ПРОТОЈЕРЕЈ СМИРНОВ: „Ми не умемо да живимо у породици – јер нас нису томе научили“

1

Беседа са протојерејем Димитријем Смирновим о разводу, његовим узроцима и последицама.

Поштовани читаоци, почињемо са објављивањем текстова из Православног мисионара, који је почео да објављује наше преводе на тему породице од ове године. Пошто је политика Мисионара таква, морамо сачекати да се наш превод прво објави тамо, па га тек онда објавивати код нас на сајту. Ево још једног драгоценог разговора са протом Димитријем Смирновим, председником Патријарашке комисије за питања породице РПЦ (Руске Православне Цркве).

ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ СМИРНОВ

Зашто су раније супружници живели дуго и срећно и чак нису могли ни да помисле на то да разруше своју породицу а данас се половина бракова распада после прве године? Шта смета људима, који ватрено воле једно друго при ступању у брак, да сачувају љубав и касније? Како преживети распад породице, како се ослободити  „љубавне зависности“ – популарне “дијагнозе“  савремених психолога? Шта стоји иза модерне фразе “не слажу им се карактери“? И да ли је обавезно да се „слажу карактери“ да би се сачувала љубав за цео живот? О тужној појави, као што су разводи, разговарамо са протојерејем Димитријем Смирновим.

–          Оче Димитрије, према статистици, прве године се распада 50% склопљених бракова, током следећих 10 година – 80%. До самог „финиша“, у добром смислу, долази само 10-15% парова. Шта се догађа?

–          Све, што се дешава на земљи, чак и међу животињама и инсектима, догађа се због зле воље људи. И заиста, први проблем је проблем брака и породице. Зато што човек квари све на нашој земљи. Развод је само резултат тога.

–          Резултат понашања једног од супруга или оба?… Дешава се да једнo одлази од другог. Иако најчешће за распад породице оба супруга криве једно друго.

–          Ту се не ради о кривици. Постоји овакав израз: “То није кривица човека, већ његова несрећа“. То што се васпитаник дечијег дома налази у затвору, да ли је то његова кривица? Ако гледамо формално, да, он је у некој тачки прекршио закон. И да би га избавили од тога, њега стављају у затвор, али он је у ствари производ васпитања или производ стања здравља свог тате и маме који су користили огромне количине отровних супстанци. Дете упија те отрове, што утиче на његову умну способност, отежава његово учење, доводи до проблема социјализације. И када се он сам, препуштен самом себи, налази у нашем свету, врло лако доспева у руке криминала. Држави, која регулише живот друштва, такви људи су непотребни. Морала би дуго са њима да се бакће, много је лакше да се од њих изолује. За то постоји пенолошки систем. Исто је и са браком. То, што се људи разводе, то је њихова несрећа.

У чему је узрок тог проблема? Имамо врло добар, данас актуелни пример,трагедија која се догодина на Сјамозере у Карелији. Људи нису знали никаква правила, како треба да се понашају на води. Шта више, нису знали како да завежу појас за спасавање. А управо сви месни становници знају да су Ладога, Онега и Сјамозеро практично мора. Притом, са изненадним честим променама времена. И када су мали таласи,  опасно је пливати у њима, а када су велики – слати туда децу значи слати их у сигурну смрт. То је потпуно непоштовање правила и зато имамо овакав трагичан резултат. А сав наш живот је такво Сјамозеро, по коме млади људи, ништа не знајући, никога не слушајући, покушавају да крену на пут, и наравно, њихов чамац се разбија, и они тону са већим или мањим споредним трагедијама. Јер, они могу да имају децу, која би у том случају постала полусирочићи…

Код нас нити породица, нити некакве установе, не припремају младе за главни део живота. У школи не постоји такав предмет. Они мисле да ће књижевност и проучавање дела Љермонтова или Њекрасова довести човека до тога, да ће он схватити да је потребно да оснује породицу. А то уопште није тако.

