Прочитај ми чланакДанас, у првој половици 21. века, асоцијације на придев ‘грчки’ нису испуњене боговима и богињама, митским јунацима и хомерским причама. Грчка/грчки је синоним за дуг, за нерационално понашање олигархија на власти, за популистичко поткупљивање бирача привилегијама, за шутњу поткупљених. Од премладих пензионера до преплаћених академика.
Но, све то не би било довољно за грчки колапс да с друге стране нису постојале банке вољне финансирати грчка економска пијанства. Француске и немачке банке, чији посао је стварање евра ни из чега, а на основу полога улагача и законских овласти, знале су за грчку презадуженост и знале су на основу својих прорачуна тачан датум грчког уласка у проблеме с отплатом камата па су ипак давале кредите. Дакако, знале су и за Голдман Сачово фризирање грчког књиговодства о правом стању спољног дуга које је претходило уласку Грчке у евро зону. Банке су то чиниле због неколико разлога, али ни један од њих није тај што су биле наивне или зато што нису знале што раде. Најприје, знале су како ће Грци додијељене кредите потрошити за куповину роба из њихових домицилних држава па ће тако посредно потицати властиту економију; на грчким кредитима су зарађивали неколико пута више него ли да исти новац продају у Француској или Немачкој (камата за Нијемце је била око 1%,а за Грке већа од 6% унутар истог валутног круга); знали су како ће политичари који управљају домицилним државама и Европском Унијом након Дана Д (грчког колапса) учинковито притиснути Грке и одиграти за банке игру по сценарију написаном исти дан кад су кредити и подијељени.
Након одмотавања цијелог сценарија имамо Грчку у бесконцепцијском стању, у одумирању, намирене и задовољне банке па се новчарски свијет и даље може кретати по својим трачницама.
Скоро све елементе из грчке приче могли бисмо препознати и у причи о Aгрокору, иако Aгрокор није држава. Aли по свом значају и улози има већу важност, него ли тих неколико државица у којима делује. Знамо ли да су парламенти и Владе тек организирана банкарска полуга у строго ограниченом простору, тзв. међународно признатим границама, онда можемо препознати Aгрокоров потенцијал као банкарске полуге, будући да је деловао у свим државама насталим из бивше Југославије.
Ивица Тодорић у Хрватску 1990., земљу с енормним друштвеним богатством којег је законом најприје отела друштву држава, а потом то богатство по разним кључевима одлучила подијелити одабранима, није ушао с гаћама на штапу. Нити као директор каквог друштвеног подузећа с дугогодишњим стажом у Партији, већ као богат и успјешан подузетник. Вјеројатно је у причу с Aгрокором и куповином друштвених подузећа ушао богатији, него ли што је изашао из те приче овог прољећа, 27 година послије. Вјештине, пословне способности, менаџерска знања која је посједовао разоткривао је паралелно с разоткривањем лица и наличја капитализма у екс-ЈУ верзији у којем држава распродаје, поклања, рјешава се друштвеног капитала и имовине у корист приватнога. Наставио је то чинити следећих 20 година. У занемарена, опљачкана, запуштена подузећа доносио је најприје ред и то није коштало ништа. Коштале су модерне технологије које је морао финансирати кредитима. Свако ће посвједочити како је Тодорић свако подузеће које је преузимао претварао у уређену и профитабилну компанију. Довољно је присјетити се пословне агоније Тиска, ПИК-а Врбовец с којим су муку мучиле Владе и запослени, ПИК-а Беље, локалног (без)значаја Униконзума.
Aгрокор је с временом постао регионални играч и због своје стратешке усмјерености на ширење, преузимања – постао је интересантан играч за банкарска улагања. Изгледало је како Aгрокор има неограничену способност плаћања камата. Сви су трљали задовољно руке. И страни банкари, и локалне државе. У локалним државама Aгрокор је доносио пословну стабилност, имиџ успјешних, пунио је државне касе плаћањем пореза и доносио енормну добит својим банкарским финансијерима, баш попут Грчке прије (и послије) слома.
Свјетска банка и њена подружница ИФЦ те европска банка за обнову и развој (ЕБРД) су Aгрокор намирисали већ на почетку овог века (Aгрокор). Године 2000. Aгрокорово укупно кредитно дуговање је износило 178 милиона евра (Monitor.hr). Тад добива кредит ЕБРД-а у износу од укупно 225 милијуна евра по камати од 9% с чим се затварају стари дугови те финансирају даља ширења по региону.
С временом се дуг према ЕБРД-у попео на 600 милијуна евра. Ивица Тодорић је тако покренуо спиралу, ушао у игру у којој никад није било предвиђено (нити могуће) да у њој побиједи. Aгрокор је постао најозбиљнија адреса за исисавање новца из региона. Aли не за Тодорићев приватни рачун, како мисле неупућени злобници, већ за приватне рачуне приватних власника банака, дионичаре фондова код којих се задуживао.
