо Турци кажњавали.И поред губљења за Словачку огромних територија у корист Мађарске, а по диктату Немачке, словачки Председник Тисо са својим истомишљеницима је и даље бандоглаво заступао пронемачку, а античехословачку политику што је на крају приморало Председника Чехословачке Републике Емила Хаху да га смени са функције председника Словачке. Смењени Тисо је 13. марта 1939. године отишао у Берлин и затражио немачку помоћ. Хитно су у Берлин позвани Председник Чехословачке Републике Хаха и министар иностраних послова Хвалковски и под Хитлеровим притиском су натерани да потпишу документ којим су ставили своју земљу под немачку заштиту.

Већ сутрадан, 15. марта 1939. год. немачке трупе су упале у преосталу Чешку док је словачка Скупштина Дијета прогласила независност преостале Словачке, а Мађарске јединице су окупирале Поткарпатску Украјину.Каже наш премудри народ: „Покажи ми да те разумем“, те ево историјске карте која све напред речено најбоље илуструје и објашњава.

Обогаљена, очерупана Словачка и даље спроводи пронемачку политику. Брукању нема краја.Када је Немачка 1. септембра 1939. године напала Пољску и тиме изазвала почетак Другог светског рата, заједно са њеним трупама, раме уз раме, учествовале су и регуларне словачке јединице што најбоље доказује следећа војна карта.

Тежећи савезу са својим у пракси доказаним непријатељем, словачка политичка врхушка је на крају довела до тога да словачки војници ратују за интересе истог тог непријатеља, а против своје словенске браће. Чак ни ту није крај словачке пронемачке, профашистичке, прохитлеровске политике. 24. новембра 1940. године држава Словачка тј. оно што је од ње преостало приступа Тројном пакту Немачке, Италије и Јапана.Други пример политике бандоглавог срљања у загрљај свог непријатеља представља случај Румуније, такође у периоду пред Други светски рат.До тог времена Румунију можемо без сваке сумње да назовемо миљеницом Историје:

– 1913. год. Румунија учествује у Другом Балканском рату против Бугарске и на основу тога је припојила себи територију Јужне Добруџе;
– Румунија је искористила грађански рат у Русији после Октобарске револуције из 1917. год. и припојила је себи Бесарабију и Северну Буковину које су пре тога припадале Царској Русији
;- У Првом светском рату Румунија је учествовала на страни победничке Антанте и по његовом завршетку припојена јој је цела Трансилванија која је до тада припадала Аустро-Угарској.

Знајући да ако некоме ко је у тренутној кризи одузмеш територије, очекуј да ће он када се опорави свакако захтевати да му те територије вратиш, Румунија је да би се заштитила, да би сачувала свој територијални интегритет 1920. год. и 1921. год. образовала са Југославијом и Чехословачком војни савез – Малу Антанту, а 1934. год. склопила је пакт са Југославијом, Грчком и Турском уперен против Бугарске.

Поред тога, 13. априла 1939. год. Велика Британија и Француска дале су Румунији гарантије у погледу интегритета њених граница. Врло брзо време ће да покаже да је те гарантије Румунија могла да окачи мачку о реп или да се са њима слика.Иако је као сила победница из Првог светског рата Румунија званично водила политику сарадње са западним демократијама, немачки утицај је јачао сваким новим даном. У земљи је постојала веома јака фашистичка организација Гвоздена Гарда, коју је основао Кордеану. Мада је краљ Карољ II у фебруару 1938. год. распустио све политичке странке и увео монархистичку диктатуру, немачки утицај је и даље био веома снажан. Формално, земља је била блиска западним силама док се суштински све више везивала за Хитлерову Немачку. То најбоље доказује податак да је три недеље пре добијања напред наведених гарантија 23. марта 1939. год. Румунија закључила Уговор са Немачком којим су нафтна поља код Плоештија потпала под немачку контролу.