Човека је створио Бог, и створио га је као породицу. Речено је: „Мушко и женско створи их“ (Пост.1:27). Ту је тачно описано, истина, символичким писмом, ја бих чак рекао хијероглифским, шта су то породица и брак. А то се не зна, нико људима не објашњава. Зато и породице трпе „ бродоломе“. А мене много више занима, зашто само половина.

–          То је само прве године, а током следећих 10 година тај број се повећава до 80%.

–          Можда зато што живе далеко једно од другог, недостају једно другом, а затим се са радошћу састају… Или имају некакве тешке задатке: да заврше факултет, на пример. Сву снагу усмеравају на то. На сопствени породични живот обраћају мало пажње, просто живе као момак и девојка. Јак утицај родитеља и некакви споредни утицаји могу да утичу на младу породицу. А можда су млади религиозни, то такође у неком степену може да заустави развод…

А да би било као пре 100, 200 ,300 година и тако даље у историји, да се људи жене једанпут и да породица живи деценијама, потребно је да се вратимо на учење главног предмета живота. Али ми смо Совјетски људи. Шта је то Совјетски човек? Совјетски човек је васпитан у марксистичком систему погледа на породицу. Маркс, Енгелс и њихови руски „ученици“ су се залагали за рушење породице, да би функцију породице преузела на себе држава. Прави пример тога је „кућа на обали“. Тамо, у становима чак није ни предвиђена кухиња, сви су морали да једу у заједничкој кухињи. Људи се спајају због заједничког живота, а морају да једу у заједничкој кухињи!

Тако су се понашали и према породици, најбитније је било испунити норму на послу. И прослављали су жену-радницу, жену која остварује рекорде у производњи. Херојине солијалистичког рада! А у завршеном социјализму не може постојати породица. Рођено дете креће у јасле, затим у дечији вртић, потом у школу, пожељно у интернат, онда излази већ обрађени грађанин који ће радити оно што му кажу. Ако је потребно – проћи ће пола земље да би дошао у неко тамо царство и радио тамо где нема становника. Ако је потребно држави – он ће прећи четрдесет врста и градиће БАМ (Бајкало-Амурска Магистрала). Ако је потребно и у космос ће да лети. Полетети у космос је уопште педесето царство. Он се томе веома радује и сви му завиде, славе га и имитирају. И деца су била тако усмерена. Било кога да сте тада питали – „хоћу да будем космонаут“, зато што дете види да таквог човека сви воле. Шта више, у породици дете нема када да добије љубав, оно само на кратко време долази кући, и тамо га грде за оцене, понекад га чак и бију, зато што родитељи мисле да се не испуњавају услови које је одредила држава.

Породица није била никакав ауторитет за децу а са 13 година је само дечији колектив у школи њима управљао, усмеравао их. И нема ничег чудног у томе што је Павлик Морозов „откуцао“ тату и деду: тако су га васпитали, он је тако схватио.

А породица мора бити постављена у народу на прво место! Шта је то грађанство? Грађанство сам ја: под један, као породични човек; под два, ја као отац; под три, ја као део свог осталог друштва у том окружењу у коме се крећем. Могу се појавити и свакакве асоцијације, клубови, партије… то уопште није битно. Али, породица је икона Свете Тројице, тако је одредио Бог, Који хоће да човек буде срећан. А садашњи млади људи то нису видели ни код својих родитеља, ни код деда и бака. Сви се вређају, свађају. Разне, страшне трагедије…

Колико дечице страда због развода родитеља! То је тако убиствена процедура. Ја у томе све време учествујем, и ако супружници желе да се некако помире, помажем многима од њих. То је врло лако, зато што су све те противуречности необично смешне.

 

–          Поводи за развод?

–          Да. То је само боцкање две амбиције поводом охлађене „лажне каше“. Просто је смешно. Људи нису способни да проникну у душу другог човека, нема ни најмање жртвености. Свако за себе хоће удобност и некакву раскош. „Хоћу то, хоћу то“. А други говори: „А ја хоћу то…“ итд. Због тога се спајање двоје људи догађа чисто биолошки. Узраст, хормони – и они су се спојили. Зашто постоји брак код људи? Зато што је Бог тако одредио. А савремени људи, нажалост, су просто постали сисари. Они се сједињују на неко кратко време, као животиње. Код неких птица чак постоје и брачни савези на неколико година – и ми их посматрамо са радошћу.

