Прочитај ми чланакСрбија је имала бурну историју и исту такву уставну историју. Друштво је превеликог броја дисконтинуитета — од монархије до републике, од капитализма, преко социјализма до овог данас. Притом, нема културу дијалога политичких субјеката. Како онда доћи до консензуса о највишем правном акту?
„О Уставу се мора разговарати на свим нивоима са политичким странкама, НВО, у свим сферама друштва, али да то треба чинити са идејом како видимо Србију за 30 година. Потребан нам је широк консензус. А да неко октроише Устав, то се неће догодити“, напоменуо је председник Србије Александар Вучић сумирајући резултате рада на премијерском месту.
Иначе, приче о потреби и оправданости промене Устава Србије почеле су већ следећег дана после његовог доношења 2006. Последњих година готово све политичке странке, неке невладине организације, али и поједини интелектуалци, па чак и они који се могу назвати „уставобранитељима“, имају једино спорење око тога које делове највишег правног акта би требало променити.
Како, дакле, направити преко потребни консензус кад су српске странке као рогови у врећи.
Не ваља, а компликовано
Да је за промену Устава предвиђена доста компликована процедура подсећа професор политичког система са Факултета политичких наука Милан Јовановић, додајући да су све ствари на којима се у дебатама о промени Устава инсистирало крупне теме, с обзиром на то да је Србија изразито подељено друштво, па да је око тога тешко скупити како политички тако и консензус са јавношћу, грађанима, који би омогућио да се такве промене и десе.
Страначки консензус је постигнут 2006, сугерише Јовановић, али и додаје да су се одмах чуле критике па због тога саветује да би требало тежити консензусу који ће успоставити добра решења, а не само консензусу који би могао да донесе неку промену Устава о коме ћемо после говорити као о лошем решењу.
„За то треба доста политичке воље и треба политичке вештине, јер ако желимо да мењамо Устав, онда ће тај консензус подразумевати да ви који предлажете једно решење прихватите нешто што предлажу други, да би се тај консензус изградио. У овом моменту ми то делује доста далеко на политичкој сцени, али не треба да будемо песимисти да је таква ствар немогућа“, јасан је Јовановић.
Према мишљењу професора уставног права са Универзитета у Новом Саду Слободана Орловића, председник Вучић говори о потреби широког консензуса јер има у виду да је сам уставни поступак и правно и политички захтеван.
„Тражи се два пута двотрећинска већина у Скупштини и на крају потврда на референдуму од стране бирача. Отуда постоји и одређени страх код оних који би у такав подухват кренули да ли ће се доћи до краја и Устав изменити“, каже Орловић за Спутњик.
Мањкавости претполитичког друштва
Имамо консензус као правни појам и консензус као политички појам, додаје Орловић, који сматра да никад нећемо доћи до тог потпнуог легитимитета, односно, да сви гласају за промену Устава јер то просто у реалном животу не постоји, док је правни консензус захтеван, али кудикамо скромнији од тога да се све обухвати у потпуности.
„Дакле, имао две трећине посланика, то вам је нешто мање од 200 посланика који треба да гласају за Устав. То може бити чак и нека релативна већина, па тако и релативни консензус који би формално-правно био довољан за промену Устава. А онда би се вероватно кроз образлагање тих промена учинило да се и тако достигнути, тако да кажем, релативни консензус повећа“, предлаже Орловић.
Пoјашњавајући шта то српском политичком друштву фали па не може да постигне консензус о највишем правном акту какав већ деценијама и вековима имају нека друга друштва, професор Јовановић каже да је Србија имала бурну историју, а таква је била и њена уставна историја.
Остатак погледајте на https://rs.sputniknews.com/komentari/201705311111390350-kako-postici-konsenzus-oko-promene-ustava-12/