Приближавање Румуније силама осовине кулминира септембра 1940. год. када генерал Антонеску успоставља у земљи војно-фашистичку диктатуру, а 23. новембра исте године Румунија приступа Тројном пакту, мада је већ од септембра имала тајни војни савез са Немачком.Док су румунски властодршци временом све више приближавали земљу Тројном пакту, истовремено је Румунија територијално постајала све мања и мања. Као нокија. Томе су допринеле баш земље са којима је Румунија тежила да ступи у што тешњи савез, јер су Немачка и Италија диктирале одлуке Бечкој арбитражи. (Мното ме, брате, та арбитража подсећа на једну западњачку комисију насталу у вези са распадом СФР Југославије почетком деведесетих година 20. века)

Први се са територијалним захтевом према Румунији појављује Стаљин, који у то време помера границе Совјетског Савеза према западу у склопу својих припрема за одбрану од све извеснијег будућег напада фашистичке Немачке и захтева од Румуније да врати Совјетском Савезу Бесарабију и Северну Буковину. Румунска Влада је 26. јуна 1940. год.  невољно прихватила Стаљинов захтев и већ 28. јуна Совјетске армије улазе на те територије. Румунска Влада није имала куд. Француска је већ била побеђена од Хитлерове Немачке, Британија се спремала за одбрану од немачке инвазије, а Немачка је имала од 23. августа 1939. год.

Пакт о ненападању са СССР-ом у трајању од десет година.То је што се тиче савезника али јој нико није бранио да се сама брани од стране агресије. Али, таква света и храбра привилегија припада само појединим, да не кажемо изабраним народима, као што су, на пример … Финци. И од њих је Стаљин тражио да му уступе неке своје територије али су они то одбили и пружили су му херојски отпор, мада су на крају ипак били побеђени. Своје територије нису успели да сачувају али су тада успели да сачувају своју част.Е сада да видимо како се у том периоду победничке фашистичке силе односе према румунској територијалној целовитости.30. августа 1940. године Бечка арбитража по диктату Немачке и Италије приморава Румунију да највећи део Трансилваније (Ердеља) уступи Мађарској.7. септрембра 1940. године Уговором у Крајови, Румунија је дала Јужну Добруџу Бугарској. Нема друге него да је и тада био у питању диктат Немачке и Италије.Да бисмо и све напред речено у вези Румуније, такође, најсликовитије и најсажетије показали, ево и следеће карте:

Дакле, само неколико месеци пре приступања Тројном пакту, које се десило 23. новембра 1940. године, по диктату водећих чланица тог пакта, Румунија је морала да 30. августа 1940. год. уступи Трансилванију Мађарској, а 7. септембра 1940. године Јужну Добруџу Бугарској. Тежећи том савезу, Румунија није могла ни да претпостави да све земље које њему теже немају исти третман код водећих земаља тог савеза. Неке су биле мање, а неке више равноправне.То што си мање равноправан, не значи да имаш и мање обавезе, већ напротив баш супротно.Због тога се и десило да је 22. јуна следеће године приликом напада фашистичке Немачке на Совјетски Савез Румунија учествовала са своје две Армије (3. и 4.) односно са 13 дивизија и са 9 бригада, са укупно 500 000 војника док је Мађарска у том нападу учествовала са „само“ 4 бригаде са укупно 50 000 војника. Дакле, са 10 пута мање војника, а од тог савеза добила је као на тацни Трансилванију отету од Румуније.

Као и у случају Словачке, тако и у случају Румуније, њено приближавање и на крају приступање Тројном пакту било је скопчано, повезано са губитком огромног дела њене територије, пре свега по диктату водећих чланица тог пакта и на крају са употребом њених оружаних снага од стране истог тог пакта.Питате се зашто сам вам све ово испричао. У сваком случају, не може да шкоди. Као што каже један од наших најпопуларнијих глумаца, „Ако не може да шкоди, онда мора да користи“.
28.5.2014.                                                                                            

Напомена:Чланак је део нове књиге аутора за коју тражи издавача или финансијера, док заузврат нуди рекламни простор у књизи. Контакт: [email protected]

  • Aljeka

    Једини ко је изгубио територију овде смо ми Срби који смо били против њих. Хрвати и Муслимани су добили државе које никад нису имали. Господине Мијаиловићу лажете скоро као ја.

  • VELIKI HRVOSER

    da su nemci moćan narod, kako na ovim prostorima samo hrvati misle, imali bi državu a ne državicu. I uvek je bilo tako, uvek su imali samo državicu; samo Rusi imaju teritoriju a švabe žive ko u garsonjeri :-))) Tako će u konačnici proći i hrvati i svi koji veruju da će im švabo dugoročno išta omogućiti, a to može da bude samo jogurt državica sa kratkim rokom trajanja ko ndh i hercegbosna,a i kroejšija je pred istekom roka trajanja; da ih ameri ne pomažu kroejšija bi nestala najkasnije do ’95.što se švaba tiče, a ni ameri neće moći da je još dugo održavaju.

  • xyz

    Ко се са швабовима дружи увек га испуши!