–          Све почиње радосно: двоје иду код матичара, најсрећнији су, најбољи су једно за друго. Пријатно је гледати их, и учествовати у томе. То је празник, он је заразан…

–          То је заиста празник. Људи стоје на прагу огромног прекрасног врта, у коме би требало да живе, чију лепоту морају да одржавају и свакако да развијају. Да саде нове биљке, брину се за дрвеће, цвеће, рађају децу, васпитавају их. Савремени човек не зна шта значи васпитати децу. Ја сам оснивач православне гимназије и наши прелепи родитељи – апсолутно православни – не знају како да васпитају децу! Они мало знају шта би хтели, али не знају како то да ураде да би се то остварило. Они не схватају да ништа у  врту  не расте само, само расте само у шуми или у пољу. Али ако код животиња или корова све то ради мајка природа, код човека не ради. Човеку је, да би одгајио клас пшенице, или ражи, или јечма, или јабуку, или банану у јужним земљама, потребно да уложи труд. Потребна је култивација, наука, много зноја, потребно је умеће да тргујете са тим стварима… Само на тај начин! А деци је потребан још већи труд  душе, ума, образовања.  Потребно је да знамо све што говори наука о деци. О њиховом здрављу, о њиховој психи. Родитељи морају то да знају.

–          А какве уџбенике да читају у том смислу?

–          Ја сам нешто читао о тој тематици. Практичар сам. То што пишу, мени је, и ја са задовољством то препознајем, давно познато. Поштујем те радове, зато што се у њима налази бескрајно много прекрасних савета и опажања. И јасно је да је добро ако их човек усвоји. А ако није сагласан са нечим, није страшно. Чак и књига Б.Спока, коју сам читао, у потпуности пружа одређене услуге онима који се баве васпитањем деце: садржи много савета о одгајању беба. Ја сам је са задовољством прочитао. Прво сам се смејао, али сам нешто применио у пракси.

–          Данас многи парови не иду код матичара, већ живе заједно – изнајмљују стан или чак живе код родитеља. Имају прави „породични“ живот. По чему се они разликују од оних који су венчани у општини? Каква је разлика? Јер и они исто тако живе, такође се радују, свађају…

–          Они добро знају да сада ни за шта не одговарају. Врло се пажљиво понашају једно према другоме, да би се како је могуће дуже продужило заједничко постојање, да не би, кад дође време да се промени сапутник или сапутница, имали паузу. Да се не би десила трагедија, да не би било досадно. А промена сапутника се код нас назива „заволела сам другог“. Ту имамо удобност коју човек тражи, сексуалну, душевну удобност: имамо са ким да поразговарамо, да са неким одемо негде. Глупо је да она сама иде у позориште. Још глупље је у биоскопе. Да сама седи у кафићу и једе сладолед – такође. Где још иду млади људи, не знам… У дискотекама се, судећи по кадровима које видиш, окупљају  у некаквој маси. Група девојчица, група дечака, вриште, покушавају да на сваки начин скрену пажњу на себе. Као роба.  Све што могу да избаце напоље, избацују, шминкају се на сулуд начин. И то се зове, као што ми је једна девојка рекла, „ратна шминка“. Буквално иду у рат да освоје себи момка, коме се не дају никакви захтеви. Ако успе – добро је, ако не успе – у реду је. Она добија задовољство од своје младости и од тога што има момка. Да не би завидела другој. Зато што је човек – друштвена животиња и он све време посматра како други реагују. Шта ће Маша рећи? Нека Клава зна да ја још нисам… Причала је да никоме нисам потребна, а ја сад имам дечка. Нема везе што је он грбав и без ноге, и што нема предњи зуб, ја ипак имам дечка и веома га волим.

–          Да ли је сама то измислила?

