Прочитај ми чланакНекадашњу прву даму СФРЈ Москва преко Крајачића убацила у Титову резиденцију. Љубичић открио тајну: била је у заробљеништву у Загребу. Брионским пленумом се осветила Александру Ранковићу.
Најпознатији брачни пар, у светским оквирима, са турбулентног Балкана, несумњиво су Јованка и Јосип Броз Тито. Иако је прошло скоро четири деценије од Титове смрти и четири године од упокојења његове удовице, која је имала чин потпуковника ЈНА, и даље су предмет огромног медијског интересовања.
Од тренутка када је „Хералд трибјун“, европско издање „Њујорк тајмса“, 1977. године објавио причу о њиховом разлазу, обавијајући је у обланде обавештајног рата између америчке и совјетске тајне службе, са већим или мањим временским амплитудама, њихова „љубавна прича“ и даље пуни новинске ступце. Извориште сукоба аутори овог текста су видели у чињеници да је Јованка Српкиња и да је хтела да осигура своје позиције убацивањем просрпских елемената у врх државе, уз „проруску конспирацију“.
Од тада до ових дана за Јованку Броз се често спекулисало да је радила за стране обавештајне службе. То је уједно и бивало објашњење за њено мистериозно и напрасно уклањање из друштвено-политичког живота Југославије и приватног Титовог живота, неку годину пред маршалову смрт. Обелодањивање чињенице да је Јованка половином 1945. послата у Москву на деветомесечно „школовање“ на тамошњој обавештајној академији само је подгрејало ове спекулације.
Два, можда и најзначајнија, детаља из њиховог живота још су под велом тајне. Јованкин долазак на Бели двор и њихов разлаз. И даље остаје нејасно ко је одредио да другарица Јоле, по повратку из Москве, буде постављена за Титову домаћицу у његовој резиденцији. По једној теорији био је то Иван Крајачић Стево, Брозов најприснији и најповерљивији сарадник, човек који је ведрио и облачио по Хрватској и Загребу, и резидент совјетске обавештајне службе у Југославији. По другој, био је то Александар Лека Ранковић, званично годинама други човек после Тита. Наводно, он је Јованку изабрао између педесет кандидаткиња.
Средином седамдесетих година за Јованку се у Титовом окружењу говори да се претворила у неподношљиву, умишљену, тврдоглаву и злу жену. Са послугом у резиденцијама поступала је окрутно. Стално је отпуштала и мењала особље. Стварала је атмосферу напетости и нелагодности. Наводно је више од хиљаду људи разних профила и занимања отпуштено. Једног дана је чак тражила да се истог тренутка отпусти преко педесет чланова послуге.
У највишем политичком руководству земље 1974. постављена је дијагноза: Јованка Броз се понаша самовољно, води своју политику, покушава да изолује Тита од најближих сарадника. Тито на то реагује и одлучује да се формира комисија која ће све то испитати. У Комисији су били Рато Дугоњић (председник), Тодо Куртовић, Стеван Дороњски, Фадиљ Хоџа и три генерала, Милош Шумоња, Џамил Шарац и Иван Кукоч. Државна, партијска и војна врхушка СФРЈ окупила се 7. марта, споменуте године, са једном једином тачком дневног реда – Јованка Броз.
Листајући записнике са овог и наредних састанака у истом саставу може, бар делимично, да се реконструише атмосфера око разлаза најпопуларнијег пара у историји Југославије.
Државни врх је био забринут за свог врховног команданта, плашећи се за његов живот под Јованкином контролом. Још су били забринутији за своју судбину. Јованка им је отворено рекла да поседује компромитујућу документацију за сваког од њих, посебно за врх обавештајне службе и командни кадар ЈНА…
Стане Доланц се на једном од састанака обратио Титу:
– Што се тиче оних докумената за које другарица Јованка тврди да их има, ви, друже Тито, знате да смо ми са њом разговарали. Ви сте били присутни када је рекла да то не да.
Добио је кратак одговор:
– Ја сам тражио да их мени да. Рекао сам: „Дај ми, молим те, документе које имаш“. Неће!
Доланц потом упознаје Тита са предлозима комисије да се Јованка изолује.
ДОЛАНЦ: Друже Тито, ми вас молимо, ако прихватате ове предлоге, да их ми реализујемо.
БРОЗ: Ја се слажем. И то, чим прије!
