МАНУЕЛ НОРИЈЕГА (1934-2017) од Америчког савезника до непријатеља број један

2

Када се гарнитура америчких ''јастребова'' устоличила на власти, победом Роналда Регана на председничким изборима 1980. године, одлучено је да се иде на ревизију Картер-Торихос Уговора о Панамском каналу из 1977. године, између САД и Панаме, којим је предвиђено да Панама поврати суверенитет над Каналом 1. јануара 2000. године. За разлику од помирљивог Џими Картера, Реган је још у току председничке кампање изјављивао: ''Ми смо га (мисли се на Канал - прим. ИМ) купили, ми смо за њега платили, он је наш и ми треба да кажемо Торихосу и компанији да ћемо га и задржати.'' У том смислу, нова америчка администрација, трагала је за погодном особом у Панами, која би пристала да изврши ревизију Уговора из 1977. године.

Након погибије генерала Омара Торихоса Херера у авионској несрећи 31. јула 1981. године, којег су САД сматрале “великим националистом“ и противником ревизије Уговора, нестале су персоналне препреке у реализацији овог важног спољнополитичког циља. Избор је пао на Мануела Антонија Норијегу.

Норијега је још 1950. године, почео сарађивати са америчким обавештајним службама, када им је достављао информације о левим струјањима међу студентима и официрима на Војној академији у Лими (Перу). Обавештајне услуге су постале уговорне 1966. године. Након доласка на власт генерала Торихоса, именован је за посредника између панамских и америчких обавештајних служби. На тим пословима, развијао је шпијунску мрежу која је панамском режиму служила за праћење политичких опонената у региону, а САД у откривању и спречавању растућег комунистичког утицаја у околним земљама. Своју лојалност и оданост, Норијега је показао у рату против левичарских побуњеника у Никарагви (1979) и Ел Салвадору (1980). Зато га је Реганова администрација ставила на платни списак ЦИА, са 200000 долара годишњих уплата.

Норијегин успон почиње постављењем за шефа Националне гарде, 1983. године, где је заменио генерала Рубена Дарија Паредеса, који је поднео оставку након што је оптужио америчког амбасадора Еверта Бригса, да неформалним каналима комуникације контактира панамске официре. Како је војска имала најважније место у политичком животу Панаме, Норијега је држао у рукама најважнију полугу власти и постао је фактички господар земље.

У Панами су 1984. године, одржани председнички избори на којима је победио Арнулфо Аријас, припадник политичке гарнитуре коју је генерал Торихос свргао у војном пучу 1968. године. Међутим, Аријас није имао подршку Вашингтона, који је изразио незадовољство његовом победом, сматрајући да би “политици и власти донео белег нежељеног ултранационализма“. Уз подршку САД, Норијега је користећи се насиљем и фалсификатима, успео да поништи победу Аријаса и на место шефа државе устоличи Николаса Барлету, чију кампању су финансирале САД. Амерички државни секретар Џорџ Шулц, присуствовао је инаугурацији Барлете изјавивши да је његова победа “иницирање процеса демократије“.

Следеће године, Норијега је постављен на место председника Владе, чиме је приграбио сву власт у земљи, па се чинило да поред њега и марионетског председника Барлете, САД имају одговарајућу политичку структуру у Панами, са којом се може преговарати о ревизији Картер-Торихос уговора.

Међутим, показало се да Норијега баш и није вољан да иде на ревизију Уговора о Панамском каналу из 1977. године. Зато су САД већ крајем 1985. и почетком 1986. године, почеле да преиспитују његову корисност, одлучивши да га уклоне. Притом, опозиција Норијегином режиму, коју су чиниле личности које су свргнуте војним пучем 1968. године, сада је јавно изразила спремност да се изврши ревизија Уговора, па су САД оцениле да је опозиција далеко поузданија у заштити америчких интереса.