–          Не, овде нема ничега измишљеног. Код ње се срце отвара као лала. Ово је све истина. Али то још није породица. Када почну несугласице, расправе, незадовољства, све се то неко време трпи, све док човек не постави себи питање, било да је мушкарац или жена: „А зашто је мени све то потребно?“. А неки од самог почетка гледају и са стране, и ако се јави било какав одговор: то се назива „јавила се некаква хемија“ или „осетила сам варнице“, и још некако, под један, и за параван, као пошла је у тоалет, а у ствари се радило о нечему сасвим другом, разменили су телефоне, и пошла је друга песма. Понекад паралелно, а потом:“Извини, заволела сам другог“.

Да, ти  парови о којима сте питали, живе заједно, споља гледано је све у реду, све док им се не деси да се спотакну о нешто…А мораће да уче о породичном животу. Видимо да је развода мање у трећем браку, ако не постоји некаква патологија.

–          Ту су искуство и узраст већ другачији…

–          Да, људи већ имају реално искуство породичног живота. Много знају. Мушкарац се већ сусретао са женском психологијом, а жена са мушком. Боље познају људе. Више знају шта хоће. Они неће , осим уколико се не ради о кадилаку са тракицама, изненада засновати породицу. А ни то није главно. Од многих 30-годишњака сам слушао: „Хоћу да имам бели аутомобил“. „Ја хоћу“. Она хоће тај кратки празник. А после тако несрећног првог покушаја, после буде боље. Сви говоре да је брак чвршћи. Било би интересантно да добијемо потпуну статистику. Ја је немам, само из разговора са људима знам како бива, из онога што они причају.

Или ево долазе и износе своје претензије ка животу, али најчешће човек ипак ништа није схватио, увек окривљује другу страну. Има много људи који се не могу научити. А то што су им утувили од детињства, заправо у школи, их дави. Да је човек настао од мајмуна, да су сви мушкарци скотови, зато што је мама све време то понављала. Као што је Католичка црква све време понављала својој пастви да су у Русији сви православни шизматици, варвари, дивљаци, и то је толико ушло у цивилизацијски менталитет, да се не може искоренити. Хиљаду година у свим црквама су сви свештеници говорили једно те исто. У време када није било ни новина, ни телевизора. То је већ менталитет.

–          А у чему се налази узрок немогућности да се науче они, који не желе да уче на грешкама?

–          Узрок је гордост. Зашто се труде да децу науче што је могуће раније? Просто јер виде да је успешност учења ефективнија због тога што дете у 6-7 година још није гордо. Оно се још увек интересује, има велико поштовање према одраслима. Према њима се опходи са пажњом, вером. А већ касније је сасвим другачије. Обично школа руши жељу да се учи код људи. Потребна је спољашња мотивација. Или јак притисак од стране родитеља: „Ти учи, не обраћај пажњу ни на шта. Ни на учитеље, ни на њихов однос према теби, ни на односе са децом. То није важно. Главно је, запамти: или ћеш цео живот дизати и спуштати рампу, или ћеш конструисати космичке бродове. Ако хоћеш ово друго, онда треба да се потрудиш, да претрпиш“. Уколико постоји оваква мотивација са стране родитеља, онда је могућа обука, а већина родитеља се не бави никаквим васпитањем деце, само вичу на њих када им сметају и онда не постижу успех.

–          Једном је човек са којим сам разговарао рекао: мушкарац сазрева касно – до 35 година и потребно је да му се пружи могућност да се докаже у нечему. Ви сте споменули рампу. Имамо младића који диже и спушта рампу, он има породицу и вољену жену – његову жену. Она живи са њим годину, две, а он и даље диже и спушта рампу. Нешто посебно и не пије, и не зарађује лоше, али то је рампа, а она би хтела нешто више. Хтела би да он доноси више новца, да би је тамо негде водио, да буде паметнији, начитанији… Она тражи нешто друго и на крају и налази. А он се просто није остварио, тек му је 25-27…

– Не, колико год. Зашто се онда журимо да се удамо? Не удајемо се за радника. Тешко је наћи министра, али постоје такви случајеви, удају се за министра, али је то обично други, трећи брак. Овде жене „подваљују“, понашају се на одређен начин и настављају да се тако понашају. Он је утицајан човек, према њему се понашају као према оцу кога се боје.