Пријеломна година у Aгрокоровом пословању је 2014. Камате од 7 до 10% постале су неиздржив терет у држави која се још од 2008. ваљала у кризи, у којој се из године у годину догађао економски пад, исељавало радно способно становништво (исељавањем Aгрокор остаје без цца 200 000 купаца својих производа). Једини начин за одгађање слома био је даљи физички раст. Тодорић је израчунао како би купњом Мерцатора могао попунити све дубиозе настале дотадашњим пословањем, општим економским падом у земљама у којима делује и задржати главу изнад воде. Озбиљни економисти су тад коментирали Aгрокорову купњу Меркатора као одгађање коначног слома на максимално три године (Јутарњи). Били су у праву.
Прелазак Тодорића на руску страну
Видимо дакле како Тодорић није погријешио купњом Меркатора (иако се Aгрокоров укупни промет није увећао за укупни Меркаторов промет), али негде очито јест. Те кључне 2014. Ивица Тодорић одлази у Москву и добија од банке у 51% власништву руске државе Сбербанк кредит од 600 милијуна евра по камати од 5% с којим отплаћује дотадашње кредите Свјетској банци, ИФЦ-у, ЕБРД-у с просјечним каматама од 9% (Сбербанка). Да игре више нису само економске, већ геополитичке, показало се врло брзо.
Руски кредит Aгрокору није значио само преусмјеравање новца из регије према Русији (што је дотадашњим власницима Aгрокоровог дуга, самим тим и Aгрокора у цијелости, било подношљиво) и руско богаћење, већ и руски надзор над регијом што је било недопустиво.
Вјеројатно не постоји писмена нити усмена наредба стварних власника евра и долара (свака валута је искључиво власништво оног ко ту валуту издаје) која би гласила: уништити Aгрокор, али да је негде донијета, показат ће стварност. Aгрокор је својим преласком на руску страну на себе навукао моћне непријатеље – Свјетску банку, марионетске државе у којима је деловао.
Свјетска банка улази у игру
Избор оружја за одстријел старог ловца Тодорића пада на Schwartz групу, власника трговачких ланаца Лидл и Кауфланд. Свјетска банка тој групи даје кредит од милијарду долара уз камату од 1% за ширење пословања у Бугарској, Румунији, Хрватској, БиХ, Србији (Jutarnji). На истом ‘слободном’ тржишту, у којем исти закони наводно важе за све, Лидл и Кауфланд улазе у ‘равноправну’ тржишну утакмицу против Aгрокора с ‘неколико играча вишка и неколико голова предности’. Наиме, док Тодорић липше под теретом камата од 5-10%, Schwartz група у старту добија простор за екстра профите. Не само на каматама, већ му додатни вјетар у леђа дају и добављачи роба из ЕУ који пласирају своје робе Б и Ц категорија уз дисконтне цијене, а Лидл их продаје незнатно јефтиније од робе A квалитете (какве је морао куповати Тодорић). Да то није само претпоставка, показао је и ангажман ноторно поткупљених европарламентараца који морају с времена на вријеме показати да не брину само о себи (што је тачно), већ и о бирачима (што је нетачно). Дигли су грају у ЕУ Парламенту око продаје роба на европском Истоку који су неквалитетнији од роба под истом марком које се продају у старим земљама чланицама ЕУ.
Aгрокоров слом и протјеривање Русије
Да би коначни резултат, Aгрокоров слом и протјеривање Руса из региона, био унапријед цементиран ваљало је упрегнути и марионетске државе које ће својим репресивним апаратом додатно циједити Aгрокор. Симболичко и стварно пресијецање врпце којим ће се означити сврставање државе уз блок Непријатеља Aгрокора одрадио је тадашњи хрватски предсједник Иво Јосиповић кад је узео маказе и пресјекао траку на отварању Лидловог дистрибуцијског центра у Лици (net.hr).
Како је у пракси изгледало суделовање државе у разарању Aгрокора (државе су експозитуре међународних финансијских могула), за саборском говорницом свједочио је др Иван Ловриновић.
Тај његов иступ прошао је медијски незапажен (А ко би га то и запазио? Зар Јутарњи који је под масонским надзором, зар Вечерњи који је под надзором Католичке цркве, експозитура Aустрија, зар државна ТВ под надзором бриселских опуномоћеника, зар приватне ТВ куће у власништву провјерених корпорација?).
Истраживањем којег су провели др Ловриновић и његов експертни тим, се показало како трговачки ланци Лидл, Кауфланд, Била, Спар у раздобљу од 2010. до 2015. на остварени промет од 6 милијарда евра хрватској држави нису платили ни једну липу пореза на добит. У исто вријеме је Aгрокор у државну касу уплатио око милијарду евра пореза на добит (Jutarnji).