Саветник за националну безбедност САД, Џон Поиндекстер, крајем 1986. године, директно је затражио од Норијеге да поднесе оставку. Оптужбе су биле следеће: 1) учешће у промету дрога у Централној Америци и повезаност са колумбијским нарко-картелима; 2) економска помоћ Куби и Никарагви; 3) одбијање налога да се повећа подршка “контрашима“ у Никарагви и асистира у планирању сценарија за инвазију на Никарагву; 4) одбијање да се панамска територија користи у служби напада на Никарагву и Ел Салвадор, који би требало да изврши СОУТХЦОМ (америчка Јужна команда), инсталиравши се у панамској каналској зони на петнаест година.

Пошто је одбио да се повуче, САД су завеле економске санкције Панами, 1987. године, које су погодиле најсиромашније слојеве становништва, који су представљали Норијегину највећу подршку. Погођени санкцијама, широки слојеви становништва су изашли на улице да протестују. Едуардо Херера Хасан, нови шеф Националне гарде, жестоко се обрачунао са демонстрантима, пуцајући, трујући их гасом, тукући и мучећи их.

Упоредо са економском блокадом, ишла је и медијска кампања, у којој је Норијега упоређиван са Иди Амином, Гадафијем, Хомеинијем…ставивши га на врх листе светских криминалаца и кријумчара дроге. У Мајамију је фебруара 1988. године, подигнута оптужница против Норијеге за активности у промету дроге у периоду 1981-1986.

Реганову администрацију 1989. године, наслеђује администрација Џорџа Буша, такође, републиканског кандидата. Настављајући политику свог претходника, Буш уплаћује десет милиона долара опозиционој Демократској цивилној алијанси и њеном кандидату на председничким изборима у Панами, Гиљерму Ендари.

На председничким изборима у мају 1989. године, победио је управо Гиљермо Ендара. Но, опет се понавља ситуација из 1984. године, само са измењеним улогама и позицијама. Потпуно истим средствима, којима је спречио победу Аријаса 1984. године, Норијега је спречио Ендару да се домогне председничке фотеље.

Након неуспелог војног пуча из октобра 1989. године, иза којег су стајале САД, а који је имао за циљ да свргне Норијегу, Буш се одлучује да САД војно интервенишу.

20. децембра 1989. године, отпочела је америчка инвазија на Панаму. У обраћању нацији, Буш је изјавио да су циљеви инвазије “заштита живота америчких грађана, одбрана демократије, спречавање трговине дрогом и заштита интегритета Уговора о Панамском каналу“. Инвазија је извршена са 12000 војника, а носила је назив “Праведна ствар“. Американци су тукли по два највећа панамска града – Панама Ситију и Колону. По уласку у Панаму, САД су завеле ванредно стање, хапсећи на хиљаде Норијегиних присталица, да би на крају ухапсили и самог Норијегу, који је проглашен за ратног заробљеника и спроведен у САД, где је осуђен на 40 година робије.

Иако су инвазију осудиле бројне међународне организације, између осталих Организација америцких држава (ОАД) и Уједињене нације (УН), Џорџ Буш је на питање новинара “Њујорк Тајмса“, да ли је било вредно слати људе у смрт (погинула су 23 америчка војника и око 4000 Панамаца – прим. ИМ) због циљева инвазије и устоличења олигархије коју је свргао још генерал Торихос, одговорио: “Да, било је вредно.“

  • моћни Ђоле Јанговић

    Животна прича Мануела Норијеге требало би да је наук многим велеиздајницима, ситним као и оним крупним, како пролазе истакнути сарадници ЦИА-е и пацови на платном списку америчке владе… Слоба ово није изучавао и смешкао се као прасе кад га чешкају док је уводио санкције Караџићу и бивао проглашен од Беле куће за “ фактор стабилности на Балкану“.. Одтад па до “ Балканског касапина “ није прошло ни целе две године..:)))
    А кад су се то па људи учили на туђим грешкама? Чувена људска глупост типа : „Неће мене…“ је многе одвела на вешала и доказала теорему да се најлакше учи када те оплете по сопственој гузици… само је тада већ прекасно.

    • Михаило

      Ни АВ не учи на туђим примерима, или ипак?