Најбитнија ствар за брак је љубав према души човека кога си изабрала, за кога желиш да живиш и за кога желиш да створиш срећу. Управо према његовој души, а не према његовој професији. Све једно је да ли је он багериста или подиже рампу. Али ми желимо, сви желимо нешто друго. Онда се моли да се предузеће у коме он подиже рампу затвори, да га сравне са земљом и саграде седам стамбених зграда. Можда ће он постати портир. Ако човек подиже рампу, он има женску психологију.

Али, ти си га сама таквог изабрала, он ти је легао по души. Наш став мора бити другачији. Не: “Хоћу од мужа то и то“, већ: “Хоћу за њега, за његову децу“. У сваком мушкарцу унутра постоји и отац. Уколико он буде имао шесторо деце, замислиће се над тиме да је 25 рубаља које он добија за дизање рампе недовољно, потребно је још нешто да ради. Можда он неће одмах променити посао, већ ће одлучити да се посаветује са женом.

Посматрао сам једну даму. Лепа је, паметна, има живи ум, веома је талентована. Направила је своје предузеће, имала је веома интересантне идеје… Али муж јој није одговарао. Он је обичан зидар, али веома добар човек. Она се удала за њега зато што је од добар човек а затим су почеле претензије. Развела се са њим. Он се оженио другом женом. А он је очигледно наклоњен женама код којих је развијена уметничка склоност. Она је такође лепа, чак су некако те две жене врло сличне. Јасно је да је она за две главе виша од њега и да зарађује од посла више него он. А види се и да је друга паметнија од прве, она се смирила. Она га воли. Иако јој је у почетку доста тога сметало, после се код њих све нормализовало. Не могу све имати генија за мужа. А она прва дама је остала сама. На суду је чак одузела стан од бившег мужа, толико је била упорна. Али живи у тескоби, престала је да иде у цркву.

Некакве амбиције су све разрушиле, зато што су све добијене бунде од мужа, сва путовања – другостепена. Најважнија је атмосфера љубави која постоји у породици. А она је вреднија од било чега. Проћи ће неко време и сва завист због онога што имају Мана или Клаудија ће нестати, људи ће постати равнодушни ка томе, а породични односи имају вредност заувек. За мене је најбитније да се тиме живи, дише. Увек постоји могућност да се направе те радости, да се у том врту посаде нови цветови. Неки ће увенути, посадићемо друге. Цео живот се тада претвара у радост. А када погледаш назад, видиш: сав живот сте се обоје трудили да једно друго учините срећним. Скувај му оно што он воли. Уклони из живота то што га нервира. То исто је и код њега, када почне да размишља о својој жени, појави му се такав осећај као да је појео кашику меда: нешто тако нежно, пријатно… И он жури кући зато што зна: да га неће дочекати камено лице и подигнуте обрве, већ радост што је коначно стигао. И тада он никада неће тражити неке друге утехе.

А да не говоримо о томе да и мушкарац, а не само жена, такође врло болно подноси развод. Иако постоје хладни карактери којима је све једно. Но, жене су осуђене да се удају за свакакве швалере.

–          Мушкарци и жене подносе развод са истим болом, независно од тога како је до тога дошло, да ли је једно од супружника донело такву одлуку? Иако је ретко да заједнички долазе до њега, и нема свако снагу да каже да су се односи истрошили. Иако је сличан израз веома сумњив…

–          Дешава се да су се истрошили, али тек што једно почне такав разговор, друго почиње да плаче. Иако су се као два пса стално уједали, деценијама је трајала стална свађа. Говорио сам са једном женом – посматрао сам њен брачни живот много година. Рекао сам јој: „Срећа што је отишао од тебе. Не смеш да завидиш тој код које је отишао, већ се моли за њу, жали је. Ти знаш каквог тиквана она добија. Шта си ти у животу видела са таквим човеком? Само патње…“. Али, овде имамо, осим тога што је она сада разведена, то прелази у други статус: ма колико да су супрузи гризли једно друго, они ипак срастају у једно тело. То је чињеница. А при разводу то тело не режу, већ цепају на два дела. Пробај да себе поцепаш на два дела! И, како се осећаш? Све ово је мени лако да говорим формално и са стране, али људи осећају страшну душевну бол зато што се одвајају од онога са ким су срасли душама, телима, децом.

