Прочитај ми чланакЕУ гура политику проширења у запећак и на Балкану следи учвршћивање фронта према Русији и интересе инвеститора, док се од Србије очекује одустајање од Косова, каже за ДW посланица немачке Левице Севим Дагделен.
DW: Делите ли утисак да проширење све више пада у запећак због криза кроз које пролази Европска унија попут финансијске кризе, Брегзита, јачања десничара и неизвесних односа са Белом кућом?
Севим Дагделен: ЕУ је у таквом стању да, ако би сада требало сама себи да приступи, имала би велике проблеме да испуни критеријуме. Највећи дефицити на нивоу ЕУ постоје управо у владавини права и демократији. Уз то многи доживљавају ЕУ као машинерију за разградњу социјалне државе. За милионе људи више не важи обећање о благостању које је некада било скопчано са јачом интеграцијом. С обзиром на то све је већа скепса у погледу проширења ЕУ. Њу појачава чињеница да ЕУ у приступним преговорима са Турском стално гази сопствене критеријуме па је последњих година назадовање на пољу људских права награђивала интензивирањем приступних преговора. На то многи гледају с неверицом. Такво понашање умањује прихватљивост проширења ЕУ генерално.
Сећам се приступања Бугарске, Румуније или Хрватске. У Немачкој је део медија, предвођен булеварским Билдом, тада будио утисак да „стижу нове сиромашне земље да узму наше паре“. Да ли се уопште може очекивати од владајућих политичара у ЕУ да пред бирачима покрену тему проширења?
Скептична сам по том питању. С једне стране се у ЕУ не назире промена социјалне политике, са друге се у питањима проширења и суседске политике ЕУ оријентише на учвршћивање фронта према Русији и тако ствара нове конфликте у Европи уместо да отвара перспективе за мирна решења. Ако се на Балкану следи једино циљ да се државе терају на прикључење санкцијама ЕУ против Русије, онда се те државе гурају у нове поделе. То свакако нема везе са социјалним и демократским перспективама. Осим тога, нема будућност политика проширења која превасходно следи интересе великих концерна из Немачке и Француске.
Видимо да се, када је у питању Србија, у Бриселу готово искључиво расправља о односима са Косовом. Рецимо када се разматра да се отвори поглавље 27 (животна средина), пита се какав је напредак у дијалогу са Приштином. Да ли ЕУ користи преговарачки процес како би на Балкану спровела политичке циљеве?
Циљ је да се Србија примора да одустане од Косова и зато се користе приступни преговори. И ту ЕУ повређује сопствене критеријуме. Такав наступ институција ЕУ није утемељен ни у чему јер и даље постоје чланице ЕУ које не признају проглашену независност Косова. Са тим у вези налазим да је проблематично што ЕУ недвосмислено не осуди великоалбанске планове. Годинама је окретана глава и пред растућим исламистичким утицајем на Косову кроз пројекте саудијских мецена. Тешко је отети се утиску да се користе сва средства како би се потиснуо руски утицај на Балкану, да се пре свих Србија сурва у нове сукобе, да се руским пројектима постави што више балвана на пут, како можемо да видимо на примеру гасовода Јужни ток. Да кажем јасно: ЕУ покушава да примора Србију на одустајање од Косова и учешће у Хладном рату против Русије. Па и онда би било потпуно неизвесно да ли би Србија заиста приступила ЕУ.
Шта мислите о идеји о ЕУ у више брзина? Многи у Србији и суседним земљама мисле да је то једини начин да се приступи макар некаквој ЕУ друге или треће категорије.
Ми већ сведочимо постојању ЕУ у више брзина. Тај тренд ће се појачати и, парадоксално, додатно угрозити заједништво у ЕУ. Па он ипак не значи бољу приступну перспективу за Србију. Под постојећим условима је велика опасност да у случају приступа дође до додатних социјалних затезања. У том светлу је еуфорија око ЕУ потпуно непримерена. На примеру Грчке се може видети како институције ЕУ и Европска комисија брутално доприносе потпуном руинирању једне земље и гурају читаво становништво у беду и сиромаштво. Зато ће скепса према ЕУ само јачати ако изостану социјални и демократски рестарт.
*Севим Дагделен, 1975, је политичарка немачке Левице и савезна посланица од 2005. године. Она је чланица Спољнополитичког одбора Бундестага. Припада левом крилу партије и у својим наступима оштро критикује капитализам, НАТО, и дешавања у Турској, земљи у којој су јој рођени родитељи. Тако је наступила и на великом конгресу Левице протеклог викенда када је та странка изгласала програм за предстојеће парламентарне изборе.
