Прочитај ми чланак

ПРСТ СУДБИНЕ: Руска империја можда не би пропала да овај царевић није умро млад

0

Николај је био најстарији син императора Александра ИИ. Међутим, умро је млад па је уместо њега цар постао брат му Александар којег је потом наследио Николај ИИ. Све то је у потпуности променило динамику последњих деценија Руске империје која би, под другом граном Романових, можда и опстала

Његово Императорско Височанство и Господар Наследник Цесаревић и Велики Књаз. Тако је гласила пуна титула Николаја Александровича, најстаријег сина императора Александра II из куће Романов. Мајка му је била Марија Александровна, рођена као немачка принцеза Максимилијана Вилхелмина Августа Софија Марија Хесенска и Прирајнска (уосталом, и њен муж је у директној мушкој линији био Немац).

Wikimedia Commons

Николај Александрович се родио 20. септембра 1843. године у Царском Селу, а име је добио по свом деди, императору Николају I. Овај је био толико радостан што му се родио унук и што је још и назван по њему, да је по сећању велике кнегиње Олге Николајевне позвао три своја млађа сина — велике кнежеве Константина, Николаја и Михаила — да се новорођенчету поклоне и закуну на верност.

Дечак је био љубимац свих на двору и шире, зато што се издвајао бистрином ума, лепим изгледом и добрим карактером. Сви су му у породици били привржени, а посебно његова мати Марија Александровна. Од својих браће и сестара најбоље се он пак слагао са две године млађим Александром, будућим императором Александром III. Гроф Сергеј Дмитријевич Шереметјев је записао о њему следеће: “Уопштено говорећи био је учтив, пријатељски настројен и добро одгојен, обазрив и одмерен и у речима и у делима“.

1855. године император Николај I је преминуо и на престо Руске империје сео је Александар II, док је 12-годишњи син му Николај добио ону титулу коју смо на почетку текста поменули. Постао је, речју, престолонаследник.

Руски царевић Николај Александрович 1851. године

Почео је да путује по европском делу Русије и да је боље упознаје, а чак су издате и књиге његових писама са тих путешествија. Све у свему, показивао је знаке да ће бити изврсни владар, да ће бити разборит и добар за народ и државу.

Дружио се са својом трећерођаком принцезом Катарином Фредериком Паулином Олденбуршком, али због противљења њене мајке до веридбе није дошло. Напослетку се на свој 21. рођендан верио са ћерком данског краља Кристијана IV; принцеза Марија Софија Фредерика Дагмар је била суђена да постане руска императорка али не преко Николаја Александровича.

Руски император Александар II

Он је потом отишао на путовање по Италији где се разболео. 20. октобра 1864. године почео је лечење у Ници, али му се стање драматично погоршало наредног пролећа. Император Александар II стигао је у Ницу 10. априла. Два дана касније син му је, након четворочасовне агоније, преминуо на рукама од туберкулозног менингитиса.

Његово тело је у Русију пренето на фрегати “Александар Невски”, у пратњи чувеног руског песника, генерала и губернатора Југозападног краја Николаја Николајевича Аненкова. Смрт његову скршило му је мајку, императорку, али је она у јавности увек показивала потпуну сабраност ума. Приватно, знало се да се “из ње винула душа“.

Руска императорка Марија Александровна, супруга императора Александра II

На својој самртној постељи Николај Александрович је тражио да се данска принцеза Марија вери за његовог брата Александра који ће, по његовој смрти, постати цесаревић а касније и император Александар III. Тако је и било: Марија је прешла у православље као и све руске царице, и изабрала име Марија Фјородовна.

Толико је Александар III волео свог старијег брата да је првог сина назвао Николај. Овај ће, пак, постати император Николај II, последњи руски цар који ће са својом породицом скончати у подруму куће Ипатијевих у Јекатеринбургу.

Да међутим Николај о коме је данас било речи није преминуо тако рано, да је сео на престо, да обезбедио да његово потомство влада највећом империјом на свету, можда би историја Русије била потпуно другачија. Много тога што се десило зависило је и било условљено личношћу, поступцима и изборима које је правио Николај ИИ који је углавном покушавао да имитира свог оца.

Да су последња два цара биле неке друге особе, можда би све било другачије. Можда би Руска империја и данас постојала и можда никада не бисмо ни чули за Совјетски Савез и бољшевичку револуцију.