–          Сада психолози воле да говоре о таквом феномену као што је “љубавна зависност“. И ту постоје две дијаметрално супротна погледа. Говорио сам о овој теми са духовником, теоретски смо је разматрали. Рекао је: ако један човек напушта другог, може се говорити о љубавној зависности, преживљавати то, али не треба да све оправдавамо љубавном зависношћу.

–          А шта је то? Нисам се сретао са тим термином.

–          Према мишљењу психолога, то је појава, када један, у датом случају, супружник врло јако воли другог. Рекло би се да је врло добра реч „волети“, али овде је љубав таква да једно просто не може да живи без другог. Само одвој од њега његовог пара и он ће почети да паничи, да буде љубоморан, да прави сцене… То је психолошки проблем, како сматрају специјалисти, који је потребно решити. Постоји сајт  «Пережить.ру» о разводима, наркотицима и о алкохолу у том смислу. Љубав је зависност према мишљењу психолога. И због тога се веома велики број развода тако тешко подноси…

–          То је просто такав израз. Ту љубави ни нема. Ту је само жеља: то је моје. Тако се може волети своја колекција маркица и, уколико је лопови украду, може се пасти у депресију. Или – људи јако воле новац. Имао сам милијарду, остало је 400 милиона – и човек се бацио кроз прозор зато што је „осиромашио“. Иако би половина човечанства са задовољством пристала и на много мањи део.

–          Још постоји и појава међусобне зависности, и она није мање распрострањена од љубавне зависности. А то је када двоје не могу једно без другог, ако можемо да се тако изразимо.

–          То је као први стадијум односа – заљубљеност. Али када љубав прелази у зрелу фазу, све то остаје, људи недостају једно другом, плачу при растанку. Они не могу ни дана да проживе а да се не чују једно са другим. И у томе нема ничег страшног.

–          У таквој љубавној зависности?

–          Ту абсолутно нема ничега страшнога. Насупрот томе, човек осећа потребу за другим. Породица је то мало друштво у коме је човеку боље од свих других друштава. Он може бити у пет академија, осамдесет комисија, али ће се боље осећати код куће него на фудбалу.

–          Моји родитељи живе у браку 32 године. И толико су налик једно другом, да их одвојено не могу ни замислити. Понекад говорим: „Мама, не знам шта би ти радила без тате. Не знам шта би ти, тата, радио без маме“. Истина, тати то ређе говорим… Покушао сам да се сетим ко је од њихових познаника преживео у браку више од 20 година. Набројао сам много њих чији се савез, нажалост, распао. Шта бисте могли да посаветујете онима који живе у браку много година и сада, после 20-30 година, се налазе у кризи породичног живота?

–          Свака криза је болна појава. Човек се већ налази на крају свог живота и код њега се јављају разне геронтолошке болести. Постоји и дијагноза као што је старачка депресија. Њени симптоми се могу јавити већ у 60 година.

Шта ја могу да посаветујем одрасле људе?! То је просто смешно. Потребно је научити себе хришћанским особинама: захвалности, трпљењу. Потребно је да се молимо Богу. Да видимо своју кривицу. Не треба да се понашамо према човеку као према извору блага за себе, већ, насупрот томе, да себе посматрамо као извор блага за другог. И да тако живимо.

А то што човек живи некаквим егоистичним животом, прво напушта породицу, онда прекида односе са децом на 30 година… А када га једна од његових драгих остави, остави га да умре, он проклиње децу: зашто они не долазе код мене? Наивно. Можда је и остало неко осећање дуга код деце, али оно није довољно да би се дало човеку да спокојно оде у други свет.