ТО „чим прије“ очигледно није ишло тако глатко. Годину дана касније, у фебруару 1975, док је Тито боравио у Игалу, у Боки которској су се обрели потпредседник Председништва СФРЈ Петар Стамболић, секретар Извршног бироа Председништва СКЈ Стане Доланц, председник југословенске владе Џемал Биједић и министар одбране генерал Никола Љубичић. Уз помоћ Едварда Кардеља, извели су Тита из резиденције у Игалу и одвели га на „Галеб“, који је био усидрен у Кумбору, да би га убедили да му од Јованке прети животна опасност. Све је било срачунато тако да им поверује како му живот с Јованком виси о концу, а да би га у то убедили, повели су са собом професора Богдана Брецеља, Титовог личног лекара, и генерала Марка Рапа, шефа Титовог обезбеђења. Први је требало да потврди да се Јованка налази у нервном растројству, у коме су могућа и њена сасвим неконтролисана понашања, а други да она у ташни има неки мали пиштољ који би у настанку психичке кризе могла употребити против Тита.
Ови аргументи су уродили плодом. Успели су да га убеде да поведу Јованку са собом у Београд на лечење код психијатра.
Никола Љубичић је у својим „Сећањима“, написаним крајем прошлог века (а то је исто, тих година, потврдио и историчару Венцеславу Глишићу у неколико разговора), записао:
– Кад смо стигли на аеродром Београд, ја и Доланц смо се изговорили државничким пословима и оставили је са Пером Стамболићем. Она је изразила сумњу да је водимо у лудницу.
Љубичића је посебно копкала судбина Александра Ранковића. У време Брионског пленума Љубичић је био командант Београдске војне области и очито је од својих обавештајаца добијао одређене податке. Готово са сигурношћу тврди да је афера са прислушкивањем Тита конструисана уз помоћ Стеве Крајачића и Јованке. Имао је податак да је непосредно после пленума Крајачић звао Јованку на Брионе и интересовао се да ли ће он бити министар унутрашњих послова Југославије.
Човек кога ће Јосип Броз, мимо Устава, три пута предложити за савезног секретара за народну одбрану, генерал Љубичић, Брионски пленум директно повезује са везом између Јованке и Крајачића, али и са страним агентурама:
„Стране агентуре овде су врло успешно направиле замку, убацили су у игру прислушкивање. Главни организатор ове игре био је Иван Стево Крајачић, стари познати обавештајац, повезан званично са Москвом, али нико не може тврдити да је радио само са једном страном. Такође, неки претпостављају да је он у ову игру увукао Титову супругу Јованку. Такво мишљење постоји зато што је Крајачић после демобилизације из села Пећани у Лици намерно довео у Бели двор демобилисану партизанку Јованку да буде собарица код Тита.
Владо Дедијер пише да је то Крајачић урадио по захтеву Москве, да би из прве руке били обавештени о томе шта Тито ради. Јасно, поставља се питање зашто је за овај захтев Москве Крајачић изабрао између толико партизанских бораца баш Јованку Будисављевић из села Пећани. Дедијер и неки мисле да је Крајачић морао знати оно што тврди породица лекара Мартинеца, како је наводно Јованка током рата била од усташа заробљена и да је неколико месеци боравила у њиховој кући у Загребу и да је после изненада нестала. Запрепашћени су били када су је на снимку видели као Титову супругу, и то баш ту девојку која је била код њих. Претпоставља се да је са Хебрангом поново убачена у партизане.“
Лекар Мартинец је успео да преко једног пуковника КОС-а успостави контакт са Ранковићем и да је он наводно рекао: „Богаму, сад је све то касно“. Лекар се потрудио да наградом придобије породицу Мартинец да ћуте. Они су заиста, бар привремено, заћутали.
Крајачић или Јованка сазнали су да је Марко обавештен о њеном ратном боравку у Загребу. То је већ било опасно и требало је Ранковића некако елиминисати. Они су смислили начин, прислушкивање, и организовали како да то изведу.
КРАЈАЧИЋ ОРГАНИЗУЈЕ ПЛЕНУМ
Хрватски портал „Експрес“ објавио је Крајачићево виђење Брионског пленума. Он је, пре пленума, обавио разговоре са свим учесницима. „Они су на оток дошли припремљени, знали су које су њихове улоге и што требају говорити, а да не би дошло до неке неочекиване псине, за мјесто пленума одређен је оток, недоступан обичним људима, заштићен, посве под контролом. ‘Кад смо мицали Ранковића, одредио сам’, рекао је Крајачић, ‘да то буде на Брионима, тако никакав непријатељ није могао доћи и свака је псина била отклоњена’…“
КУЋА У ШВАЈЦАРСКОЈ
Добрица Ћосић после Брионског пленума бележи: Јованка је специјалним авионом путовала у Париз да набави летњу тоалету. Неке стране и америчке новине преносе интервју с њом, у коме признаје да је купила вилу у Швајцарској. „Од моје уштеђевине“, каже.
