Прочитај ми чланакНакон јучерашњег покушаја избацивања на улицу и тренутне победе народне воље и правде, самохрана Јулијана и њен син су јуче ујутру ипак насилно исељени из простора у којем живе и раде 25 година, иако им је обећан рок од три дана да се снађу.
Међународни дан детета и први радни дан новог председника Србије, Београд ће памтити по ужасном догађају у улици Виле Равијојле ББ на Дедињу, када су самохрану мајку насилно желели да иселе.
Приватни извршитељ је са повериоцима и полицијом дошао да на улицу истера Јулијану Терек и њеног 24-годишњег сина, студента ЕТФ-а којем је до краја студија преостало још 6 испита. Да иронија буде већа, простор који они већ 25 година користе у овој улици Виле Равијојле се зове „Дневна соба вила и вилењака“. Деца из краја су ту славила рођендане и стицала своја прва глумачка знања.
Јулијану је муж напустио пре рођења детета, а она је са локалним властима постигла договор да користи овај простор у власништву општине, а да заузврат организује дечје играонице најразличитијих садржаја. Ивана Жигон, која се прикључила одбрани ове необичне мале породице, каже да је ту боравила често и да су једино ту пронашли костиме за немањићке витезове за потребе дечијих приредби. Ивана се није либила и да клекне пред извршитеље, молећи их да оду и оставе несрећну жену на миру. „Дирнули су у бајку, неће добро проћи!“ изјавила је Ивана Жигон том приликом.
Мој доживљај је ипак био ближи осећају да сам у некој Домановићевој сатири. Или можда у Миловановој „Глави шећера“. Народни посланик Срђан Ного је познат у свом крају, јер је успео да на прави начин представи политику Двери коју заступа, која се између осталог заснива на борби за неотуђивост дома и заштити породице.
Било је логично што су га Јулијанине комшије на време обавестиле о покушају насилног избацивања на улицу, као и то да се он за час створио на лицу места. Када сам са осталим колегама стигла и ја, дочекала нас је галама, врисак Јулијане и гурање полиције са грађанима.
Срђан Ного се у свој својој висини пружио по земљи, јер је био одгурнут са осталима од стране полицијског кордона. Полиција је штитила права поверилаца и приватног извршитеља. Одмах смо притрчали и утврдили да није повређен, да га нико није ударио, већ је само дошло до гурања, јер је народ хтео пред Јулијина врата, да их штити својим телима. Захваљујући посланичкој легитимацији, ја сам могла да приђем нешто ближе, барем да изблиза снимим и овековечим дешавања.
Полицајци строги, али стрпљиви. Никоме на памет није пало да нас спречи да снимамо, сликамо, бележимо, коментаришемо. Да тешимо Јулијану и разговарамо са њеним сином. Да је охрабрим, дошапнула сам јој да је тог дана и Међународни дан детета. На глас је, онако резигнирана и психички измалтретирана, свима честитала тај дан. Табла са натписом „Дневна соба за виле и вилењаке“ је целом призору давала потпуно волшебан, злуради утисак.
Решетке на вратима такође.
Кажем Јулијани да није сама, мислећи на то што смо сви ту, уз њу. Она међутим одговара да зна да није сама у овој несрећи, да је у Србији много људи који деле њену судбину и опасност да остану без крова над главом. Све време сам стајала на некој климавој клупици, да ухватим што бољи кадар и омогућим пратиоцима ФБ странице Српског покрета Двери да уживо прате шта се дешава и како се који човек (мислим наравно и на мушкарце и на жене) понаша у овој ситуацији, која ће убрзо постати наша свакодневица, с обзиром на презадуженост породица.
Да сам „Бог ил’ војсковођа“ натерала бих пословне банке да све принудне наплате хипотека и продаје стамбених простора оглашавају у једним истим дневним новинама, па да јавност има јасну слику колико је то већ уобичајена слика Србије. Још у време кнеза Милоша Обреновића Србија је имала јасну породичну политику: нико није могао остати без дома и окућнице, ливаде колико се за дан може покосити и њиве колико се за дан може поорати.
Једна од важних тачака породичне политике за коју се Двери залажу јесте неотуђивост дома. На моје питање шта предлажу несрећној жени и њеном сину, куда да иде? Где да спава, живи, постоји, нико од поверилаца и општинских власти са Савског венца није умео да ми каже. Страшније је што их то нимало није ни интересовало. Дрски, свирепи, безосећајни, љутили су се на мене што их снимам и тешком муком се уздржавали да ме не вређају и отму ми телефон.
Хероји дана били су и мајстори-бравари који су најпре невољно послушали наређење и кренули да секу решетке и изваљују врата. Варнице су севнуле, жена је вриштала из свег гласа држећи се за решетке иза којих се са сином заточила како би одбранила свој дом. Дом вила и вилењака, деце из краја. Окупљени грађани су појачали притисак телима на полицијски кордон, молили, викали…У међувремену је стигла хитна помоћ и додатна опрема полицији, штитови са додатним пендрецима. Тог тренутка мајстор бравар доноси одлуку, одустаје, скупља свој алат и брзим кораком одлази, уз овације и аплауз. Јунак дана поред Јулијане и њеног сина!
Убрзо су свирепи људи довукли нове мајсторе. Момак који се пробија кроз кордон полиције говори да је бравар, пропуштају га као да је изговорио неку лозинку. „Ја сам бравар“ одзвања ми у ушима. Не могу, а да се не насмејем. Сетим се јучерашње заклетве на Уставу и Јеванђељу једног Бравара у покушају. Бивши премијер, садашњи председник овакве Србије не крије своје амбиције да превазиђе Тита у дужини владавине и безобзирности.
Након пуних пет сати агоније, психичке тортуре осионих поверилаца и приватних извршитеља над женом и сином, физичких насртаја на решетке и браву „вилењака“ у улици Виле Равијојле без броја, полиција и свирепи људи су се повукли. Отишли су кажу до понедељка. Мала-велика победа Јулије и њених пријатеља. Отворила је врата, примила нас да завиримо у тај свет маште и вечитог детињства који целог свог живота брани и чува.
Многа деца која су ту учила кроз игру и упознавала свет кроз машту и игру, сада су родитељи. Незнатан део њих је дошао да брани Јулију и своје детињство. Можда и остали дођу када чују. Пет сати борбе, насртања прса у прса грађана и полиције, за додатних пет дана кућног мира за виле и вилењаке, за Јулијану и њеног сина. А после? После прети несрећан крај једне бајке која је трајала четврт века.
Међутим, силници нису испоштовали обећање дато пред свим грађанима и полицијом, наредног дана су у раним јутарњим сатима истерали Јулијану и сина и задржали добар део њихових личних ствари.
Њихове судије седе у општинској управи ГО „Савски венац“. Имена, презимена и функције, објавићемо јавно на порталу Двери, као и коначан исход бајке која за сада има несрећан крај.
Где ће и од чега живети ово двоје људи не сме да остане само њихова лична брига.
За овај случај мора да сазна цела Србија, јер симболика је неподношљиво јака, и наговештај је будућих масовних појава у Србији.
У Вучићевој Србији ни бајке немају срећан крај, а камоли људи.
Марија Јањушевић
народни посланик Двери