Врло је важно ценити другога и бити му захвалан бар за то што је све твоје хирове истрпео: „Без обзира на све моје проблеме, он је остао са мном и све је истрпео“. Ако буду постојале овакве хришћанске особине: пожртвованост, трпљење, захвалност и молитвеност…

Да би се љубав подгревала, обавезно је потребно да се молимо једно за друго. А ти такозвани “светски“ људи… Не разумем чиме они живе. У нади ко ће пре да умре и после да деле наследство, јел то?… А њихов породични живот се састоји у томе што су купили ово, купили су оно. То је просто самоубиство.

–          Завршавајући нашу беседу, хтео бих да се дотакнемо и већ ево 50 година популарног разлога развода „не слажу нам се карактери“. Како се ви односите према овој реченици.

–          Човек, када на некакво питање одговара, не покушава да анализира ситуацију. Потребно је да му кажете шта од њега очекујете. Тако су нас научили у школи. Ученик испред табле не одговара истину до које је дошао, већ оно што учитељ од њега очекује. А учитељ очекује да он ради према уџбенику. Причај оно што су ти рекли.

То је овакав алгоритам – „не слажу им се карактери“, човек просто користи формуле. Појавили су се нови облици: „нисам спреман“. Са тобом сам проживео 10 година, и нисам спреман да се венчамо у општини. Врло ми је лепо са тобом, али нисам спреман да имам децу. Преузели су то из америчких филмова. „Нисам спреман“ солидно звучи. А у ствари човек потписује код матичара да нема никакве љубави, зато што – о каквој се ту спремности ради? Ти си комплетан човек ако живиш са женом. Просто хоћеш да живиш неодговорно, не предузимаш ништа на себе док год се она мири са таквом ситуацијом. А свака нормална жена хоће породицу, код ње постоји инстинкт оснивања породице, али је потиснут, наравно. Често амбиције преовлађују. Или утичу стереотипи понашања њене маме. Она онда укључује и маму и настаје оно што руши породични живот. А мама долази са својим речима: „Имаш само једну мајку, а мужева ће бити много. Терај га“. То је свуда и свагда.

–          То је смешно али и страшно. И наравно сличних примера има много. Оче Димитрије, велико вам хвала за овај сусрет.

С протојерејем Дитријем Смирновим разговарао Никита Филатов

Извор: Мултимедијални блог протојереја Дмитрија Смирнова (http://www.dimitrysmirnov.ru/blog/cerkov-76288/)

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, септембар 2016.

Извор: Православни мисионар, бр. 354, јануар-фебруар 2017.

БОНУС ВИДЕО

Гост емисије „Интервју” медијске куће „Центар” био је протојереј – ставрофор др Милош Весин, професор Богословског факултета у Либертвилу, САД.

У емисији отац Милош Весин говорио је о Дарвиново теорији еволуције и православним вјерујућим научницима кроз векове (00:30:00). Послушајте:

Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.

  • perungromovnik

    „….мама долази са својим речима: „Имаш само једну мајку, а мужева ће бити много. Терај га“. То је свуда и свагда…“
    и тако се бракови растурају у првој години…уместо да науче ћерку да буде мајка и супруга и да мужа поштује и воли, они је уче да га стави себи под ноге и да јој буде слуга….
    или друга позиција
    уче сина да жена треба да га служи и да ћути, да се ништа не пита и да уста има језик нема…
    резиме:
    треба бити ЧОВЕК и према супротном полу се понашати људски, са уважавањем и ОГРОМНОМ љубављу, јер је у сваком људском бићу ДУША ОД БОГА ДАТА! ако пљујеш на оног са којим живиш, пљујеш на Бога, ако мрзиш онога са којим живиш, мрзиш Бога, ако вараш и лажеш оног са којим живиш, лажеш и вараш Бога! БОГ је Љубав а ако нема Љубави – НЕМА ни заједничког живота! Проста и једноставна правила за дуг заједнички живот:
    ЧИНИ ОНО што желиш да теби други чине!
    и НЕ ЧИНИ ОНО што не желиш да други теби чине!
    ПРОСТА ФОРМУЛА, једноставна али и ЖЕСТОКА! гарантује успех у браку и односима између брачних другова, као и између људских бића уопште!