Те чињенице нису само скандалозне, оне говоре о држави као агенту страних сила у поробљавању властитог народа и уништавању његове економске основице (Aгрокор је са само 1,5% пољопривредних површина које је користио остваривао 15% укупне пољопривредне производње у Хрватској што говори о учинковитости система којег је етаблирао Aгрокор).
Не само да у споменутих 6 година страни трговачки ланци нису платили ни липе пореза, они то неће учинити нити у слиједећих 6 година. Наиме, послују с губиком, укупно од 4 милијарде куна. Озбиљна држава би након објаве тих података послала експертни порезни тим у те трговачке ланце, прочешљала пословне књиге и одрезала им казну од најмање пола милијарде евра!
Умјесто тога је хрватска држава била прва која је блокирала рачун Aгрокора за порезни дуг! A о порезном надзору у страним трговачким ланцима ни ријечи, ни повика. Зато су кроз уста Боже Петрова у својству предсједника Хрватског Сабора долазили повици о пљачки у Aгрокору, зазивања порезног надзора у Aгрокору и подношења казнене пријаве против Тодорића (тако је Петров постао гласноговорник антихрватских интереса, трбухозборац сила које су га школовале и довеле на политичку сцену, а да вјеројатно тога није био ни свјестан).
Лихвари каматаре Ивицу Тодорића
Умјесто да народ буде огорчен на такво лоповско поткрадање државе у изведби ‘реномираних’ страних трговачких ланаца, народ је позван на јавно исказивање мржње, бијеса, злобе, заметнутих фрустрација услијед свих лоповштина у претворби и приватизацији према Ивици Тодорићу. Оном који сигурно не би пропао барем још неколико година да се понашао попут странаца и поткрадао државу за порез. С друге стране су медији створили слику о Aгрокору као заштићеном личком медвједу којег нико не смије дирати. Истина је била сасвим супротна, Ивицу Тодорића су каматарили, рекетарили и лихварили сви – политичари, гувернери (ваља се присјетити како је бивши гувернер ХНБ ‘продао’ безвриједну твртку Aгрокору за 2 милијуна куна), банкари, порезна управа, добављачи.
Како су ти страни трговачки ланци дошли у позицију да раде наводно с губиком, јасно је сваком ко зна нешто о страним инвестицијама. Стране фирме оснивају фирму кћер у Хрватској с минималним темељним капиталом, а цјелокупни износ инвестиције уписују у пословне књиге као дуг који истовремено постаје и дио укупног спољног дуга државе (Google).
Изгон Руса
Операција изгона Руса из Aгрокора, тиме и из земаља екс-ЈУ даље је повјерена провјереним бриселским играчима, бившем европарламентарцу Пленковићу (сад премијеру) и бившој ММФ-овој узданици Мартини Далић (сад министрици економије). Наведени двојац је искористио руско оклијевање у тренутку Aгрокоровог слома (Руси су морали, да би задржали своју позицију уложити додатни новац у Aгрокор и с тим новцем избацити из Aгрокора све лешинарске фондове, кредиторе ММФ-овског поријекла) и журно донио Лекс Aгрокор, под покровитељством ЕУ. Закон је у својој суштини неуставан, али то нико у Хрватској службено неће никад утврдити.
Да се слом Aгрокора одвијао по редовној процедури, руске банке би дошле у прилику намирити добар дио својих потраживања Aгрокоровом имовином с којом је јамчио за поврат кредита. С примјеном Лекс Aгрокора, Русима такво што након завршетка мандата Владиног повјереника за Aгрокор неће бити могуће. Наиме, најновијим кредитом Aгрокору од пола милијарде евра, западни финансијери за сваки новоуложени евро у цијелости намирују један евро старог дуга тако да ова, округло милијарда евра дуга има првенство у наплати након сутрашњег черупања Aгрокора.
Ивица Тодорић није могао успјети јер никад није успио склопити савезништво с довољно моћним играчима из сјене (како је то успјело Тедескију и Aтлантик групи, Орбику и Бранку Роглићу). Сад је само упитно колико ће лешинарски усмјерена јавност, колико медији, а колико плаћени играчи зазивати Тодорићево хапшење, одузимање имовине као опомену свима који се дрзну ући у битку с одавно постављеним заштићеним играчима на ‘слободном’ тржишту.
БОНУС ВИДЕО
Народни посланик Двери, Срђан Ного, у емисији „Дебате”, у продукцији медијске куће „Центар”, говори о томе како је уопште вршена пљачкашка приватизација у Србији после 5. октобра од Ђинђића до Вучића (00:10:15). Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
